Radikalska pretnja

Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković samo je javno i možda još ne prekasno prizanao ono što zna svako ko je upućen u javna i tajna sondiranja javnog mnjenja u Srbiji. Dakle, Drašković kaže da bi radikali sa socijalistima, ako se danas održe izbori, osvojili parlamentarnu većinu. Ipak, čini se, da je Drašković uprkos dramatičnosti izjave, donekle ipak relativizovao celu pretnju uvođenjem u priču i socijalista.

Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković samo je javno i možda još ne prekasno prizanao ono što zna svako ko je upućen u javna i tajna sondiranja javnog mnjenja u Srbiji. Dakle, Drašković kaže da bi radikali sa socijalistima, ako se danas održe izbori, osvojili parlamentarnu većinu. Ipak, čini se, da je Drašković uprkos dramatičnosti izjave, donekle ipak relativizovao celu pretnju uvođenjem u priču i socijalista.

Oni su tu više prisutni na "simboličkoj" ravni, dok je ofanziva radikala opipljiva i u simboličkoj i u verbalnoj ravni, ali i u realnoj političkoj snazi. Srpska radikalna stranka je, kako se to kaže u teoriji, "partija grabljivica", sposobna da usisava i apsorbuje mentalno i ideološki srodne opcije. U takvoj gravitacionoj sili, "tvrdo" krilo Socijalističke partije Srbije ne može biti ništa drugo do satelit radikala, a čak se čini da je nakon svih ovih haških godina i sam Slobodan Milošević danas više radikal, nego socijalista. Činjenica je da na radikalsku ofanzivu odgovor nemaju ni ostatak parlamenta, ni pozvana intelektualna elita.

S druge strane, utisak je da radikali dominiraju u parlamentu, da oko sebe grupišu ono što je za njih "intelektualna elita", a da li treba da pogađamo za koga su "bezbednosne strukture" u zemlji koje simpatišu haške optuženike. Čak i predsednik Srbije Boris Tadić, kada kaže da će ova zemlja uskoro morati da se opredeli izmeđi "dve Srbije", one radikalske i one demokratske, na neki način greši. Do takve bi polarizacije možda moglo da dođe kada bi Liberalno demokratska partija imala snagu sličnu radikalskoj, ali se i golim okom valjda vidi da je "ekstrem" one građanske Srbije neuporedivo slabiji od "ekstrema" one haške Srbije.

Pomalo deluje neozbiljno da političari kakvi su Koštunica, Tadić, Drašković, kojima sigurno ne fali ni iskustva, ni nacionalnog, ni demokratskog ne mogu da nađu adekvatan odgovor na ovu pretnju. Možda bi i mogli kada bi Koštunica konačno izašao sa jasnim i glasnim stavovima, kada bi kao predsednik Vlade jasno i glasno rekao ovom narodu da je Srbija, u vreme kad su na vlasti bili i radikali, bezuslovno kapitulirala, i da sada mora da ispuni uslove kapitulacije, kao i da ne može Srbija tek tako izgubiti Kosovo, kad ga je već jednom pod vlašću Jula, radikala i SPS izgubila, već jedino na njemu nešto može povratiti ako je evropska i demokratska. Pa, zato kad evropski čelnici u četiri oka šapnu ovdašnjim političarima da srpski problem nisu albanski lobiji, već radikali, da li to liči više na ucenu, ili kao apel na zdravu pamet i vakcinu protiv lakog zaboravljanja prošlosti?