Iluzija elite

Srbija je protiv Holandije odigrala još jednu utakmicu u procesu "ozdravljenja", kako ga je Veljko Paunović nekoliko puta nazvao.

Rezultat (1:2) nije ono čemu smo se nadali, igra nije bila bez mana, ali iza svega što se videlo na terenu ostao je i čitav niz detalja koji su mogli da se primete samo ako ste bili na stadionu.

1. Možda je bilo do vremena

Četvrtak, radni dan, kiša i prilično neprijatno vreme učinili su svoje, pa je susret protiv Grčke na stadionu "Rajko Mitić“ ostao upamćen kao jedan od onih sa slabijom posetom kada je reprezentacija Srbije u pitanju.

Tri dana kasnije – nešto druga slika.

Sunce, prijatnije vreme i nedelja učinili su da tribine "Marakane" budu nešto popunjenije. Ne možemo tvrditi da je vreme bilo presudan razlog, ali teško je ne primetiti da je razlika bila očigledna.

Ispada da je i to jedna od onih sitnica koje mogu da naprave osetnu razliku kada je reprezentacija u pitanju.

Peđa Milosavljević/Starsport

2. "Marakana" u narandžastom

Ako postoji jedna stvar koja se gotovo uvek primeti kada Holanđani igraju na strani, onda su to njihovi navijači.

Narandžasta boja, jednostavno, "probija" svaki kadar.

Nije ih u Beogradu bilo ni približno kao na Evropskom prvenstvu 2024. ili Svetskom prvenstvu 2026, ali ih je bilo dovoljno da jedan deo tribina "Marakane“ dobije potpuno drugačiji kolorit.

Holanđani su odavno poznati po tome da na velika takmičenja putuju u ogromnom broju, a njihova navijačka kultura postala je svojevrsni zaštitni znak.

U Beogradu nisu napravili spektakl kakav smo viđali na njihovim prethodnim velikim gostovanjima, ali bilo je interesantno videti narandžastu kako se probija kroz crveno-belu "Marakanu“.

Suvišno je i reći da su se pre, za vreme i posle meča ponašali gospodski i van svih šablona ovih prostora.

3. Srbija se traži – i to skupo plaća

O velikom broju promena već smo pisali u skeneru posle utakmice. I teško je pobeći od zaključka da je Srbija u prva dva kola platila cenu eksperimentisanja.

Veljko Paunović traži svoju ekipu. Traži dobitnu kombinaciju. Juri tih nekih idealnih 14 ili 15 igrača kojima će verovati kada počne ono najvažnije.

Od njegovog dolaska na klupu kroz reprezentaciju je prošlo gotovo 50 igrača. To je zaista ogroman broj.

Sa jedne strane govori o tome da selektor želi da pruži šansu i pronađe najbolje moguće rešenje. Sa druge, jasno ukazuje koliko je posao daleko od završenog.

I zato ostaje da mu verujemo.

Ne zato što je posle dva kola sve dobro – nije. Već zato što je, ako zaista želimo novu Srbiju, možda neophodno da ovaj proces istrpimo.

Idealnih 11, odnosno 14-15 igrača, ne mogu se pronaći preko noći. Ali je neophodno da se pronađu na vreme.

4. Nikad teži UEFA "prozori"

O ovome se možda premalo govori.

UEFA je reprezentativcima i selektorima napravila izuzetno zahtevan raspored – četiri utakmice u deset dana.

Za gledaoce je to odlična stvar. Za selektore i igrače – noćna mora.

Jirgen Klop je, recimo, objavio dva spiska za po dve utakmice, što je Paunović uz "ljubomorni" osmeh nazvao "genijalnim".

I jeste, ako imate taj luksuz. Paunović ga nema.

On će preostale dve utakmice morati da priprema i sklapa ekipu u hodu, u zavisnosti od povreda, umora, minutaže u klubovima i trenutne forme igrača.

A onda vas raspored odvede u Minhen i Ajndhoven. Dva frapantno teška gostovanja.

Selektor možda ima ideju kako želi da igra, ali pitanje je da li će imati ljude koji to mogu da sprovedu.

Biće potrebno da se sastav pravi prema tome ko je zdrav, odmoran, ko je u formi i ko je u stanju da izdrži još jednu utakmicu.

Tek onda dolazi taktika. I to je verovatno jedan od najvećih izazova sa kojima će se Paunović suočiti u ovom reprezentativnom prozoru.

5. Ipak smo daleko od evropskog vrha

Na kraju ostaje ono najvažnije. Bez obzira na sve okolnosti, Srbija trenutno nije tamo gde želi da bude.

"Ozdravljenje" će potrajati.

To nije proces koji može da se završi posle dve utakmice, niti je realno očekivati da se problemi koji su se gomilali godinama reše preko noći.

Zato možda treba prihvatiti da ćemo još neko vreme gledati reprezentaciju koja traži sebe. 

To ne znači da treba biti zadovoljan svakim rezultatom, niti zatvarati oči pred problemima.

Ali ako je cena lošijeg bodovnog salda u ovoj fazi procesa veća uigranost, jasnija hijerarhija i taktički sređenija Srbija kada počnu kvalifikacije za EURO 2028 – onda ćemo nju rado da platimo.

Samo, do tada će morati da se vidi napredak.

Možda je zato vreme da priznamo ono što nije prijatno: Srbija još nije deo evropske elite. I sve dok budemo pokušavali da živimo u toj iluziji, promašićemo ono što je pred nama.