Kada je Partizan poslednji put igrao Ligu šampiona: Rival prvak Evrope, slavlje u Nišu

Partizan tada nije uspeo da prođe grupnu fazu, ali konačan učinak ne govori dovoljno o težini zadatka koji je bio pred mladom ekipom Aleksandra Brkovića. Crno-beli su se našli u grupi sa budućim prvakom Evrope HSV Hamburgom, Flensburgom, francuskim velikanom Monpeljeom, ruskim Čehovskim medvedima i španskim Ademar Leonom.

Na parketu su naspram Partizana stajali neki od najboljih rukometaša tog vremena, među kojima su Domagoj Duvnjak, Hans Lindberg, Igor Vori, Paskal Hens, Mihael Kraus, Anders Ege, Holger Glandorf, Anders Egert, Matijas Anderson, Nikola Karabatić, Dragan Gajić i Vid Kavtičnik.

Bila je to grupa u kojoj nije postojala laka utakmica, a koliko je konkurencija bila snažna najbolje govori podatak da je HSV Hamburg na kraju sezone osvojio Ligu šampiona, pošto je u finalu posle produžetaka savladao Barselonu sa 30:29.

Preko Porta i Sloge do evropske elite

Partizan je mesto u grupnoj fazi morao da izbori kroz kvalifikacioni turnir. Crno-beli su najpre savladali Porto sa 27:25, posle vođstva od 14:13 na poluvremenu.

Bio je to pravi evropski ispit, mnogo neizvesniji nego što je Partizan priželjkivao. Srpski šampion je, ipak, izdržao pritisak portugalskog predstavnika i došao na korak od plasmana među najbolje timove Evrope.

U odlučujućem susretu protiv dobojske Sloge dileme nije bilo. Partizan je već do odmora stekao sedam golova prednosti – 15:8, a potom je potpuno slomio rivala i pobedio sa 31:16.

Sa dve pobede, uz ukupnu gol-razliku 58:41, crno-beli su osvojili kvalifikacioni turnir i drugu godinu zaredom izborili nastup u grupnoj fazi Lige šampiona. U Humskoj su tada želeli da naprave korak više u odnosu na prethodnu sezonu, ali ih žreb nije štedeo. EHF navodi oba rezultata kvalifikacionog turnira i svih deset utakmica grupne faze.

Podmoskovlje kao prvo iskušenje

Evropski put u grupnoj fazi počeo je 27. septembra 2012. godine u Čehovu, mestu u Moskovskoj oblasti. Čehovski medvedi, godinama dominantan tim ruskog rukometa, savladali su Partizan sa 38:31.

Domaćin je već na poluvremenu vodio sa 21:16. Partizan nije odustajao, postigao je čak 31 pogodak na teškom gostovanju, ali nije uspeo da pronađe rešenje za izuzetno moćan napad ruskog prvaka.

Utakmica je odigrana u dvorani "Olimpijski" pred približno 1.600 gledalaca, a Nenad Maksić predvodio je crno-bele sa 11 golova. Nemanja Ilić postigao je osam, dok je Uroš Mitrović šest puta zatresao mrežu domaćina.

Flensburg i evropski spektakl u Čairu

Partizan je domaće utakmice u Ligi šampiona igrao u niškom "Čairu". Beogradski klub je u Nišu dobio atmosferu dostojnu evropske elite, a prva velika rukometna predstava viđena je 7. oktobra protiv Flensburga.

Na tribinama se okupilo više od 5.000 gledalaca, a Partizan je pružio snažan otpor jednom od najboljih nemačkih klubova. Flensburg je na odmor otišao sa prednošću od 17:15, da bi u nastavku potvrdio kvalitet i pobedio sa 37:31.

Crno-beli su uspevali da održe rezultatski priključak, ali je nemački sastav imao dužu klupu i znatno više iskustva. Bogdan Radivojević postigao je osam golova protiv kluba u koji će preći narednog leta i sa kojim će već 2014. godine postati prvak Evrope.

Nemanja Ilić i Nenad Maksić dali su po četiri pogotka, a Mijajlo Marsenić, Uroš Mitrović i Marko Pavlović po tri.

Ademar pao u Nišu

Najlepši trenutak Partizanove evropske sezone dogodio se već u trećem kolu. U "Čair" je stigao Ademar Leon, a crno-beli su 13. oktobra pred približno 3.500 gledalaca ostvarili jedinu, ali veoma vrednu pobedu u grupnoj fazi – 33:31.

Partizan je od početka pokazao da može ravnopravno da se nosi sa španskim predstavnikom. Na poluvremenu je vodio sa 17:15, a prednost je uspeo da sačuva uprkos pritisku gostiju u završnici.

Nemanja Ilić je sa osam pogodaka bio najefikasniji igrač Partizana, Uroš Mitrović postigao je sedam, Miloš Kostadinović četiri, a Nenad Maksić tri gola. Po dva puta pogađali su Miloš Ivošević, Mijajlo Marsenić, Savo Mešter, Bogdan Radivojević i Petar Žujović, dok se jednom u strelce upisao Veljko Milošević.

Bio je to trijumf koji je pokazao koliko je potencijala posedovala mlada ekipa srpskog prvaka. Partizan je protiv iskusnog španskog sastava igrao hrabro, brzo i bez straha, a pobeda je predstavljala nagradu za publiku koja je crno-bele prihvatila kao svoj tim.

Gostovanje budućem prvaku Evrope

Usledio je put u Hamburg i utakmica protiv ekipe koja će nekoliko meseci kasnije podići najvredniji trofej evropskog klupskog rukometa.

HSV je 21. oktobra slavio sa 30:24. Domaćin je pred oko 2.400 gledalaca na poluvremenu imao četiri gola prednosti – 17:13, ali Partizan nije dozvolio da se utakmica pretvori u potpunu dominaciju nemačkog velikana.

Miloš Ivošević i Nenad Maksić postigli su po pet golova, Bogdan Radivojević četiri, a Uroš Mitrović i Petar Žujović po tri. Mijajlo Marsenić dao je dva, dok su Nemanja Ilić i Savo Mešter postigli po jedan pogodak.

Partizan je poražen, ali je protiv tima u kojem su igrali Duvnjak, Lindberg, Vori, Hens i Kraus ostavio sasvim pristojan utisak.

Monpelje slomio Partizan u završnici

Francuski Monpelje gostovao je u "Čairu" 18. novembra. Na drugoj strani nalazila se ekipa predvođena Nikolom Karabatićem, jednim od najboljih rukometaša svih vremena.

Prvo poluvreme završeno je bez pobednika – 17:17. Partizan je tokom većeg dela utakmice bio potpuno ravnopravan, ali je francuski sastav u završnici iskoristio iskustvo i slavio sa 32:29.

PASCAL GUYOT / AFP / Profimedia

Tri gola razlike ostavila su žal u redovima crno-belih jer su bodovi bili dostižni. Partizan je u toj utakmici još jednom pokazao da pred niškom publikom može da se suprotstavi i ekipama sa znatno većim budžetima.

Sedam dana kasnije ekipe su se sastale u Francuskoj. Monpelje je tada mnogo bolje otvorio meč, na poluvremenu vodio sa 16:10 i na kraju pobedio rezultatom 31:26.

Jedanaest dobrih golova nije bilo dovoljno protiv Medveda

Poslednja evropska utakmica Partizana u 2012. godini odigrana je 29. novembra, kada su u Niš stigli Čehovski medvedi.

Crno-beli su odigrali odlično prvo poluvreme i na odmor otišli sa prednošću od 14:11. Činilo se da bi Partizan mogao do druge pobede, ali je ruski šampion u nastavku znatno podigao nivo igre.

Medvedi su u drugih 30 minuta postigli 20 golova, Partizan samo 13, pa je gostujući tim preokretom slavio sa 31:27. Bila je to jedna od utakmica koja je najbolje pokazala razliku između mladog Partizana i iskusnih evropskih sastava. Crno-beli su imali kvalitet za dobre periode igre, ali nisu uvek uspevali da isti ritam zadrže tokom svih 60 minuta.

Težak završetak grupne faze

Posle zimske pauze Partizan je 7. februara 2013. gostovao Flensburgu. Nemački tim pobedio je sa 31:23, uz prednost od 17:13 na poluvremenu. Bogdan Radivojević bio je najefikasniji u sastavu crno-belih sa pet pogodaka.

Usledio je najteži poraz u evropskoj sezoni. HSV Hamburg je 16. februara gostovao u prepunom „Čairu“ i pokazao zbog čega će nekoliko meseci kasnije postati prvak Evrope. Nemački klub je već na poluvremenu vodio sa 24:10, a na kraju je slavio sa 42:21.

I pored ubedljivog poraza, utakmica je privukla približno 4.200 gledalaca. Niška publika je imala priliku da na delu vidi jednu od najmoćnijih evropskih ekipa tog perioda.

Partizan je nastup završio 23. februara u Španiji, pred oko 5.000 ljudi u "Palasiju de los Deportes" u Leonu. Ademar se revanširao za poraz u Nišu i pobedio sa 28:23, nakon vođstva od 14:10 na poluvremenu.

EPA-EFE/CHRISTOPHER NEUNDORF

Partizan je u grupnoj fazi prevalio veliki broj kilometara. Gostovao je u Čehovu, Hamburgu, Monpeljeu, Flensburgu i Leonu, dok je svih pet utakmica u ulozi domaćina odigrao u niškom „Čairu“.

Protiv Flensburga je na tribinama bilo približno 5.300 gledalaca, Ademar i Monpelje pratilo je po oko 3.500 ljudi, Čehovske medvede oko 3.000, a utakmicu protiv Hamburga približno 4.200 navijača.

To znači da je pet Partizanovih domaćih evropskih utakmica pratilo približno 19.500 gledalaca, odnosno u proseku oko 3.900 po meču. Za tadašnji srpski klupski rukomet bila je to izuzetno velika poseta.

Čair nije video mnogo Partizanovih pobeda, ali je video evropsku elitu, snažan otpor crno-belih i jednu generaciju iz koje će kasnije izrasti brojni reprezentativci.

Ko je nosio crno-beli dres?

Ekipa trenera Aleksandra Brkovića predstavljala je spoj nekoliko iskusnijih rukometaša i velikog broja mladih igrača. U evropskim zapisnicima nalazili su se golmani Dejan Vasić, Aleksandar Radovanović i Mihailo Radovanović.

Crno-beli dres nosili su još Nenad Maksić, Nemanja Ilić, Vanja Ilić, Bogdan Radivojević, Uroš Mitrović, Mijajlo Marsenić, Miloš Kostadinović, Savo Mešter, Veljko Milošević, Branko Radanović, Petar Žujović, Ognjen Kajganić, Marko Pavlović i Miloš Ivošević.

Žujović, Mitrović i Kajganić vratili su se tog leta u Partizan, dok su među novim igračima bili Pavlović i Ivošević. Uprkos mladosti ekipe, ambicija kluba bila je da posle domaće "triple krune" nastavi da se razvija i na evropskoj sceni.

Posebno je zanimljivo pogledati šta su pojedini članovi tog tima kasnije napravili u karijerama.

Bogdan Radivojević je kao devetnaestogodišnjak bio jedan od najvažnijih igrača Partizana. U čitavoj evropskoj kampanji, računajući kvalifikacije, postigao je 47 golova. Već naredne sezone prešao je u Flensburg i sa nemačkim klubom osvojio Ligu šampiona.

EPA/SRDJAN SUKI

Nemanja Ilić je u Evropi postigao 42 gola, od kojih 34 u grupnoj fazi. Kasnije je izgradio dugu internacionalnu karijeru i postao jedan od standardnih reprezentativaca Srbije.

Nenad Maksić je bio jedan od lidera ekipe i evropsku sezonu završio je sa 37 pogodaka. Njegovo iskustvo bilo je izuzetno važno za tada mladi sastav.

U toj generaciji bio je i Mijajlo Marsenić, tada devetnaestogodišnji pivotmen na početku velike karijere. Kasnije je postao dugogodišnji reprezentativac Srbije i jedan od najcenjenijih defanzivaca evropskog rukometa.

Dvocifren učinak u evropskoj sezoni imali su i Petar Žujović sa 15, Savo Mešter, Veljko Milošević i Ognjen Kajganić sa po 13, Vanja Ilić sa 12 i Miloš Kostadinović sa deset golova. Pojedinačne učinke igrača iz te sezone moguće je pronaći u EHF bazi igrača.

Jedna pobeda, ali dragocena evropska škola

Partizan je grupnu fazu završio na šestom mestu sa jednom pobedom i devet poraza. Postigao je 268, a primio 331 gol, uz konačnu gol-razliku minus 63 i dva osvojena boda.

U proseku su crno-beli postizali 26,8, a primali 33,1 gol po utakmici. Jedinu pobedu ostvarili su protiv Ademar Leona u Nišu, dok su naročito blizu pozitivnog rezultata bili u prvom meču sa Monpeljeom i revanšu protiv Čehovskih medveda.

Prvo mesto u grupi zauzeo je HSV sa 16 bodova, ispred Flensburga sa 15 i Čehovskih medveda sa 14. Ademar Leon je prošao dalje sa sedam bodova, dok je Monpelje sa šest završio ispred Partizana. Kompletnu tabelu grupe objavila je Evropska rukometna federacija.

Posmatrano isključivo kroz rezultate, bila je to teška sezona. Međutim, Partizan se takmičio sa klubovima koji su raspolagali daleko većim budžetima i sastavima punim svetskih i evropskih šampiona.

Mlada ekipa crno-belih dobila je priliku da oseti najviši nivo rukometa, a iskustvo iz tih utakmica pomoglo je igračima poput Radivojevića, braće Ilić i Marsenića da kasnije naprave velike međunarodne karijere.

Poslednja sezona koja sada postaje putokaz

Od gostovanja u Leonu u februaru 2013. godine do novog izlaska Partizana na najveću evropsku scenu prošlo je više od 13 godina.

Promenile su se generacije, format takmičenja, finansijska snaga klubova, ali je značaj plasmana ostao isti. Liga šampiona nije samo nagrada za rezultate u domaćim okvirima, već prilika da klub ponovo postane deo evropske rukometne elite.

Prethodna generacija igrala je u Čehovu, Hamburgu, Monpeljeu, Flensburgu i Leonu, a u Niš je dovela neke od najboljih rukometaša sveta. Nije uspela da prođe grupu, ali je iza sebe ostavila pobedu nad Ademarom, pune tribine Čaira i iskustvo koje je oblikovalo nekoliko velikih karijera.

Sada nova generacija Partizana dobija priliku da napiše svoje poglavlje. Pred njom će ponovo stajati bogatiji i iskusniji klubovi, reprezentativci najvećih rukometnih sila i ekipe sa najvišim ambicijama.

Upravo zbog toga sezona 2012/13 nije samo uspomena na poslednji nastup crno-belih u Ligi šampiona. Ona je istovremeno upozorenje koliko je evropska elita zahtevna, ali i dokaz da Partizan, uz energiju sa tribina i hrabrost na terenu, može da se suprotstavi velikim imenima.

Trinaest godina kasnije, evropska svetla ponovo su upaljena za crno-bele.