Partizan će uvek naći način da se samouništi

Više o njemu ste mogli da pročitate u skeneru učinka igrača i trenera, ali je utisak takav da, kako bi se reklo kolokvijalno, ne možemo da mu se otmemo ni jutro nakon meča.

Jer, kada protivniku na njegovom terenu postigneš gol za 1:1, dobiješ igrača više, imaš utakmicu praktično pod kontrolom i onda za nekoliko minuta primiš dva gola – teško je pronaći drugi opis osim samouništenja.

A ipak, Madrid nije doneo samo razočaranje.

Doneo je i neke zanimljive slike, od kojih će neke ostati mnogo duže od samog rezultata 3:1.

1. Hronično samoranjavanje

U jednom trenutku, negde oko 75. minuta, među novinarima koji su pratili utakmicu pojavilo se sasvim logično pitanje: da li bismo sada potpisali 1:1?

Nastao je tajac. Niko nije znao šta da kaže.

Sa jedne strane, imao si igrača više protiv ekipe koja je upravo bila ozbiljno uzdrmana. Sa druge, 1:1 na gostovanju u predgrađu Madrida, uz revanš u Humskoj, delovao je kao rezultat koji se ne odbija.

Da li biti "alav" i krenuti po pobedu ili sačuvati "goluba u ruci"? Partizan nije izabrao nijednu od te dve opcije.

Izabrao je treću – da sam sebi izvuče tepih ispod nogu.

Sergio Reyes / Agencia LOF / imago sportfotodienst / Profimedia

I to više nije izolovan slučaj. Primljen gol od Mačve sa igračem više. Poraz od Radničkog 1923 na svom terenu posle više od sat vremena sa igračem više. Sada ista priča i u Hetafeu.

Počeće protivničke ekipe namerno da dobijaju crvene kartone protiv Partizana, možda je to najlakši način da ga pobede.

Šalu na stranu, ovde više nije problem samo taktika, pojedinačna greška ili loš dan jednog igrača. Ovo već liči na obrazac.

Kada Partizan dobije ono što mu utakmica ponudi, često kao da ne zna šta će sa tim.

U Madridu mu je fudbalska sreća ponudila gotovo sve: gol Seka, poništen penal, crveni karton Abkara, stativu Unala i igrača više. I baš tada, kada je trebalo samo biti pametan, usledio je novi pucanj u sopstvene noge.

To je mnogo više od fudbalskog problema.

I ne, nije sramota, ali za ovakve stvari bi ozbiljno trebalo angažovati i sportskog psihologa.

FK Partizan/Miroslav Todorović

2. Grobari za svaku pohvalu

Ako je na terenu Partizan ostavio gorak ukus, na madridskim ulicama njegovi navijači nisu.

Krenuli su iz Fuenlabrade, mesta koje za Partizan nije samo tačka na mapi madridskog predgrađa, već jedno od svetih mesta njegove evropske istorije.

Tamo je Košarkaški klub Partizan u sezoni 1991/1992., zbog sankcija i nemogućnosti igranja u Beogradu, igrao svoje evropske utakmice kao domaćin. Iz Fuenlabrade je počeo put ka Istanbulu i jedinoj evropskoj tituli u istoriji kluba.

Simbolika je bila gotovo savršena.

Grobari su od Fuenlabrade do Hetafea prevalili oko devet kilometara metroom, pretvorivši put do stadiona u svojevrsni crno-beli korteo.

Policija je od početka bila nervozna. Razumljivo – kada vam se kroz grad kreće velika grupa gostujućih navijača, niko ne želi da rizikuje.

Ali kako je vreme prolazilo, tenzija je nestajala.

Grobari su bili atrakcija. Ljudi su ih snimali, pojedini Španci su ih pozdravljali, bilo je i onih koji su pokušavali da pevaju sa njima.

Čak i kada se pojavio jedan navijač Hetafea koji je provocirao, nije bilo nasedanja, niti incidenta.

Bilo je samo pravog fudbalskog navijanja.

I to je, u vremenu u kojem se gostujući navijači prečesto posmatraju kao potencijalni problem, slika koju vredi istaći.

Partizan na terenu nije uspeo da kontroliše utakmicu sa igračem više. Grobari jesu – sebe.

3. Hetafeovci pružili ruku prijateljstva

Koliko god su Hetafe i njegovi navijači sada omraženi u Partizanovom svetu zbog onoga što se dogodilo na terenu, postoji nešto što im se ne može oduzeti.

Više puta pre, tokom, pa i nakon utakmice, sa tribina se čulo:

"Kosovo – Srbija!"

Utakmica je imala sve elemente evropskog fudbalskog naboja, ali je taj trenutak bio nešto sasvim drugačije.

Nije to promenilo rezultat. Nije ni potrebno.

U vremenu u kojem su političke i nacionalne teme gotovo neizbežne na stadionima, takav gest dela navijača Hetafea prema gostima iz Srbije bio je upečatljiv i verovatno jedan od detalja koji će se duže pamtiti od pojedinih fudbalskih poteza.

Ovde ću vam ostaviti i video sa utakmice, jer neke stvari nema potrebe dodatno objašnjavati. Samo ih treba videti i čuti.

4. Mitroviću, više ne igraš za Hetafe

Lepo je što se Stefan Mitrović vratio "kući". Lepo je što se zagrlio sa Bordalasom, bivšim saigračima i ljudima iz kluba u kojem je ostavio trag.

Fudbal je takav. Ljudi se vraćaju na mesta na kojima su bili srećni, sreću stare prijatelje i normalno je da postoji emocija.

Ali postoji trenutak kada se prošlost mora ostaviti po strani. A taj trenutak je bio onda kada je kročio na teren "Koliseuma"

Jer Mitrović više ne igra za Hetafe. Sada bi trebalo da gine za grb Partizana.

Zato je scena na kraju utakmice, kada su mu navijači Hetafea skandirali ime, a on im srdačno uzvratio i otišao da se rukuje sa njima, ostavila prilično neprijatan utisak.

Ne zato što čovek ne sme da pozdravi ljude sa kojima je delio svlačionicu. Naravno da sme.

Ali postoji razlika između pozdrava i situacije u kojoj, naočigled celog svog sadašnjeg tima, srdačno otpozdravljaš tribini koja slavi pobedu protiv ekipe za koju danas igraš.

Pogotovo posle utakmice u kojoj si, objektivno, bio daleko od nivoa koji se očekuje od jednog od najiskusnijih igrača Partizana.

U skeneru sam već napisao da je u nekoliko navrata delovalo kao da ispod dresa Partizana nosi majicu Hetafea. Ne samo zbog reakcija prema domaćim navijačima, već i zbog pojedinih situacija na terenu.

To mora mnogo bolje. Jer sada nije vreme za nostalgiju.

Hetafe je prošlost. Partizan je sadašnjost.

I Partizan od Mitrovića mora da dobije vođu, oslonac i čoveka koji će prvi stati ispred metka kada stvari krenu loše. U Madridu je, nažalost, bilo obrnuto.

FK Partizan/Miroslav Todorović

5. Španci u šoku – već pričaju o "paklu" u Beogradu

Ovo mi je možda i najzanimljiviji utisak iz razgovora sa španskim kolegama posle utakmice.

Nisu slavili kao da su dobili 3:1 utakmicu koju su potpuno kontrolisali. Naprotiv.

Pitali su se kako su je uopšte dobili. Jer su i oni videli ono što smo videli mi.

Hetafe je imao Partizan na konopcima u prvom poluvremenu, ali se utakmica potpuno promenila. Posle izjednačenja i crvenog kartona Abkara, crno-beli su imali ogromnu šansu.

U jednom trenutku je delovalo da je Partizan taj koji kontroliše utakmicu. A onda – dva gola u završnici i 3:1.

Španci zato ne kriju da ih revanš u Humskoj pomalo plaši. Ne zato što veruju da će Partizan odjednom postati Barselona.

Već zato što znaju šta znači igrati evropski revanš pred punim stadionom u Beogradu, protiv ekipe koja nema više šta da čuva.

A posebno kada toj ekipi treba da se zapali samo jedna iskra. Jedan rani gol. Jedan duel. Jedna odbrana. Jedna dobra reakcija sa tribina. Jedan trenutak u kojem će 30.000 ljudi poverovati da je moguće.

FK Partizan/Miroslav Todorović

Partizan zato još nije mrtav.

Daleko od toga, 3:1 jeste ozbiljan udarac, ali nije rezultat koji zatvara priču. Posebno ne kada se revanš igra u Humskoj, pred punim stadionom.

Već nekoliko dana pre utakmice interesovanje za karte bilo je ogromno – Partizan je objavio da je prodato 15.000 ulaznica, uz očekivanje da stadion bude ispunjen do poslednjeg mesta.

Ali sada su navijači na potezu. Ne da budu heroji samo kada se pobeđuje. Nego upravo sada.

"Kad je teško i kad je tuga"

Igrači, naravno, moraju da budu mnogo bolji nego u Madridu. Ali biće mnogo lakše ako sa tribina dobiju vetar u jedra, a ne klipove pod točkove.

Španci, dakle, očekuju "pakao" u Beogradu.

Hoće li zaista tako biti?

Sofascore