Ratko Radovanović: "Korisne turneje po Americi”

Selektor reprezentacije Jugoslavije na prvenstvu Evrope 1981. godine u Pragu bio je Bogdan Tanjević, a ekipu su činili: Petar Popović i Branko Skroče iz Zadra, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić i Boban Petrović iz Partizana, Krešimir Ćosić i Andro Knego iz Cibone, Peter Vilfan iz Olimpije, Željko Poljak iz Jugoplastike i iz Bosne Predrag Benaček, Mirza Delibašić i ja. Samo sastavljanje reprezentacije je bilo vrlo teško. U to vreme u stručnom savetu bio je Boris Kristančić, koji je po mom mišljenju uz pokojnog Rašu Šapera svakako bio najveći autoritet u našoj košarci. Ipak on je više imao zaduženja u organizaciji i ostalim tehničkim stvarima. Mislim da ni tada Tanjević, ni ranije Novosel, Nikolić ili Žeravica nisu dozvoljavali da im se bilo ko meša u izbor ili posao. Selektorsko mesto uvek je donosilo određenu autonomiju, ali u isto vreme i veliku odgovornost.

Za mesto trenera reprezentacije najvažnije je sastaviti kompaktnu ekipu od 12 igrača koji će na kraju tog takmičenja stajati na najvišem postolju. To sigurno nije najboljih 12 igrača u tom trenutku, ali ako oni donesu zlatnu medalju onda jesu zaslužili poziv. Imate primer jednog Branka Skročea koji se nikada nije naigrao u reprezentaciji, a bio je 7, 8 godina bio najbolji strelac prvenstva Jugoslavije, pa onda jedan Mišović iz Borca koji je davao po 50 poena bez trojki. Verovatno su postojali drugi kriterijumi u koje oni nisu mogli da se uklope. Rejting svakog igrača je bio manje-više poznat javnosti.

Na prvenstvu u Pragu najviše igrača bilo je iz Partizana i Bosne – po trojica. Ja sam imao značajnu minutažu sve do polufinalne utakmice protiv Čehoslovačke, kada sam se u desetom minutu teže povredio, pa sam propustio ostatak tog duela i finale protiv Sovjetskog saveza. Bila je to teška povreda skočnog zgloba. Sećam se da sam u borbi za loptu pod košem nekome doskočio na nogu. Zglob je bio bukvalno crn. Srećom u tom polufinalu smo dobili Čehoslovačku, da bi u finalu izgubili meč od mnogo jačeg Sovjetskog saveza.

Mislim da su očekivanja bila da sa ovom ekipom igramo do trećeg ili četvrtog mesta. Možda je mogla da se napravi i bolja ekipa. U našoj reprezentaciji izdvajala su se po poenima, ali i po igri petorica igrača Kića, Praja, Ćosa, Mirza i ja. Od ostalih reprezentacija Sovjetski savez je bio ubedljivo jači od svih. Reprezentacija u kojoj su bili Tkačenko, Belostenji, Miškin, Homičus, sa Litvancima koji su polako uvođeni u »A« selekciju dominirala je tih godina. Čehoslovačka je takođe imala solidan tim sa Pospišilom, Brabenecom, Kropilakom, a adut više im je bila igra pred domaćom publikom. Imali su dobru atmosferu, punu dvoranu i stvarno smo napravili veliki uspeh što smo ih pobedili u polufinalu i na taj način obezbedili osvajanje medalje. Španija je bila objektivno jača od Čehoslovačke, ali je ipak ostala bez medalje, dok su Italijani prvenstvo završili na petoj poziciji.

Posle Praga, na Svetskom prvenstvu 1982. godine smo bili treći, pa na Evropskom u Štutgartu smo zauzeli tek sedmo mesto. Bio je to period uvođenja tada mladog Dražena Petrovića u reprezentaciju. U to vreme se nekako dogodila i ona nemila scena, kojoj je kumovao poznati sudija Matijević. Bilo je to finale sezone 1982/83 između Šibenke i Bosne. U završnici meča Dražen je krenuo u prodor, napravio je dva rolinga, vreme je već bilo isteklo, a Matijević je tek onda svirao faul. Prvo je pokazao da Dražen treba da šutira 1 za 1, a kada je promašio, onda je promenio odluki i dodelio mu 3 za 2. Kasnijim pregledom utakmica je poništena, a Šibenka se na ponovljenoj nije pojavila pa smo mi osvojili titulu prvaka Jugoslavije.

Pripreme kao i za svaki veliki šampionat su bile paklene. Mislim da smo bili u Poreču, a visinske pripreme smo odradili u Sloveniji. Kranjska Gora se postavila kao baza od kada je Mirko Novosel bio selektor. On je bio vrlo specifičan trener jer nije voleo da se kondicioni treneri previše petljaju u fizičke pripreme reprezentacije. Njemu je više odgovaralo da sam napravi program koji uključuje kraće sprinteve, što više trbušnjaka, vežbi za leđa, laganih tegova....Nije želeo da mu se drugi mešaju, pogotovo neki stručnjaci koji su u obavezan rad uveli sprint od 400 metara, kao na primer Slavko Trninić koji se dugo motao oko reprezentacije. I Bogdan Tanjević je isto voleo da sam uradi program kondicionih priprema. U principu svaki trener je imao neki svoj pristup i svaki je favorizovao određeno mesto gde je sprovodio pripreme. Ipak kada se sve uzme u obzir sve te pripreme su ličile. Prvi deo se sastojao od 15 dana žestokog rada na planini, pa potom mesec dana na moru – što uključuje taktičku pripremu i veliki broj pripremnih utakmica. Mi smo u periodu priprema za šampionat u Pragu odigrali veliki broj kvalitetnih mečeva, kako u zemlji tako i u inostranstvu gde smo učestvovali na brojnim turnirima.

Ne bih se složio da su danas igrači više iscrpljeni. U ondašnje vreme je bilo manje utakmica u klupskim takmičenjima, ali su zato pripreme bile mnogo duže. Sećam se da smo svake godine išli u Ameriku u novembru na turneje koje su trajele po mesec dana. Uvek kada smo se vraćali, naš napredak je bio vrlo očigledan – dobijali smo na brzini, na skočnosti i na refleksu.

Posle tih priprema uvek smo »gazili« svoje rivale. Tu smo sticali veliku prednost u odnosu na druge i strašno smo brzo napredovali kao igrači. Uzimajući u obzir odlazak u Ameriku, pa tromesečne pripreme za reprezentativna takmičenja, videćete da nije bilo lako. Sećam se da sam kao igrač jedva uspevao da godišnje dobijem po samo 10 slobodnih dana. Nije tačno da u to vreme nije bilo ritma, samo se sada promenilo, pa je danas jači klupski, a slabiji reprezentativni. Taj sistem se sada malo kristališe u našoj zemlji. Krenuli smo da razmišljamo o kvalitetu – pa da li će to da bude domaće prvenstvo ili Goodyear liga od 12 klubova gde bi bilo mnogo veće interesovanje, pa evropska takmičenja koja ostaju. Ovako je ipak previše – ekipe tokom čitave sezone igraju u ritmu dve utakmice nedeljno i to u – evropskom, regionalnom, domaćem prvenstvu i domaćem kupu.

Naša reprezentacija je uvek imala političku podršku sa svih strana. Svi su uvek živeli za medalju i za svaku su pravljeni dočeci. Možda smo malo i postali razmaženi, jer se sve drugo osim zlata prihvata kao smak sveta. Mi smo i u staroj Jugoslaviji bili mala država sa 22 miliona stanovnika, a kada uzmete u obzir da u Sjedinjenim Džavama imate čak 20 miliona registrovanih košarkaša, onda svakako treba promeniti kriterijum. Smatram da je 2005. godina prelomna za našu košarku posle debakla naše reprezentativne i klupske košarke na velikim takmičenjima. Jako je bitno da se u Beogradu uzme medalja, ako ne samo zbog opstanka košarke na ovim prostorima, onda zbog sve dece koja vredno rade i treniraju da jednog dana budu reprezentativci. Najbitnije je da stvaramo prave zvezde, prave igrače, kojih u poslednje vreme ili nema ili ih je mali broj.

U staroj Jugoslaviji svaki tim je imao po dve, tri zvezde, a danas jedva po jednu. Glavni njihov problem je što nisu konstantni u igri. Kića, Praja i drugi nisu davali manje od 20-25 poena. U sezoni su na samo možda pet mečeva imali slab dan i tada ih je jedino bilo moguće sačuvati. Danas je takvih igrača malo. Previše ima samoisticanja, a izgubio se onaj iskreni osećaj zbog čega se igra košarka. Ja se sećam u Bosni, kada smo čak i na strani izgubili neku utakmicu od jačeg protivnika, posle toga nismo smeli na ulicu da izađemo po četiri dana od sramote, jer smo bili svesni da ceo grad i sve Sarajlije žive za klub i za košarku....Danas se taj osećaj izgubio, na žalost.