"Fudbaleri su upozoreni da nemaju stav ili mišljenje"

Ergić može sebi prišiti etiketu "najboljeg fudbalera među pesnicima" ili može i onu drugu, koja bi mu se više svidela sada, za "najboljeg pesnika među fudbalerima". Nekada je "terao" loptu, i to veoma dobro (iz Australije je svojevremeno ostvario direktan transfer u Juventus), a danas piše. I misli. 

Atipična je pojava u fudbalskom svetu. Gotovo unikat. Sa svojim širokim pogledima na svet, sa dubokim kritičkim rasuđivanjem na pojave, i na sve što nas okružuje, slušajući ga i čitajući ga, teško je uopšte i pomisli da je nekada bio deo mašinerije koja ti ne dozvoljava da previše angažuješ misaone procese, zvana profesionalni fudbal. 

Za razliku od mnogih iz njegove fudbalske branše, u ime sporta "glavi nije rekao zbogom".

Njegov intervju za turski medij prenosimo u celosti.

Prošlo je dugo vremena od kada si završio fudbalsku karijeru. Kako ti je tekao životni put posle kraja karijere u Bursi u 30. godini?

"Zapravo, završio sam karijeru prilično rano jer sam se umorio, a čovek mora da brine o svom zdravlju. Ljudi ne shvataju koliko je profesionalni sport destruktivan za telo. Tako da sada uživam u svojoj penziji u poslednjh 13 godina. Uglavnom pišem. Objavio sam tri knjige poezije i trenutno radim pozorišni komad u Zagrebu. To je prvi komad koji sam napisao - zajedno sa mojim prijateljm scenaristom iz Srbije. Mislim da sam zainteresovan da pišem scenarije kao i poeziju. Videćemo kako će to da se razvije. Osim toga uključen sam u razne politčke inicijative i pokrete. Nažalost, svet je u takvom stanju zbog ratova, posebno zbog pretnje nuklearnim ratom, pa problemi u našoj zemlji naspram toga deluju smešno".

Želeli bismo da pričamo malo tvom literarnom delu. Rekao si da si objavio tri knjige poezije. Šta poezija znači za tebe? Kako je tvoje literano putovanje počelo i kako se nastavilo? Iako još uvek nema prevoda na turski jezik, turski izrazi u tvojim knjigama su mi privukli pažnju dok sam prelistavao knjige: video sam da postoji deo u jednoj knjizi koji se zove "Sensizlik", koji si napisao na turskom. Da li možeš da nam kažeš o tome nešto više?

"Za mene, poezija je način bekstva, a svima nama je bekstvo ponekad potrebno. Najbolji način za to je da se bude kreativan. Moje pesme govore o ljubavi i ličnim iskustvima, ali takođe ima socijalnih i političkih tema. Shvatio sam u međuvremenu da poezija nije samo stvar talenta, već rada i učenja. Poezija je mnogo više od onoga što smo učili u školi: daje nam temelj da postanemo umešni čitači. Senzis je jedno poglavlje u knjizi o ljubavi. Postoji nešto interesantno u vezi sa tom reči. Nisam našao sličnu u srpskom jeziku ili u nekom drugom. To je reč označava jedinstven i veoma poetski osećaj odsustva posebne ličnosti. Tako sam šerovao tu reč na fejsbuk i postala je viralna. Potom su stvari došle do te tačke da je ta reč, na kraju, uvrštena u zvanični vokabular srpskih reči. Tako da mogu da kažem da sam doprineo srpskoj lingvistici (smeh)".

Foto: StarSport/Srđan Stevanović

Ako pričamo o piscima koji su te inspirisali, na koje si se ugledao, šta nam oko toga možeš reći? Da li postoje neki turski pisci koje pratiš?

"Odrastao sam na srpskim, hrvatskim i bosanskim klasicima iz perioda romantizma, koji su bili deo našeg školskog programa. Posle, prešao sam na avangardu, moderne pisce i savremenu poeziju koja je bila više izražajna i manje formalna. Neki od ovih pravaca nisu bili samo škole poezije već politički i kulturni pokreti, poput nadrealizma. Naravno, postoji uticaji tih pravaca na moj rad, ali svako mora da pronađe svoj stil, i to je nešto na čemu je potrebno konstantno da radite. Nažalost, kako moj turski nije najbolji da bih čitao tursku poeziju, imao sam priliku da čitam samo onu koja je prevođena na srpsko-hrvatski. Na primer, čitao sam Nazima Hikmeta, koji je bio vrlo popularan u Jugoslaviji jer je bio socijalista i sjajan pisac".

Ako govorimo o fudbalu, šta si imali prilike da vidiš u savremenom fudbalu kroz svoja životna iskustva? Šta misliš da nedostaje industrijskom/savremenom fudbalu i da li misliš da novac ima preveliku ulogu za samu igru?

"Fudbal koji danas gledamo je komercijalizacija koja je dostigla neki potpuno novi nivo, i ne vidimo da tome ima kraja. Globalni fudbal je mobilizovao kapital širom sveta: stvoren je koncept u kojem postoje pojedinici koji mogu da dominiraju fudbalom u vrhu ako kupe najbolje igrače i naprave "laboratorijske" ekipe. Finansijski fer-plej i slične regulative imaju malo ili nimalo efekta na to. Degeneracija fudbala je prisutna već duže vreme, ali se i sama igra degenerisala. Povrh svega, igrači koji dolaze iz najnižih slojeva društva, nisu svesni posledica svega ovoga. Kao predstavnici "kulturološke hegemonije", kao što je Gramši rekao (Antonio Gramši, italijanski filozof, markista, prim. aut), služe da održavaju tipične kapitalističke, darvinističke vrednosti kao što su kompetitivnost, individualni uspeh ili slavu. Štaviše, ove vrednosti se ne odražavaju samo na teren, one takođe propagiraju životni stil baziran na potrošnji. Ironično, vrednosti koje reflektuju igrači nemaju nikakve veze sa njihovom sopstvenom klasnom pozadinom".

U Turskoj si poznat po političkim stavovima, osim po fudbalu. Držao si čak govor na Karaburun naučnom kongresu. Istinu govoreći, nis pojava koja je tipična u fudbalu. Vidimo da većina igrača nisu uključena u političko-društvene teme, da li mislite da je to tako zbog toga što je teško iskazati političke poglede u ovom podneblju ili je to samo lični izbor?

"Svaka osoba bi trebalo da bude političko biće i svaki sportista bi trebalo da istupi i da govori, makar samo o svojoj profesiji. Ali za tako nešto mora da bude edukovan i da ima formirane političke stavove. Nažalost, mnogi fudbaleri su naučeni da budu oportunisti i konformisti, i upozoreni su da nemaju stav ili mišljenje. Na taj način se njima lakše manipuliše i oni postaju "profil" za sponzorstva: ne lice brenda bilo koje kompanije, ni lice političkog stava ili filozofskog pogleda na svet. U karijeri sam imao određene probleme zbog mojih stavova. Imao sam poteškoće da nađem klub koji je spreman da toleriše igrača koji stalno postavlja pitanja i kritikuje sve. Ali nikada nisam bio disident (u najboljem slučaju sam bio nekonformist). Jer ne može se porediti ovo vreme sa nekim davnim vremenima i sportistima u prošlosti. Na primer, ne možemo porediti afro-američke sportiste u SAD i sportiste koji žive pod autokratskim i totalitarnim režimima u Južnoj Americi".

Konačno, da li misliš da je moguće stvoriti neindustrijsko, ne-seksističko shvatanje fudbala? Kako bi definisao ideal?

"Verujem da je tako nešto moguće u potpuno drugačijem društvu. Posle svih ovih godina, došao sam do jasnog zaključka: nećemo imati čistu fudbalsku igru, sa više ljudsosti, bez humanijeg društva. Fudbal ne samo da je oličenje vrednosti društvene strukture, već je i njegova najočiglednija manifestacija. Dok ne budemo imali drugačiju društvenu strukturu, biće samo delimičnih pokušaja da se fudbal humanizuje uz male intervencije – posebno finansijska ograničenja, inkluzivnost, fer-plej itd. Sa druge strane, kada pričate o muškosti ili seksizmu na primer, postoje neke inicijative koje suštinski imaju dobar cilj "protiv modernog fudbala". To su dobre stvari, ali u isto vreme. S druge strane, kada je reč o maskulinitetu/seksizmu, na primer, postoje neke inicijative koje su suštinski dobre u svom cilju, "protiv modernog fudbala". To su dobre stvari, ali istovremeno vidimo da su i izuzetno muževne i takmičarske. Dakle, "tradicionalna" navijačka kultura takođe ima svoje granice. Da rezimiramo: fudbalu su potrebne radikalne promene, vizija i volja da se stvari promene. To će se dogoditi samo u potpuno drugačijem globalnom okruženju.