Partizan i AEK u jeku bombardovanja; Tumbaković: Gest grčkih prijatelja ne sme da se zaboravi

Naime, u proleće 1999. godine, AEK je odigrao prijateljsku utakmicu protiv Partizana u Beogradu na Blagovesti 7. aprila, tokom NATO bombardovanja, koje je počelo 24. marta 1999. godine.

Glavni pokretač ove inicijative bio je Dimitris Melisanidis vlasnik AEK-a, a uz saglasnost fudbalskog sektora i, posebno, kapitena tima, Demisa Nikolaidisa, na osnovu kojih je AEK doneo istorijsku odluku.

To je bio opasan put, jer su takozvane pametne bombe koje su NATO snage bacale na teritoriju Srbije bile odgovorne za mnoge tragične greške.

Atinjani su putovali preko Mađarske za Beograd i usput su videli sve užase razorenog Novog Sada.

Navijači AEK-a su krenuli dan pre tima u konvoju od pet autobusa, a predvodio ih je Manolis Glezos, grčki partizan, koji je prkosno skinuo 1941. godine fašističku zastavu sa Akropolja.

Meč je i odigran u jeku bombardovanja Srbije od strane NATO snaga. Prvotimci oba tima su pred 15.000 navijača, dok je na snazi bila vazdušna opasnost, istrčali sa simbolom mete na dresovima uz transparent sa porukom: ,,NATO, prekini rat, prekini bombardovanje”.

Utakmica je završena rezultatom 1:1, a gol za crno-bele postigao je Mateja Kežman (13), za AEK Zogulis (26).

Toga dana posle meča, održana je svečanost na kojoj su Partizan i AEK postali klubovi pobratimi, a domaćini i gosti tada su simbolično zasadili drvo masline.

Za vreme meča sirene za uzbunu se nisu oglašavale, ali je utakmica prekinuta u 68. minutu, kada su se dve navijačke grupe pobratimile na sredini terena.

Nakon utakmice, u restoranu na stadionu priređen je zajednički koktel, a Grci su morali da žure, kako bi napustili teritoriju Srbije pre mraka, dok su domaćini morali da se spreme za još jednu noć bombardovanja.

Ljubiša Tumbaković, najtrofejniji trener Parnog valjka u istoriji, pamti do tančina dan kad je sa Topčiderskog brda, uprkos zvuku sirena za avionsku opasnost, uzleteo fudbalski golub mira:

"Iako je prošla 21 godina od utakmice odigrane na stadionu JNA sa ekipom AEK-a, za mene ona i danas ima posebnu, emotivnu stranu i sećam je se do detalja. Zbog moje veze sa AEK-om, njihov dolazak u zemlju koja se borila protiv evidentno moćnijeg neprijatelja, konvoj autobusa grčkih navijača preko Mađarske, 15.000 ljudi na stadionu je nešto što nam je davalo dodatnu snagu i prkos da izdržimo u toj borbi. Nismo osećali strah ni u jednom trenutku, ni igrači, ni ja. Naprotiv!"

Bio je to dan kad je zauvek utvrđeno srpsko-grčko prijateljstvo.

"Sećam se da su mi pre početka utakmice dali AEK-ov šal, stavio sam ga oko vrata i nosio do kraja. Nije bio važan rezultat, već želja da čitavom svetu pošaljemo poruku da rade nešto nečasno, da treba da prestane bombardovanje i da je naš bratski narod sa nama. Zamislite kolika je to ljubav i poštovanje bilo prema našem narodu i klubu kad je AEK došao u najjačem sastavu."

U Beogradu se – živelo i radilo…

"Mi smo tokom čitavog perioda NATO agresije trenirali, tačno u podne, svakodnevno. Nije to bio težak trening, više istezanje, malo igre loptom, sve iz želje da budemo zajedno i da pokažemo na taj način i otpor i jedinstvo."

Selektor reprezentacije Srbije povlači paralelu sa aktuelnim trenutkom:

"Koliko je danas, u vreme koronavirusa, važno da poštujemo pravila i budemo u samoizolaciji, toliko smo se tada svaki dan okupljali na stadionu, kafićima i bili zajedno da pokažemo da smo svi jedno."

Ljubiša Tumbaković završava:

"Danas moramo da slušamo uputstva kako bismo što pre uspeli da izađemo iz ovog stanja. Za razliku od NATO agresije, kad se znalo ko nam je neprijatelj i kad da ga očekujemo, za ovaj danas, osim imena, malo šta znamo. Ali, kao što smo tada pobedili, tako sam siguran da ćemo i danas."

Pored fudbalera Partizana i AEK-a tokom bombardovanja i ostali srpski sportisti širom Evrope su na različite načine učestvovali u protestu protiv bombardovanja.

Košarkaši Partizana i Zvezde su na Malom Kalemegdanu odigrali prijateljski meč, i pored bombardovanja i te godine održan je maraton, a svoj doprinos dali su i naši sportisti u inostranstvu.

Vreme prolazi, ljudi zaboravljaju mnogo toga, ali ovaj gest grčkih prijatelja ne sme nikad da se zaboravi.

To je najmanje čime možemo da im se odužimo i zahvalimo za sve što su činili i čine za nas.