Dnevnik jednog ludaka

Mihal Talj važi za genijalnog igrača koji je poznat po inovativnim taktikama, potezima koji publiku ostavljaju bez daha, a protivnika ostavlja na ivici bezdana da šokiran posmatra svoj poraz iz ugla koji do sada nije video.

Dobio je nadimak Mađioničar iz Rige zbog svoje nepredvidivosti i tako surovog stila koji bi mu omogućio da žrtvovanjem figura prokrči put do mata koji ni stokfiš kompjuter ne bi mogao da preporuči.

"Postoje dve vrste žrtvovanja figura – ispravne i ove moje", rekao je Talj svojevremeno i to je rečenica koja se i dan danas citira, a njegov stil najbolje opisuje još jedna čuvena izjava.

"Protivnika moraš odvesti u šumu toliko duboko da je tamo 2+2=5 i gde je put toliko uzak da samo jedna osoba može da prođe", govorio je Mihal tada.

Upravo ova dva citata najbolje sumiraju njegov stil, razmišljanja, čak život. Ništa u vezi sa Taljem nije bilo uobičajeno i dosadno, a uskoro ćete se u to i sami uveriti.

BNA Photographic / Alamy / Profimedia

Mnogo se razlikovao od svih drugih šahista svog doba, pogotovo sovjetskih igrača i smatrao je da treba uhapsiti igrača sa belim figurama koji igra na remi.

"Ukoliko čekaš sreću da se pojavi, živećeš jako dosadan život", jedan je od najlepših Taljevih citata jer se ne odnosi samo na šah već generalno na donošenje životnih odluka.

Jer greške su normalna stvar, iako nisu dobre gotovo je nemoguće izbeći ih, ali istovremeno je šahovska partija bez grešaka kao slika bez boja, kao pesma bez zvuka.

Mihal se rodio na današnji dan, 9. novembra 1936. godine u Rigi, prestonici Letonije. 

Njegov otac bio je veoma cenjen lekar u Rigi koji je studirao medicinu u Berlinu pre Prvog svetskog rata. Pošto njegova diploma nije bila priznata u Letoniji, morao je da prođe ubrzani program u Lenjingradu.

Njegova majka Ida je dolazila iz ugledne letonske (jevrejske) porodice i maternji jezik bio joj je nemački.

B92.net/Stefan Nikolić

Talj je rođen sa velikim zdravstvenim problemima koji su se gomilali tokom života. Rođen je sa teškom urođenom deformacijom desne ruke – imao je samo tri prsta na desnoj šaci (najčešće se navodi ektrodaktilija ili slična urođena anomalija).

Sa približno šest meseci pretrpeo je tešku infekciju, praćenu visokom temperaturom i grčevima. Pominju se i simptomi koji su ukazivali na zapaljenje moždanih ovojnica.

Lekari su bili veoma zabrinuti za njegov život i uspeo je da se oporavi uprkos lošim prognozama i teškoj zdravstvenoj situaciji.

I pored jasnih fizičkih nedostataka, uspeo je da postane jedan od najboljih šahista ikada (8. svetski šampion) i vrhunski pijanista. 

Kao dete bio je poznat po izuzetnoj inteligenciji i pamćenju, ali fizički nije bio naročito snažan. Govorio je čak sedam jezika, među kojima i srpski.

Znao je još ruski, letonski, jidiš, engleski, nemački i francuski.

"Mnogi su u njemu videli Mocarta, upoređivali su ga sa Geršvinom, ali ja sam u njemu videla Rahmanjinova. Ponekad je ljubazan, tih i inspirativan. Tako kreativan i iznenađujuće lep u potezu, takođe strastven, napet i nepopravljiv i odjednom dolazi talas, taj moćni talas koji je neočekivan za protivnika u odlučujućem trenutku. Njegova igra, kao i njegov život, prožeti su ljubavlju. Imao je ispunjen život i sve to ima priču. Za šah, za zabavu, za figure... Moj tata je bio romantičar kao Rahmanjinov. Posle njega niko nije radio te stvari, možda i nije tako slučajno što mu je Rahmanjinov bio omiljeni kompozitor", objasnila je njegova ćerka Žana u razgovoru sa Goranom Lazovićem za portal "Iskra".

Ona je objasnila da je između Miše Talja i srpskog naroda postojala neka duhovna veza. Tu su ga voleli i poštovali kao svog, a on je Srbiji uzvraćao s ljubavlju.

Prijao mu je mentalitet, toplina i iskrenost. 

"Tata je ponekad i kod kuće govorio srpski. Znao je da mi priča priče na srpskom jeziku i svaki njegov dolazak u Srbiju bio je praznik i odmor za njega. Imao je jako puno prijatelja u Srbiji i ne mislim da je to slučajnost. Srbe je nemoguće ne voleti", kaže Žana Talj, jedina Mihalova ćerka.

B92.net/Stefan Nikolić

Tokom tog intervjua je Žana potvrdila brojne mitove. Kaže da je "ubijao" po tri kutije "Kenta" dnevno, da je redovno svirao klavir i bio vrhunski pijanista.

Potvrdila je i da je govorio sedam jezika, da je sa 13 godina postao velemajstor (zvanično titulu dobio 1957. sa 20 godina) i takođe opisivala da je bio matematički genije, za noć čitao po dve knjige i "Doktora Živaga" znao napamet.

Miša Talj je uneo metafiziku u šah, bio je najveći boem na tabli, umetnik u duši i inspiracija mnogim igračima, umetnicima, naučnicima, osoba koja nije marila za lovorove vence kojima je šampion često bio ovenčan (čak i on kada je preoteo tron Mihailu Botviniku).

Govorili su da je Korčnojeva noćna mora, a čak je i Bobi Fišer plakao igrajući poslednje partije u bolnici pred Mišinu smrt.

Spaski je često govorio Talju da se tako šah ne igra, a on bi mu odgovorio da ga to ne zanima i da je to način na koji on želi da igra.

Jednom je igrao vezanih očiju protiv igrača iz top 10 na svetu i uspeo da pobedi deset puta.

Sa tri godine je naučio da čita i piše, sa pet je u glavi množio trocifrene brojeve, kada je krenuo u školu sa sedam godina jako brzo je prebačen direktno u treći razred zbog naprednog intelekta i velike količine znanja.

Jasno je da je odgajan u intelektualnom okruženju, ali postojao je i jedan malo veći porodični problem. 

Kada je 1941. godine Nemačka napala Sovjetski Savez, porodica Talj napustila je Rigu i otišla na bezbednije mesto. Sklonili su se u mesto Jurlu, u Permskoj oblasti, daleko na istoku.

Tamo su ostali nekoliko godina.

Put nije bio bez opasnosti. U jednoj biografskoj rekonstrukciji navodi se da je voz kojim su putovali bio bombardovan tokom evakuacije.

To je posebno potresan detalj: porodica je napuštala svoj dom, ne znajući da li će ikada ponovo videti Rigu.

Mihal je tada imao svega četiri godine.

Za njega je rat predstavljao potpuno drugačije iskustvo nego za odrasle. Nije mogao da razume političke i vojne događaje, ali je morao da napusti svoj dom i provede naredne godine u nepoznatom okruženju.

Njihova odluka da odu na istok najverovatnije im je spasla živote.

Prema istorijskim podacima, pre rata je u Letoniji živelo približno 95.000 Jevreja. Većina je ubijena tokom Holokausta.

Mihal se kasnije u intervjuu lično prisećao tog perioda. Rekao je da su se u Rigu vratili u novembru 1944. godine, odmah nakon njenog oslobođenja.

Upravo tokom boravka u evakuaciji počinje njegova šahovska priča.

Alexander / Sputnik / Profimedia

Taljev otac, Nehemija, bio je lekar i veliki ljubitelj šaha, čak se zna da je bio veoma dobar amaterski igrač i upravo je od njega video kako se igra i dopalo mu se.

Dok su bili evakuisani iz Rige i njegov otac radio u privremenoj ordinaciji, pacijenti bi u čekaonici često ubijali vreme igrajući šah i mali Miša opčinjeno bi posmatrao i učio što više može.

Jednom prilikom je u goste stigao njihov rođak koji takođe voli šah pa se Mihal pohvalio da je počeo da igra i njih dvojica su otpočela partiju koju je Talj glatko izgubio (scholars mate) i kasnije priznao da ga je to silno pogodilo i naljutilo.

Te 1946. godine odlazi u Dvorac pionira, mesto gde su se u Rigi deca učila ovoj prelepoj igri.

Tamo upoznaje Janisa Kruzkopsa za koga je Mihal imao veliko poštovanje i često se u intervjuima prisećao njegovih lekcija govoreći kako je znao da probudi u deci želju za učenjem i govorio da ih nije učio samo da pomeraju figure već kako da razmišljaju.

"Jednog dana sam odlučio da se upišem u dramsku sekciju i ona je bila u Dvorani pionira u Rigi gde sam se i uputio, a u hodniku sam video ogroman natpis na vratima "ŠAHOVSKA SEKCIJA". Sjajno, pomislih. Samo ću da uđem i da se predstavim učiteljima, da im objasnim da sam ponižen i da mi je srce slomljeno i da hoću da me nauče kako da pobeđujem. I ušao sam. Nisam se odmah pokazao, ali sam ostao unutra i fascinirano posmatrao. Imao sam mnogo sreće što sam upoznao Janisa Kruzkopsa, mog prvog učitelja koji nije poznat široj javnosti. On je uvek davao sebe svojim đacima i učio ih srcem, a ne glavom. Posle nekoliko meseci sam već mogao da igram protiv svog starijeg brata, ali sam bio razičaran kada sam uvideo da on nije dobar šahista i shvatio sam da je bilo vreme da potražim snažnije protivnike", ispričao je Talj o svojim počecima.

Poznato je da je Talj kasnije bio vrhunski psiholog i da je protivnike prevashodno pobeđivao u glavi, pa onda mimikom tela, a tek onda šahovskim potezima koji bi ih bacali u nokaut.

Mala digresija, imamo primer Bobija Fišera koji je mrzeo sovjetski dosadni stil i "karo-kan" otvaranje sa crnim figurama, pa je Talj (njegov blizak prijatelj) to jako dobro znao i našalio se sa njim da će igrati to otvaranje povukavši pijuna za jedno polje dok je Fišera direktno gledao u oči.

Čim je video Bobijevu razbesnelu facu počeo je da se smeje i pomerio figuru polje napred i otkrio da će igrati Sicilijansko otvaranje, a da je ovo bila šala.

Imao je 11 godina kada je krenuo da nastupa na školskim i lokalnim turnirima i ubrzo su počele da se žanju nagrade i trofeji.

Letovalište Jurmala nalazi se na nekih 20-30 minuta vozom od Rige i jednog dana je objavljeno da je Mihail Botvinik tamo na odmoru i Mihal je zamolio roditelje da saznaju gde je odseo.

Čim je dobio potrebnu informaciju uzeo je šahovsku tablu i seo na voz kako bi upoznao najboljeg šahistu na svetu, čoveka koji je zaseo na tron nakon decenijske dominacije Aleksandra Aljehina.

Kada je mladi Talj stigao na adresu, otvorila je vrata Botvinikova supruga i rekla mu da Mihail Mojsejevič spava i da ona nije htela da ga budi, pa je "Mađioničar" pognute glave otišao i kasnije priznao da mu ego nije dozvolio da se vrati i ponovo zatraži da igra.

Postoji i druga verzija ove anegdote koja govori da je Botvinik odmarao na plaži i da nije želeo da razgovara sa Taljem i da ga je to silno pogodilo, pa da nije želeo da se vrati...

VAN BILSEN / AFP / Profimedia

Već sa 13 godina Talj je postao član omladinske reprezentacije Letonske Sovjetske Socijalističke Republike.

To je bio veliki uspeh za dečaka koji je svega nekoliko godina ranije počeo ozbiljno da uči šah.

Oko 1949. godine počinje i njegova saradnja sa Aleksandrom Koblencom, jednim od najvažnijih ljudi u njegovom šahovskom razvoju.

Koblenc je prepoznao da Talj poseduje nešto posebno. Nije bio samo talentovan, već je imao izuzetnu maštu, osećaj za kombinacije i spremnost da traži komplikacije koje drugi igrači nisu ni razmatrali.

Malo ljudi je u njegovim godinama spremno da kombinuje figure i da napada kralja, da se ne plaši da ostane bez jedne od figura ako će mu to doneti tempo i da na taj način lomi protivnika sve dok ne dođe do pobede i upravo će to postati njegov zaštitni znak.

Već 1952. godine, sa svega 15 godina, uspeo je da završi ispred svog trenera na prvenstvu Letonije.

A 1953. godine, sa 16 godina, postao je prvak Letonije.

Njegovo detinjstvo se praktično završavalo dok je njegovo ime odzvanjalo šahovskim svetom, a sve češće je i sam govorio da je šahom počeo da se bavi iz inata jer je ubedljivo izgubio od rođaka na familijarnom okupljanju.

Otprilike u tom periodu je upoznao Aleksandra Koblenca, kako sam već naveo, čoveka koji postaje njegov mentor, učitelj i prijatelj.

To se dogodilo tokom Koblencove posete Rigi koji je uvideo mršavog klinca koji poseduje neverovatan talenat i koji kombinuje figure dok napada.

Želeo je da nastavi da neguje njegov prirodni talenat, ali da se ne oslanja samo na napadanje i žrtvovanje figura do iznemoglosti već da ga oblikuje u vrhunskog šahistu, što je Talj s godinama i definitivno postao.

Zanimljivo je da se njihova saradnja razvijala godinama pre nego što je Koblenc postao Taljev zvanični trener.

Zvanično je tu ulogu preuzeo 1956. godine, dok je prethodno radio sa njim još od 1949. godine. Kasnije je bio i njegov sekundant tokom mečeva za svetsku titulu protiv Mihaila Botvinika 1960. i 1961. godine.

Kada se vratimo na onu anegdotu iz Jurmale, jasno vam je koliko je Talj bio motivisan za borbu za titulu, koju je, interesantno, napao iz Beograda gde je i osvojio Kandidate 1959. godine.

Yuriy Somov / Sputnik / Profimedia

Kada smo se već dotakli Aleksandra Koblenca, valja podsetiti kako se njihov odnos gradio i kako je Koblenc počeo da poštuje Mađioničara iz Rige.

U tom periodu je Koblenc bio bolji igrač nego Talj i ova anegodta dolazi iz Mihalove biografije "Život i partije Mihala Talja" i vraća nas na šampionat SSSR početkom 50-ih godina.

Svima je bilo jasno da Talj voli da rizikuje, da žrtvuje pola table ako treba i da bude "lud" i atraktivan, ali s obzirom na situaciju kapiten tima mu je tražio da igra staloženo i mirno, poziciono.

"Rezultati su se odmah pokazali! Već u prvom kolu, igrajući belim figurama u poznatoj varijanti Karo-Kan odbrane, žrtvovao sam pešaka u skladu sa teorijom – smatrao sam da imam pravo na to. Ali uobičajeni nastavak napada podrazumevao je žrtvovanje još dva pešaka, a u pojedinim slučajevima čak i topa. Imajući na umu kapitenov savet, počeo sam da tražim mirno rešenje pozicije, upao u cajtnot i izgubio.

Isto se događalo svaki put kada bih pokušao da igram uzdržano i precizno. Uspevao sam jedino onda kada bi protivnici sami nametali komplikacije i divlje pozicije, iz kojih nisam mogao da pobegnem.

Pored toga, već sam sebe smatrao prilično iskusnim igračem", prisetio se Talj.

B92.net/Stefan Nikolić

"Školu sam završio sa 15 i po godina, pošto sam prethodno bio direktno upisan u treći razred. Poslao sam prijavu na Pravni fakultet Univerziteta, ali su mi objasnili da bih fakultet završio sa 20 godina, a da bih, prema zakonu, tek sa 21 mogao da obavljam funkciju narodnog sudije ili neke druge pravničke poslove. To bi značilo da bih posle fakulteta morao da provedem godinu dana bez mogućnosti zaposlenja.

U međuvremenu je iz Moskve stigla posebna dozvola Ministarstva, prema kojoj sam imao pravo da upišem Filološki fakultet (diplomirao 1958. godine i završni rad je bio posvećen delima Iljifa i Petrova). Za to sam saznao tokom omladinskog prvenstva. Voleo sam književnost i nisam imao ništa protiv te ideje. Odmah sam otputovao kući, položio prijemni ispit i upisao se.

Krajem iste godine prvi put sam nastupio za seniorsku ekipu "Daugavu", koja je učestvovala u drugoj grupi prvenstva SSSR-a.

Tamo se dogodio jedan zabavan incident: Odigrao sam partiju čiji ishod do danas ne znam!

Bilo je to u poslednjem kolu. Dospeo sam u lošiju poziciju, ali sam po nastavku partije uspeo da zakomplikujem situaciju. Protivnik je, izgubivši prisebnost u cajtnotu, počeo da ponavlja poteze. Ponavljanje nije bilo sasvim očigledno, ali se ista pozicija pojavila tri puta.

V. Galaktionov / Sputnik / Profimedia

U skladu sa pravilima, nisam odigrao svoj 55. potez, već sam pozvao glavnog sudiju i zatražio da se partija registruje kao remi. Međutim, protivnik je veoma glasno i odlučno počeo da objašnjava kako sam još dečak i kako nemam pojma šta znači ponavljanje pozicije, a zatim je sudiji pokazao svoj formular sa zapisanim potezima.

Sudija je samo ovlaš pogledao zapis, rekao da nije bilo ponavljanja pozicije i naredio nam da nastavimo partiju. Protivnik je u međuvremenu izašao iz cajtnota, shvatio da ima prednost i pobedio.

Kasnije sam prišao pomoćniku glavnog sudije i zamolio ga da mi objasni situaciju. Brzo smo ponovo postavili poziciju i utvrdili da je ponavljanje zaista postojalo.

Šta sam mogao da uradim? Dok sam razmišljao da li da uložim žalbu, prišao mi je glavni sudija sa tabelama u rukama i počeo da me ubeđuje da ta partija nije toliko važna.

Na kraju krajeva, naša ekipa će svakako zauzeti treće mesto, ja ionako neću osvojiti prvo mesto u pojedinačnoj konkurenciji na svojoj tabli, pa nema potrebe da pravim čitavu dramu od toga.

Otišao je, a zatim su mi prišli ostali članovi sudijskog tima. Rekli su da ih je glavni sudija uvredio svojim postupkom i da bi trebalo da podnesem žalbu.

Napisao sam je, ali je naš voz ubrzo krenuo, tako da do dana današnjeg ne znam kakva je bila odluka sudijske komisije", ispričao je Talj.

I tako nas je ova priča dovela do 1953. godine i Mihalovog susreta sa Aleksandrom Koblencom, koji sam i najavio nekoliko redova ranije.

Talj je bio jedini student prve godine na turniru, a protivnici su bili igrači sa majstorskim titulama, čak velemajstorskim.

"Otvaranje sam odigrao loše, ali je on kasnije propustio da taktički zada fatalan udarac, a uz to mu je ostalo veoma malo vremena na satu. Međutim, u njegovom cajtnotu ja sam počeo da igram "na tempo" i izgubio kraljicu.

Kada mu je zastavica već bila podignuta, Koblenc je odigrao 39. potez, ustao i krenuo da se udalji od stola, misleći da je kontrola vremena završena. Upozorio sam ga da greši.

Koblenc je sa velikim nepoverenjem prihvatio moje reči, ali je ipak seo i odigrao još jedan potez, svega nekoliko sekundi pre nego što mu je isteklo vreme. Tada sam predao partiju.

Proverio je svoj formular, pronašao grešku u zapisu i od tog trenutka počeo da me poštuje.

Inače, u tom trenutku nas dvojica bili smo jedini ozbiljni kandidati za prvo mesto, ali je Maestro, kako su svi zvali Koblenca, kasnije ipak malo zaostao...", iskreno je rekao Miša Talj.

Sergei Petruhin / Sputnik / Profimedia

Talj je 1957. godine osvojio SSSR šampionat i zvanično postao velemajstor, a tada je imao samo 20 godina, da bi godinu dana kasnije u Portorožu (tadašnja Jugoslavija) osvoji veliki internacionalni turnir i spremio se za Kandidate i spektakl koji sledi.

Na pomenutom prvenstvu Sovjetskog Saveza pobedio je niz tadašnjih velikana, među kojima su bili Paul Keres, David Bronštajn, Tigran Petrosjan i Mark Tajmanov, a ujedno je postao najmlađi osvajač sovjetske titule u tom trenutku.

Zadržaćemo se malo na tom turniru jer ga je Talj osvojio sa 14 osvojenih bodova, a tada je za šampionski pehar trebalo da se odigra 21 meč u konkurenciji 22 paklena igrača.

Pogledajmo objašnjenje Levija Rozmana, čuvenog "Gotham Chess" autora i učitelja koji je razbio u sitne detalje meč Mihala Talja i Buhutija Gurgenidzea.

Talj ovde igra sa crnim figurama i nakon što su oba igrača odradila rokadu i sakrila kraljeve sa centra, Talj je jasno gađao otvorenu E liniju i ušuškao crnog lovca ispod konja, a ispred kralja gađajući celu dijagonalu.

Spustio je crnog konja i žrtvovao ga poremetivši poziciju Buhutija, pa čim je kraljem pojeo konja usledio je šah kraljicom da bi udružio snage sa lovcem preteći matom, ali je Buhuti to odbranio.

Znajući da žrtva belog lovca ne bi bila uspešna, Talj je pokazao zbog čega su ga smatrali Mađioničarem iz Rige i ludakom u pozitivnom smislu.

Žrtvovao je kraljicu. Gurgenidze nije smeo da pojede kraljicu jer bi ubrzo bio matiran, pa je Gurgenidze uključio svog belog lovca i odbrani napad, ali ne zadugo.

Sledi oluja pijuna koja otvara centralni deo table, dok su topovi jedan iza drugog, a Talj ima samo jednu neaktivnu figuru koja uskoro ulazi u igru i Talj napada belog sa skoro 30 poena vrednosti u figurama.

Briljantan potez je bio nuđenje besplatnog topa, što bi značilo mat u kombinaciji lovca i kraljice... Buhuti Gurgenidze je jedan od najboljih defanzivnih šahista tog vremena.

U nastavku videa možete saznati kako je odigrao protiv Tigrana Petrosjana pa i Davida Bronštajna da bi protiv Klamana ubedljivo pobedio i dobio titulu velemajstora koja se dodeljivala sedmu godinu.

Kao šampion SSSR i velemajstor stigao je u Portorož 1958. godine i znao je da za prolazak u narednu rundu mora da bude među prva tri igrača, a ne među 6 kao što je važilo za druge timove.

"Ovo je bio moj prvi dolazak u Jugoslaviju, a srećan sam što sam tu tradicio godinama kasnije negovao. Često dolazim u Jugoslaviju, mesto gde mi je uvek bilo lepo i gde sam debitovao na velikom interancionalnom turniru i zemlja u kojoj sam upoznao mladog, tada 15-godišnjeg Bobija Fišera. Tada je još uvek davao intervjue i svi su bili oduševljeni što se tako slobodno izražava i što sebe smatra budućim šampionom, ali sam tada prvi put video da je stavio nekoga drugog kao favorita, pošto je rekao da očekuje od Bronštajna da bude prvi na turniru. Nikada ga više nisam čuo da tako nešto izgovori. Istovremeno, Fišer je bio siguran da će završiti u Top 6. Odgovorio je da ima pet protivnika koje zna da može da pobedi, a protiv ostalih će remizirati i tako će mu doneti plasman. Usledili su mečevi sa Bronštajnom, Averbahom, sa mnom i Petrosjanom. Sva četiri meča su bila napeta, a ja sam svim silama želeo da izbegnem meč sa ovim dečkom. Rizikovao sam, svesno, a Fišeru je to donelo opasan kontra napad. Onda je napravio grešku i preuzeo sam inicijativu. Ponudio mi je remi, što sam odbio, pošto je imao jako malo vremena na satu i posle 39. poteza mu je ostalo svega nekoliko sekundi, ali je vreme za taj dan isteklo i sutradan se meč nastavio, pa sam mu odmah ponudio remi jer nije bilo realno očekivati da bilo koja strana pobedi", objasnio je Talj.

Jedan detalj koji je odličan osvrt na tekst: na Turniru kandidata 1959. (godinu dana nakon ovog turnira) Talj je sva četiri puta pobedio šesnaestogodišnjeg Bobija Fišera.

Protiv Keresa, s druge strane, imao je znatno slabiji skor, jednu pobedu, remi i tri poraza. To pokazuje koliko je njegov put bio neobičan:

Nije dominirao nad svakim protivnikom, ali je umeo da pronađe način da pobedi one kojima je njegov stil najmanje odgovarao.

Prisma by Dukas/RDB, Prisma by Dukas Presseagentur GmbH / Alamy / Profimedia

Dakle, Miša je u Portorožu osvojio "Interzonal" međunarodni turnir ostavivši na drugom mestu jugoslovenskog velemajstora Svetozara Gligorića, dok su treće i četvrto mesto držali Tigran Petrosjan i Pal Benko, a sledeća dva Fridrih Olafson i mladi Robert Bobi Fišer.

Posebno zanimljiva bila je borba za poslednja mesta koja su vodila na Turnir kandidata jer je to finalno šesto mesto pripalo Bobiju Fišeru i njegova prognoza se delimično ispunila.

Talja je na turniru Kandidata čekala "paklena" konkurencija uključujući Olafsona, Benka, Gligorića, Vasilija Smislova, Paula Keresa, Tigrana Petrosjana i upravo Fišera gde će pobednik igrati sa Botvinikom za titulu svetskog prvaka.

Svako je igrao po četiri partije protiv svakog protivnika, što je značilo ukupno 28 kola i Talj je odmah pokazao da je spreman i da ga je Koblenc pripremio za svakog od opasnih protivnika pa su ostala sedmorica više brinula o njemu nego on o njima.

Njegova igra nije uvek bila zasnovana na potezima koje bi računari ili kasnija analiza ocenili kao najbolje, ali je imao izvanrednu sposobnost da u praktičnoj partiji stvori pozicije u kojima je protivnik morao da donosi teške odluke.

Videli ste i sami partiju protiv Buhutija Gurgenidzea. Nikada vam stokfiš neće savetovati da žrtvujete kraljicu, a Talj je i pored te figure mnogo puta nudio žrtvu koja bi mu donela pobedu matom.

B92.net/Stefan Nikolić

Posebno je zanimljiv njegov odnos sa Paulom Keresom, jednim od najvećih šahista tog vremena. Estonac je već godinama pripadao samom vrhu svetskog šaha i bio poznat kao čovek koji je više puta bio nadomak titule prvaka sveta.

Na ovom turniru pokazao se kao jedan od retkih igrača koji su uspevali da pronađu način da zaustave Taljev napadački stil.

Njih dvojica odigrala su četiri partije, a Keres je dobio tri, dok je Talj slavio samo jednom. Bio je to najbolji međusobni učinak nekog učesnika protiv budućeg pobednika turnira.

Ipak, Keresu ni takva prednost nije bila dovoljna. Talj je nadoknadio izgubljene poene sjajnim rezultatima protiv ostalih rivala i na kraju završio takmičenje sa 20 poena, čak poen i po ispred drugoplasiranog Keresa.

Ta činjenica možda najbolje pokazuje kakav je turnir odigrao: čak i kada bi naišao na protivnika koji mu nije odgovarao, uspevao je da nastavi dalje i pobeđuje ostale.

Ni Tigran Petrosjan nije bio nimalo lak protivnik. Njih dvojica predstavljali su gotovo suprotne šahovske filozofije. Talj je voleo inicijativu, napade, žrtve i pozicije u kojima se sve moglo promeniti jednim potezom.

Petrosjan je, s druge strane, bio poznat po izuzetnoj odbrani, strpljenju i sposobnosti da unapred prepozna protivničke namere.

Nije čekao da opasnost nastane, već je pokušavao da je ukloni dok je još bila samo ideja. Upravo zato su njihovi dueli bili posebno zanimljivi: Talj je tražio način da razbije protivničku odbranu, a Petrosjan je nastojao da mu oduzme mogućnost da uopšte započne napad.

Boris Kaufman / Sputnik / Profimedia

Talj je na turniru završio ispred Petrosjana, koji je zauzeo treće mesto, ali je njihov odnos vremenom prerastao u jedno od zanimljivijih rivalstava u svetskom šahu.

Iako su imali potpuno različite stilove, međusobno su se poštovali. Petrosjan je razumeo koliko je Talj opasan, dok je Talj znao da protiv takvog protivnika ne može uvek da računa na svoje uobičajene kombinacione trikove.

Tu je bio i Vasilij Smislov, bivši svetski prvak, koji je samo godinu dana ranije izgubio titulu od Botvinika.

Posebnu pažnju privlačio je šesnaestogodišnji Bobi Fišer. Amerikanac je već bio dvostruki prvak Sjedinjenih Američkih Država i u Portorožu je prethodne godine pokazao da može da se nosi sa najboljima.

U Jugoslaviju je stigao kao najmlađi učesnik, ali niko nije mogao da ga smatra običnim debitantom. Bio je izuzetno ozbiljan, posvećen pripremi i poznat po tome što je šah shvatao gotovo opsesivno. Talj je bio njegova potpuna suprotnost po ponašanju za tablom:

Voleo je da se šali, razgovara, zadirkuje protivnike i ponekad namerno stvara atmosferu koja im nije odgovarala.

Njihov međusobni skor na Turniru kandidata bio je posebno upečatljiv. Odigrali su četiri partije, a Talj je dobio sve četiri.

Za Fišera, koji će kasnije postati svetski prvak i jedan od najvećih šahista svih vremena, to je bio bolan susret sa igračem čiji mu je stil očigledno stvarao velike probleme.

Jedan od poraza od Talja Fišer je kasnije uvrstio u svoju knjigu "My 60 Memorable Games", što govori da mu je ta partija ostala u sećanju i mnogo godina posle turnira.

Uz njihovo rivalstvo vezuje se i anegdota koja dobro opisuje Taljev karakter. Fišer je bio poznat po tome što je izuzetno ozbiljno pristupao otvaranjima i pripremi, dok je Talj uživao u tome da protivniku ponekad poremeti koncentraciju i pre nego što partija ozbiljno počne.

Među učesnicima je bio i Svetozar Gligorić, najveći jugoslovenski šahista tog vremena. Za njega je turnir imao poseban značaj jer se igrao pred domaćom publikom.

Gligorić je već bio međunarodno priznat velemajstor, a njegovi nastupi privlačili su veliku pažnju ljubitelja šaha širom zemlje. Iako nije uspeo da se umeša u borbu za prvo mesto, završio je takmičenje sa 12,5 poena, koliko je imao i Fišer.

Njegovo prisustvo dodatno je davalo turniru posebnu atmosferu, jer je jugoslovenska publika imala priliku da na domaćem terenu prati najbolje igrače sveta.

BNA Photographic / Alamy / Profimedia

Na kraju, Talj je osvojio 20 poena iz 28 partija, uz 16 pobeda, osam remija i četiri poraza. Iza sebe je ostavio Keresa sa 18,5 poena, Petrosjana sa 15,5 i Smislova sa 15.

Njegov rezultat bio je još impresivniji kada se uzme u obzir da je igrao protiv ljudi koji su već imali ogromno iskustvo na najvećoj sceni. Nije samo osvojio turnir – pokazao je da može da pobedi gotovo svakoga i da se nosi sa pritiskom koji donosi borba za svetsku titulu.

Pobedom u Jugoslaviji Talj je postao izazivač Mihaila Botvinika.

Put od dečaka koji je šah upoznao posmatrajući pacijente u očevoj ordinaciji do čoveka koji će se boriti za najvažniju titulu u ovom sportu bio je gotovo neverovatan.

Neobičan, surov, u isto vreme i direktan i sakriven napadački stil je danas atrakcija za sve ljubitelje šaha, za one koji ga igraju ozbiljno i one koji ga tek uče, a tada je bio strah i trepet za svakog protivnika.

Niko nikada nije mogao da zna šta će mu pasti na pamet i kakvog će se oružja latiti kako bi savladao nekog elitnog igrača.

Prisma by Dukas/RDB, Prisma by Dukas Presseagentur GmbH / Alamy / Profimedia

"Nedugo po mom povratku iz Jugoslavije sam se našao sa Botvinikom kako bismo razgovarali o uslovima meča za šampionsku titlu i nisam očekivao da će se sve shvatiti baš toliko detaljno i ozbiljno. U suštini, između nas nije bilo nikakve rasprave, niti je ona uopšte mogla da postoji. U potpunosti sam se oslanjao na Botvinikovo iskustvo, a većina detalja našeg susreta izbledela mi je iz sećanja. Pamtim samo jednu stavku. Svetski šampion uporno je insistirao na tome da se, prilikom odlaganja partije, koriste dve koverte, kako gubitak jedne od njih ne bi imao tako ozbiljne posledice. Dve koverte značile su dva formulara sa zapisanim potezima, na kojima je trebalo upisati tajni potez. Poželjno je, naravno, da na oba formulara bude isti potez. Međutim, pošto tada, a ni danas, nisam umeo da se snađem sa indigo-papirom, čitava procedura sa zapečaćenim potezom delovala mi je dvostruko komplikovanije. Možda je upravo zbog toga u našem prvom meču moj zadatak bio samo da popunjavam koverte, Botvinik ih je uvek lično zatvarao"

"Moram da priznam da moje raspoloženje pred prvu partiju nije bilo naročito optimistično. Za to sam imao dobar razlog. Tokom prethodnih godina stekao sam lepu naviku da turnire započinjem porazom. Štaviše, ta navika toliko se ukorenila da rezultat prve partije više nije iznenađivao ni mene, ni mog protivnika, koji bi se pojavio za tablom da preuzme svoj "zasluženi" poen, ni moje prijatelje. Oni bi počinjali da slušaju šahovske izveštaje i kupuju biltene tek nakon drugog kola"

A. Ekekyan / Sputnik / Profimedia

"Jedan moj prijatelj, ne znam da li je bio ozbiljan, predložio mi je da se jednostavno ne pojavim na početku meča, već da se priključim tek u drugoj partiji. Ko zna, možda bih i poslušao njegov savet da mi se slučajno nije vratila u sećanje jedna stara priča koja je na mene ostavila snažan utisak. Poznato je da u železničkim nesrećama najgore prolaze poslednji vagoni. Na jednom sastanku na kojem se raspravljalo o tome kako sprečiti takve katastrofe, jedan mudri stari železnički signalista predložio je sledeće rešenje: Hajde jednostavno da otkačimo poslednji vagon i pustimo voz da nastavi bez njega. Kao što vidite, ova dva rešenja gotovo su podjednako dubokoumna! Verovatno i zbog toga u Moskvu smo stigli na vreme. Ako je još moglo da se raspravlja o tome da li uopšte treba započeti prvu partiju meča, kako ćemo je otvoriti bilo je unapred poznato. Na završetku Turnira kandidata u Beogradu, jedan komentator jugoslovenskog radija upitao me je:

"Kojim ćete potezom otvoriti prvu partiju protiv Botvinika?"

Tada sam obećao da ću pomeriti e-pešaka i, naravno, nisam želeo da bez naročitog razloga pogazim datu reč. Osim toga, potez 1. e4 sam po sebi nije nimalo loš.

Meč je za mene počeo odlično. Koblenc i ja pogodili smo koju će varijantu otvaranja svetski šampion izabrati. Iako je Botvinik pripremio novinu, veoma dobro sam poznavao karakter pozicije"

Dmitryi Donskoy / Sputnik / Profimedia

Finale meča za svetskog šampiona između Mihala Talja i Mihaila Botvinika 1960. godine završeno je mnogo pre predviđenog 24. kola.

Talj je od početka nametnuo svoj agresivni stil, a Botvinik, uprkos velikom iskustvu i pokušajima da uspostavi pozicionu kontrolu, nije uspeo da pronađe odgovor na protivnikovu igru.

Meč je okončan posle 21. partije, rezultatom 12,5:8,5 u Taljevu korist, čime je dvadesettrogodišnji Letonac postao najmlađi svetski šampion u istoriji šaha u tom trenutku.

Sa samo 23 godine, Talj je postao osmi svetski šampion u istoriji šaha. Njegov trijumf bio je posebno upečatljiv zbog načina na koji je do njega stigao:

Neprestanim stvaranjem komplikacija, žrtvovanjem materijala i stavljanjem protivnika pred praktično teške odluke.

Botvinik, jedan od najvećih teoretičara i najtemeljnijih analitičara svog vremena, nije uspeo da pronađe pouzdan odgovor na takav stil igre.

Alexander / Sputnik / Profimedia

O njegovom trijumfalnom povratku u Rigu je već bilo reči u posebnom tekstu, a nedugo nakon ovog impresivnog izdanja je u Moskvi počelo ekipno finale.

"Pre toga sam u Bakuu proveo još jedan dan u krevetu jer sam ponovo imao napad bubrežne kolike. Zatim sam u Moskvi, gotovo pravo sa aerodroma, seo za tablu i počeo partiju protiv Smislova", prisetio se Talj.

Ponovo je imao zdravstvene probleme zbog koji je umalo izgubio život kao beba, ali je želeo da odigra turnir i uprkos katastrofalnom zdravstvenom stanju je protiv Korčnoja i Petrosjana remizirao.

Dakle, ljudi koji su važili za šahovsku elitu nisu mogli da pobede bolesnog Mišu Talja, a ništa više nije mogao ni Smislov i jedini poraz je imao od Štajna.

"Uprkos svemu, jedva da mi je padalo na pamet da bi se treći čin ove bubrežne tragikomedije mogao dogoditi baš onda kada to najmanje budem očekivao – na Turniru kandidata na Kurasau.

Posle takmičenja u Moskvi nisam se osećao naročito dobro, pa je odlučeno da me pošalju u Marijanske Laznje, svetski poznato lečilište. Međutim, neposredno pred polazak došlo je do pogoršanja stanja. U roku od 24 sata završio sam u bolnici, na operacionom stolu. Operaciju je izveo izvanredan hirurg, pravi velemajstor svetske medicine, profesor Frumkin. Nažalost, ispostaviće se da je to bila jedna od poslednjih operacija u njegovom životu.

Pre operacije razgovarao sam s njim i zamolio ga da ima u vidu da za dva meseca moram da putujem na Kurasao. Rekao sam mu da bi bilo dobro kada bi mogao da ponovi čudo iz 1959. godine, kada sam, nakon operacije slepog creva, osvojio Turnir kandidata. Profesor je saslušao moju molbu i obavio operaciju veoma pažljivo, ali se, nažalost, istorija nije ponovila", rekao je Mihal u svojoj biografiji.

Bio je uporan i tvrdoglav i turnir kandidata je ponovo počeo:

"Čim sam izašao iz bolnice, počeo sam pripreme. Odigrao sam dve trening-partije protiv Gipslisa, uz skraćenu vremensku kontrolu – 40 poteza za sat i po vremena. Igrao sam prilično dobro, pa sam zaključio da je sve u redu.

Tek kasnije, na Kurasau, postalo mi je jasno da sam u takmičarskoj partiji sposoban da igram samo tokom prva tri sata. Tada to još nisam znao. Dok sam prvi put avionom prelazio Atlantik, bio sam čvrsto rešen da ponovo izborim priliku da se suočim sa Botvinikom".

Prva tri kola završio je bez osvojenog poena i sam kaže da se naljutio zbog poraza od Keresa i Benka, a razlog je sam naveo. Posle par sati bi skroz onemoćao i gubio bi fokus pravivši neshvatljive greške.

Prvi remi dolazi od Fišera, a ciklus završava sa dva poena iz sedam partija na ubedljivo poslednjem mestu, pa je odlučio da ode da se bori do kraja i... Imao manje-više isti ishod.

Protiv Petrosjana je odigrao jedan od najlošijih mečeva ikada, a onda su ga savladali Filip i Geler...

"Na kraju sam, posle konsultacija sa lekarima i ljudima iz naše delegacije, odlučio da se povučem sa turnira. Bio je to prvi put da sam zbog bolesti odustao od takmičenja još od detinjstva", objasnio je Talj svoju tešku situaciju.

Zdravstveno stanje mu neće biti mnogo bolje i on je toga već tada bio svestan, pa je imao niz intervencija i operacija kako bi mogao da se vrati šahu makar u nekom oblku.

Zato je njegov povratak na Olimpijadi u Varni, u Bugarskoj, iste godine bio mnogo značajniji nego što se na prvi pogled čini.

"U reprezentaciju SSSR-a uvršten sam tek posle ozbiljnih rasprava i detaljnih lekarskih pregleda, ali sam uspeo da se vratim na tablu i osvojim prvo mesto na svojoj tabli. Posebno mi je ostala u sećanju odložena partija Botvinika i Fišera. Zajedno sa Spaskim i Boleslavskim proveo sam gotovo celu noć analizirajući Botvinikovu poziciju. Na kraju smo zaključili da ima dobre šanse za remi. Kada smo ujutru stigli u salu, zatekli smo Botvinika kako mirno šeta po bini, dok je Fišer sedeo sa glavom u rukama. Partija je završena remijem, a taj događaj mi je mnogo pomogao da povratim samopouzdanje.

U narednom periodu ponovo sam počeo da igram sve bolje. Na prvenstvu SSSR-a u Jerevanu 1962. godine bio sam u borbi za prvo mesto, ali su me porazi od Mikenasa, Aronina i Korčnoja udaljili od titule. Na kraju sam podelio drugo i treće mesto sa Tajmanovim, pola poena iza Korčnoja.

Godina 1963. donela mi je novu operaciju, ali i povratak takmičarskom šahu. Posle oporavka otišao sam na turnir u Miškolc, gde sam igrao veoma dobro i praktično obezbedio prvo mesto nekoliko kola pre kraja. Usledili su turniri u Havani i Moskvi. U Havani sam završio iza Korčnoja, uprkos tome što sam osvojio osam i po poena iz devet partija. Posebno pamtim njegovu iskrenu izjavu da je nedelju dana izbegavao da razgovara sa mnom jer je smatrao da moram da ga pobedim kako bih osvojio turnir. U Moskvi sam, s druge strane, bio mnogo zadovoljniji svojom igrom, a ostala mi je u sećanju i neobična anegdota sa prijateljima koji su me dan pre partije zamolili da žrtvujem konja na e6. Sutradan sam to zaista učinio, potpuno slučajno, i pobedio", objasnio je Talj.

Za Talja je ova epizoda imala i lični značaj. Posle dužeg perioda bolesti i sumnje u sopstvene mogućnosti, ponovo je bio deo velikog šahovskog događaja, okružen najboljim igračima sveta.

Učešće u analizi partije dvojice velikih rivala, a zatim i uspešan nastup na sopstvenoj tabli, pomogli su mu da povrati samopouzdanje.

Godina 1963. donela je novu operaciju i još jedan pokušaj povratka. Talj se posle oporavka pojavio na turniru u Miškolcu, u Mađarskoj, gde je odigrao izvanredno. Osvojio je 12,5 poena iz 15 partija i završio na prvom mestu. To je bio jasan znak da se njegov stari napadački instinkt vraća. Nije više bio samo bivši svetski prvak koji pokušava da se oporavi, već ponovo velemajstor sposoban da dominira na međunarodnim turnirima.

Nakon toga usledio je Kapablankin memorijal u Havani, na Kubi. Turnir je okupio 22 šahista i trajao je više od mesec dana. Među učesnicima su bili Talj, Viktor Korčnoj, Efim Geler i jugoslovenski velemajstor Borislav Ivkov.

Talj je igrao veoma dobro i osvojio 16 poena iz 21 partije, ali je Korčnoj bio za pola poena uspešniji i osvojio prvo mesto sa 16,5 poena. 

Roger-Viollet via AFP / Roger Viollet / Profimedia

Iako su ga zdravstveni problemi sve češće udaljavali od šahovske table, Mihal Talj nije nameravao da se preda. Naprotiv, period koji je usledio pokazao je da njegov talenat nije ispario zajedno sa zdravljem i fizičkom snagom.

I dalje je bio sposoban da protivnike uvlači u komplikacije iz kojih gotovo niko nije umeo da pronađe izlaz, a njegovo ime ponovo se našlo među najuspešnijim šahistima sveta.

Krajem 1963. i početkom 1964. godine trijumfovao je na tradicionalnom turniru u Hejstingsu, osvojivši sedam poena iz devet partija. Nekoliko meseci kasnije usledio je još impresivniji rezultat na turniru u Rejkjaviku.

Talj je tamo osvojio čak 12,5 poena iz 13 partija, uz samo jedan remi, potvrdivši da i dalje može da igra na nivou koji je malo ko mogao da dostigne.

Nije se zaustavio na tome. Na velikom turniru u Amsterdamu 1964. godine podelio je prvo mesto sa Borisom Spaskim, Vasilijem Smislovom i Bentom Larsenom, osvojivši 17 poena iz 23 partije.

Time je ponovo obezbedio mesto među kandidatima za svetsku titulu. Usledila je i pobeda u Kislovodsku, dok je na prvenstvu Sovjetskog Saveza u Kijevu iste godine zauzeo treće mesto, uprkos zdravstvenim problemima koji su ga i dalje pratili.

Talj je, dakle, ponovo bio tu. Nije više bio onaj neustrašivi mladić koji je 1960. godine srušio Botvinika i postao svetski šampion, ali je i dalje posedovao ono najvažnije, a to je sposobnost da protivnika izvede iz zone sigurnosti i pretvori partiju u nepredvidivu borbu kako samo njemu odgovara.

Naredni izazov čekao ga je 1965. godine, kada je u četvrtfinalu kandidatskih mečeva ukrstio koplja sa mađarskim velemajstorom Lajošem Portišem.

Bio je to težak dvoboj, u kojem se jasno videlo da Talj više nije nedodirljiv. Zdravlje mu nije dozvoljavalo da uvek pruži maksimum, a Portiš je bio izuzetno ozbiljan i disciplinovan protivnik.

Ipak, Talj je uspeo da pronađe put do pobede, potvrdivši da njegovu genijalnost nije bilo lako zaustaviti čak ni onda kada okolnosti nisu bile na njegovoj strani.

Čovek koji je nekada vladao svetom šaha ponovo je bio na putu ka samom vrhu.

Posle pobede nad Lajošem Portišem, Talj je nastavio pohod kroz kandidatske mečeve. Pred njim je bio Bent Larsen, jedan od najnepredvidljivijih i najopasnijih šahista tog vremena.

Talj je i njega uspeo da savlada, pa se našao na korak od novog meča za svetsku titulu. Ipak, poslednja prepreka bio je Boris Spaski, koji je u polufinalu bio bolji i zaustavio njegov pokušaj povratka na šahovski tron.

Mihal više nikada nije bio svetski šampion, ali je u svetu šaha ostao upamćen kao velikan, šampion, genije, ludak i nadasve Mađioničar.

Brzina kojom je mogao da iskalkuliše poziciju bila je neverovatna, gotovo filmska. 

Ipak, njegov uspeh nije toliko počivao na sposobnosti računanja koliko na spremnosti da ulazi u nesagledive komplikacije i veštini da na tabli stvori potpuni haos u kome retko ko može da se snađe.

Jednim maštovitim potezom umeo je da otvori čitav niz neobičnih mogućnosti, ali njegova prava snaga bila je u tome što je dodatno zaoštravao poziciju sve dok protivnik više nije znao odakle mu sve preti opasnost.

Panika bi ga obuzela poput davljenika na sredini okeana, a Taljeve figure bi poput neumoljive morske struje povukle protivnika na dno i donele Mađioničaru željenu pobedu na atraktivan način.

L.O.N Dslr Camera/Shutterstock

Njegov izuzetan kombinatorni talenat upotpunjavao je prodoran pogled. Na nekoliko mesta je navedeno da je Mihal bio psihološki na najvišem mogućem nivou i lako je mogao da uđe protivniku u glavu.

Najčešće je bio usmeren ka tabli, ali bi ga Talj povremeno podizao, što je kod pojedinih protivnika izazivalo gotovo zastrašujući utisak-

Cigarete i čase votke i viskija bile su obavezan aksesoar na turnirima koji bi to dozvoljavali, pogotovo amaterski. Niko ne bi mogao da mu parira u cigaretama, alkoholu i bizarnim šahovskim pozicijama.

Zahvaljujući Talju, hotel u Hejstingsu u kojem je dočekao Novu 1975. godinu ostao je bez zaliha brendija. Neretko je analizirao partije uz gomile cigareta prazneći flaše pa bi se sutradan na turniru pojavio svež i odmoran kao da se ništa nije dogodilo prethodne noći.

Bolest je uništila ne samo Taljevu karijeru, već i njegov život. zbog čega je morao da prekida nekoliko turnira i mečeva.

Krajem 1969. godine ponovo je završio u bolnici, gde mu je odstranjen bubreg. Period neočekivano dobrog zdravlja koji je usledio doneo mu je niz nekoliko turnirskih pobeda, ostvarenih u istom razigranom i nesputanom stilu po kojem je bio poznat u mladosti.

Sve do poslednjih nastupa, samo nekoliko meseci pre smrti, Talj je ostao jedan od najstrašnijih protivnika, ali i najpoštovanijih i najomiljenijih učesnika međunarodnih turnira. Preminuo je u 55. godini, nakon novih problema sa bubrezima 1992. godine.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, Talk se radovao prilici da prvi put predstavlja Letoniju kao samostalnu državu na šahovskoj Olimpijadi u Manili.

Nažalost, samo nekoliko dana pre početka takmičenja ponovo je primljen u bolnicu i taj san mu se nije ostvario...

BNA Photographic / Alamy / Profimedia

Jedna od najzanimljivijih priča jeste njegovo prijateljstvo sa Robertom Fišerom. Bobi i Mihal su bili potpuno različiti karakteri.

Tihi, namrgođeni i često bez filtera Bobi Fišer imao je nekada i zadrte stavove prema Rusima i Jevrejima (najviše zbog majke i njenog porekla) i sovjetske šahiste nimalo nije voleo i često bi ih u javnosti obezvređivao.

Talja, s druge strane, uvek je poštovao i o njemu govorio biranim rečima iako spada u gotovo svaku pomenutu kategoriju (iako je jednom prilikom odbio cionističko udruženje i nije održao govor iako su ga zamolili).

Talj je bio boem, voleo je šale, društvo, prijatnu atmosferu i Mihal se neretko šalio na Bobijev račun i vikao mu tokom turnira da je kukavica i da treba da se opusti i igra šah kao čovek.

U početku se Fišeru ovakve šale nisu dopadale, ali s vremenom se navikao i zavoleo ih. Obojica su bila opsednuta šahom i posedovala Bogom dan talenat koji se viđa jednom u milijardu ljudi. 

Dok je Talj ležao u bolnici, jedan od retkih ljudi koji su svakodnevno dolazili u posetu bio je upravo Bobi Fišer. To se prvi put dogodilo 1962. godine u Kurasau, a kastavilo se i kasnije.

Fotografija dvojice šahista kako igraju šah pored Taljevog bolničkog kreveta ostala je jedan od najpoznatijih prizora iz njihovog odnosa.

Fišer, koji je umeo da bude veoma zatvoren i težak za komunikaciju, došao je da poseti čoveka koji ga je samo nekoliko godina ranije četiri puta pobedio na jednom od najvažnijih turnira u svetu šaha.

Njih dvojica su čak odigrali nekoliko prijateljskih partija, kao da se ništa posebno ne dešava i kao da je bolnička soba samo još jedna turnirska prostorija. 

Ta poseta mnogo govori o Talju. Čak i kada je bio ozbiljno bolestan, nije želeo da se odrekne onoga što je najviše voleo. Šah je za njega bio izvor života. a Fišer rival, prijatelj i u neku ruku srodna duša.

Fišer je ispunio obećanje koje je dao sa 16 godina i postao svetski šampion. Talj je odavno bio van svog prajma, ali je ostao igrač koga je Bobi mnogo poštovao i cenio.

"Teško je reći za bilo kog poznatog šahistu da je racionalna osoba. Među nama ima raznih ljudi, a ne mogu da delim mišljenje da sam uvek provocirao Fišera i da me zbog toga nije voleo. Kada sam se razboleo dolazio je u bolnicu da me poseti. Da, naravno, bilo je raznih reči, ali on je interesantan čovek i sjajna osoba čiju ličnost i smisao za humor mnogi ne razumeju. Mnogi znaju da je Fišer naplaćivao intervjue i autograme, ali... Obratio sam mu se sa zahtevom da odradi jedan intervju jer me je urednik šahovskog žurnala iz Rige tako zamolio. Naravno, nisam mu rekao da je taj urednik Mihal Talj. Nasmejao se i pristao da razgovaramo. Prvo pitanje je bilo ko je za njega najbolji šahista na svetu, na šta me je šokirano pogledao, pa sam se ispravio i rekao "osim tebe, naravno". Uozbiljnio se i rekao "I ti si dobar igrač" i objasnio par stvari, pa smo se odmah razumeli da ovaj intervju neće biti objavljen. Ispitao sam par stvari, za sebe i otkrio da nikada nije pio šampanjac. Onda sam ga upitao da li je razmišljao o braku i ženidbi, a dobio sam unikatan odgovor "Razmišljam o tom problemu i ne znam da li da se oženim ili da kupim polovan auto". Mislio sam da me nije razumeo i da moj engleski nije tako dobar pa sam ponovio pitanje, a on odgovorio identično. Dodao je da će se oženiti jednog dana, ali da njegova supruga neće biti Amerikanka već neka egzotična gospođica. Polovan auto bi ga koštao 700 dolara, a devojka iz Hong Konga, Tajvana ili nekog drugog mesta bi koštala isto toliko ako bude morao da je vrati kući u slučaju da se ne slažu kako treba. I kako ja to da objavim? Neki novinari bi potrčali da te stvari objave, ali ja nisam želeo. Razumeo sam gorčinu u njegovim rečima, a razumeo sam i zbog čega nije voleo medije. Imao je svoje razloge", objasnio je Mihal Talj u svom poslednjem intervjuu.

Kako je igrao šah, tako je i živeo. Genijalno, na momente ludo i neshvatljivo za običnog čoveka. Nikada nije igrao na bezbedno, na sigurno, uvek je bio zanimljiv i ujedno opasan.

Fjodor Dostojevski je napisao knjigu "Idiot" da bi prikazao apsurd čiste duše u tada modernom društvu i toliko insistirao na "Lepota će spasiti svet" da je to ostao najpoznatiji citat iz tog romana.

Svaki Taljev potez je odisao lepotom. Gracioznošću, atrakcijom. Niče je govorio da moraš imati haos u sebi da bi mogao da rodiš zvezdu koja igra, a ako je iko bio produkt haosa i lepote, bio je to Mihal Talj.

Baš kao što je Gogoljeva pripovetka "Dnevnik jednog ludaka" inspirisala gotovo sve pisce Evrope 19. veka, tako je meni bila inspiracija za ovaj tekst i naslov istog.

Pisano je po uzoru na "Zapise iz podzemlja" knjizi koja odiše gnevom, izlivom čistih emocija i apsurdnim idejama čoveka koji se trudi da pobegne iz bezizlazne situacije, što je situacija u kojoj se Talj našao nebrojeno puta.

Naravno, nisam mogao da pokrijem baš svaki aspekt njegove karijere ili života, ali se nadam da vam je makar neki segment bio interesantan i inspirativan kao što je meni bio kada sam tek otkio njegovu genijalnost.

Genijalnost jednog ludaka. Mog omiljenog šahiste, Mihala Miše Talja.

Stefan Nikolić