- Odbrojavanje do SP u Rusiji -

Bez Rusije ne bi bilo Vide, Baneta, Bambija...

Osim u srcima većeg dela državljana Srbije, Ruska federacija ima posebno mesto i u istoriji srpskog fudbala.

Podeli
Photo: Getty Images/Christof Koepsel/Bongarts/Dima Korotayev/Epsilon/Shaun Botterill
Photo: Getty Images/Christof Koepsel/Bongarts/Dima Korotayev/Epsilon/Shaun Botterill

Naši najveći klubovi imaju bratske odnose sa mnogim ruskim, trenutno u tamošnjoj Premijer ligi igra 12 srpskih internacionalaca, a i činjenica je da se ‘Orlovi’ posle osam godina pauze vraćaju na veliko takmičenje baš na Mundijalu u Rusiji.

Međutim, ono što je najveći razlog da fudbalski toliko "volimo" površinski najveću zemlju na svetu jeste što su u njoj stasavale mnoge fudbalske zvezde sa ovih prostora i odatle započinjale svoje blistave karijere.

Pa, da vidimo koji od tih "razloga" su najupečatljiviji…

Nemanja Vidić – Spartak Moskva 2004-2006

Photo by Laurence Griffiths/Getty Images
Photo by Laurence Griffiths/Getty Images

Uprkos činjenici da je u Moskvi proveo samo godinu i po dana, Nemanja Vidić je najbolji pokazatelj kako postepeno treba da se gradi karijera. Nije preskakao korake i, pošto je ostvario dečački san i zaigrao za Crvenu zvezdu, poneo kapitensku traku i postigao gol u ‘večitom derbiju’, a potom i osvojio oba domaća pehara, Užičanin je prihvatio poziv ruskog velikana.

Detalji ugovora nisu objavljeni, ali se tada spekulisalo da je postao najskuplji defanzivac u istoriji ruskog fudbala. U prestonici Rusije se nije previše zadržao, od jula 2004. do decembra 2005, ali to je bilo dovoljno da nadogradi sve ono što je naučio na ‘Marakani’.

U dresu Spartaka je odigrao 39 utakmica i postigao četiri pogotka, nakon čega je usledila borba velikih evropskih klubova za potpis najboljeg srpskog fudbalera.

Šest dana pred ulazak u 2006. godinu, najpopularniji britanski klub objavio je na svom sajtu vest da je za oko sedam miliona funti kupio Vidića. Ipak, malo je nedostajalo da Aleks Ferguson ostane bez igrača koga je pratio još iz vremena kada je ovaj igrao oproštajnu sezonu u Zvezdi – jer je Panteleo Korvino, sportski direktor Fiorentine, već dogovorio transfer Srbina na stadion ‘Artemio Franki’.

EPA/ANDREW YEATES
EPA/ANDREW YEATES

Problem je nastao u činjenici da tim iz Firence u tom trenutku nije imao mesta za igrača bez pasoša zemlje Evropske unije, a legendarni ser je to iskoristio i zbunjeni Nemanja se našao ispred novinara i fotografa u Karingtonu, trening centru ’Crvenih đavola’.

Posle nekog vremena, Džejmi Karager, legendarni kapiten Liverpula, otkrio je da je Vidić odbio i nešto unosniju ponudu najvećeg Junajtedovog rivala jer je po svaku cenu želeo da sarađuje sa Fergusonom.

"Bilo je teško u početku, posebno jer sam došao iz Spartaka u januaru, kada je pauza u fudbalskom šampionatu u Rusiji. Tamo nisam imao mnogo kvalitetnih igrača koji su igrali protiv mene, pa sam, posle šest meseci u Engleskoj, shvatio da jedini način da se adaptiram jeste da radim još napornije", rekao je Vidić.

A, kada je prošao period adaptacije, koji je po sopstvenom priznanju imao u svakom klubu, počeo je svoje ime da urezuje zlatnim slovima u knjige Junajteda. Za devet i po godina koliko je sanjao na ‘Teatru’, osvojio je sve što klupski fudbal ima da ponudi (pet titula u Premijer ligi, isto toliko Komjuniti šildova, tri Liga kupa, jednu Ligu šampiona i jedno Svetsko klupsko prvenstvo), sa Riom Ferdinandom bio deo možda i najboljeg defanzivnog dvojca u istoriji engleskog fudbala, ali i tek drugi stranac kapiten Mančestera posle legendarnog Erika Kantone.

Sve o životu 36-godišnjaka, koji je prekinuo period od sedam godina ćutnje za srpske medije i govorio za B92.net, možete pogledati OVDE.

Branislav Ivanović – Lokomotiva Moskva 2006-2008, Zenit 2017-2018

Photo by Dima Korotaev/Pressphotos/Getty Images
Photo by Dima Korotaev/Pressphotos/Getty Images

Dok je Vidić već osvajao svet u crvenom dresu, jedan momak rodom iz Sremske Mitrovice krenuo je dobro utabanim stazama svog prethodnika. Devetnaest mečeva u lokalnom Sremu bilo je dovoljno da privuče pažnju nekada slavnog OFK Beograda, u kojem je sa Duškom Tošićem, Milošem Bajalicom, Aleksandrom Simićem i mnogim drugima činio jednu od najsjajnijih generacija kluba.

Iako je već posle dve izuzetne sezone, tokom kojih se našao i među vodećim igračima mlade reprezentacije Srbije, mogao da bira gde će otići, odlučio se za, po mišljenju mnogih, čudan korak – prelazak u moskovsku Lokomotivu.

Pedeset četiri utakmice i pet golova kasnije bilo je jasno da je napravio dobar izbor – Čelsi je pratio njegov napredak i reagovao čim se u ekipi upalio "crveni alarm".

Photo by Dima Korotayev/Epsilon/Getty Images
Photo by Dima Korotayev/Epsilon/Getty Images

Kapiten Džon Teri morao je na dužu pauzu zbog povrede, ali drugo pojačanje menadžera Avrama Granta do kraja sezone nije upisalo niti jedan nastup u Premijer ligi, uprkos ceni od 13 miliona evra. Razlog, baš kao kod Vidića – nedovoljna fizička sprema jer se sezona u Rusiji završila nekoliko meseci ranije.

Ivanović nije pokazivao ni deo onoga iz ruske Premijer lige, mučio se sa formom, meseci su prolazili, treneri se smenjivali, sve dok se nije ustalio u prvoj postavi. Ni Grant, ni Luis Felipe Skolari, ni Gus Hidink nisu dovoljno verovali, sve do dolaska Karla Ančelotija. I Italijan mu je šansu u početku davao "na kašičicu", ali kada je vezao nekoliko utakmica, na videlo je izbio još jedan njegov kvalitet – postizanje golova.

U drugoj sezoni dva, u trećoj jedan pogodak, pa onda šest, pet, osam, tri, šest u sezonama koje su usledile. Postao je jedan od omiljenih igrača Žozea Murinja, u međuvremenu osvojio barem po jednom svako englesko takmičenje, Ligu šampiona 2012. i Ligu Evrope godinu dana kasnije.

Finale u Amsterdamu ostaće upamćeno kao jedna od najboljih utakmica u Banetovoj karijeri – svi se i dalje sećaju onog skoka i pogotka glavom u trećem minutu nadoknade kojim je rastužio navijače Benfike i doneo trofej Čelsiju rezultatom 2:1.

Izabran je za igrača meča, kasnije nastavio sa uspesima u plavom dresu, pre nego što se prvog februara prošle godine vratio u Rusiju, ovoga puta u Zenit. Nije loša karijera za momka koji je ime gradio upravo u ovoj zemlji.

Miloš Krasić – CSKA Moskva 2004-2010

Photo by Dima Korotayev/Epsilon/Getty Images
Photo by Dima Korotayev/Epsilon/Getty Images

Još jedan od igrača koji je obeležio prvu deceniju 20. veka u ruskom fudbalu bio je Miloš Krasić. Momak sa Kosova je posle omladinske škole zaigrao i za prvi tim Vojvodine, gde je za tri godine upisao 77 nastupa i sedam golova. Ono što je bilo važnije, upisao je sebe u beležnicu skauta moskovskih ‘Armejaca’ koji su željno želeli da ga vide u svojim redovima.

Januar 2004. bio je mesec kada je Miloš očekivao da će potpisati ugovor sa CSKA, ali se to nije ostvarilo, bez obzira što je nekoliko puta putovao u Moskvu na pregovore. Vojvodina nije želela da se prelako odrekne jednog od najboljih pojedinaca, ali je ruski gigant bio uporan i šest meseci kasnije sačekao svoju priliku.

Ekipa je pod vođstvom Artura Žorža završila prvenstvo na drugom mestu, sa bodom manje od prvoplasirane Lokomotive, pa je uprava želela više – na mesto trenera doveden je Valerij Gazaev, dok je uz Krasića doveden i Vagner Lav iz Palmeirasa, Brazilac koji će postati jedan od sinonima kluba u periodu koji dolazi.

Photo by Dmitry Korotayev/Epsilon/Getty Images
Photo by Dmitry Korotayev/Epsilon/Getty Images

Ambicija se članovima uprave ostvarila već sledeće sezone – CSKA je osvojio duplu krunu u Rusiji, dok je u Krasićevoj prvoj godini došao do titule u nekadašnjem Kupu UEFA, drugom po jačini evropskom takmičenju.

Miloš je učestvovao sa po dva gola i asistencije, bio je i deo lisabonskog finala u kojem je sa 3:1 savladan domaći Sporting. U igru je ušao u 67. minutu umesto Hrvata Ivice Olića, a strelci za "goste" bili su Aleksej Berezutskij, Juri Žirkov i spomenuti Vagner Lav.

Tokom šestogodišnjeg boravka u Rusiji odigrao je okruglo 150 utakmica, postigao 26 golova i 29 puta asistirao saigračima. Osvojio je dve šampionske titule, četiri Kupa Rusije, tri Superkupa i već opisani evropski trofej, a odlične partije je iz klupskog preneo na reprezentativni nivo. Posebno impresivan bio je u mandatu "mistera" Radomira Antića, kada je Srbija fenomenalno prošla kvalifikacije i plasirala se na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010.

Bio je strelac dva pogotka u kvalifikacijama, a u poslednjoj utakmici kojom je potvrđen plasman i Rumunija ispraćena "petardom", Krasić je zabeležio het-trik asistencija.

"Zlatnu loptu" Fudbalskog saveza Srbije za najboljeg igrača dobio je 2009. godine.

Zoran Tošić – CSKA Moskva 2010-2017

Photo by Epsilon/Getty Images
Photo by Epsilon/Getty Images

Ako se za nekoga može reći da je išao "pogrešnim" putem i da je svu surovost profesionalnog fudbala u velikoj evropskoj ligi morao da oseti na svojoj koži, onda je to definitivno Zoran Tošić. Popularni ‘Bambi’ je nastupima u Zrenjaninu zaslužio prelazak u Partizan, gde je pod vođstvom Miroslava Đukića i Slaviše Jokanovića, a uz pomoć Almamija Moreire i Stevana Jovetića, predvodio ‘crno-bele’ do šampionskih naslova.

Očekivano, klub iz Humske nije imao načina da zadrži Tošića, velikani su se "otimali" za njega, ali je on napravio najveću moguću grešku – potpisao je za Mančester junajted. Isti onaj klub u koji je Vidić došao iz Rusije, Zoran je pronašao "prečicom", ali se na ‘Old Trafordu’ nije snašao.

Odigrao je samo dve zvanične utakmice, fizički nije mogao da parira mnogo snažnijim protivnicima i posle uspešne pozajmice u Kelnu odlučio je da se preseli u Moskvu.

Photo by Dmitry Korotayev/Epsilon/Getty Images
Photo by Dmitry Korotayev/Epsilon/Getty Images

Sledećih sedam godina biće period tokom kojeg su sve vesti o ruskom fudbalu počinjale njegovim učinkom, a svi novinari iz vikenda u vikend istraživali ‘Bambijeve’ partije.

I bilo ih je – po tri gola i asistencije po dolasku u Moskvu i prvi trofej u Kupu godinu dana kasnije. Za CSKA su očigledno počinjale nove ere svaki put kada bi doveli nekog kvalitetnog Srbina, pa se Tošić iz Rusije vratio sa tri šampionska pehara, dva Kupa i jednim Superkupom.

U svakoj od sezona u kojima su ‘Armejci’ postizali uspehe bio je glavni igrač i na kraju se zaustavio na 182 utakmice i 37 golova.

Koliko god da je ljudima teško da priznaju, tokom boravka na stadionu ‘CSKA arena’ bio je najbolji igrač ‘Orlova’, ali nije imao sreće jer je u tim godinama srpski reprezentativni fudbal prolazio kroz najveću krizu u ovom veku.

U dva kvalifikaciona ciklusa je bio najbolji strelac, učestvovao na Mundijalu u Južnoj Africi, ali tek posle osam godina će imati priliku da bude deo nekog velikog takmičenja – ako dobije poziv.

Ipak, ono što je sigurno jeste da je izrastao u legendu moskovskog CSKA.

Ostali

Photo by Martin Rose/Bongarts/Getty Images
Photo by Martin Rose/Bongarts/Getty Images

Nisu srpski igrači samo stasavali u Rusiji, već su tamo odlazili i kao formirani i iskusni igrači. Savo Milošević je karijeru završio u Rubinu iz Kazanja kojem je pogotkom protiv Saturna 2. novembra 2008. doneo prvu titulu u istoriji kluba.

Deo Rubina, ali ne šampionskog, bio je i Veljko Paunović, koji će kasnije dovesti omladinsku selekciju na krov sveta, a jedan deo karijere u Rusiji proveo je i čovek kojem su ‘delije’ pevale dobro poznatu pesmu – Mihajlo Pjanović.

Mateja Kežman je bio na jednogodišnjoj pozajmici u Zenitu iz Pari Sen Žermena (10 utakmica i dva gola), Danko Lazović je 17 puta tresao mreže za isti klub, u vreme kada je Aleksandar Luković važio za jednog od stubova odbrane.

Milana ‘Laneta’ Jovanovića ‘Lokosi’ verovatno nisu ni zapamtili (samo tri nastupa), ali su mnogo zapaženije uloge imali Đorđe Jokić u Torpedu i Tomu, i Zvonimir Vukić u Moskvi.

Navijači Partizana rado se sećaju Nenada Đorđevića, Marka Lomića, Milana Obradovića, dok su ‘crveno-belima’ uspehe donosili trener Miodrag ‘Grof’ Božović, Ognjen Koroman, Nikola Mijailović, Srđan Mijailović, a i dalje ih vesele Branko Jovičić, Dušan Anđelković, Milan Rodić...

Izgleda da je ipak Rusija obećana zemlja za srpske fudbalere.

Odbrojavanje

strana 1 od 12 idi na stranu