Munjom na munju, ritmom protiv ritma

Suočen sa gladijatorskim porivom Dominika Tima, u njegovom žestokom pohodu ka finalu, prvom van kraljevstva šljake na Rolan Garosu, imperator Melburna ima o čemu da razmišlja.

Ima i vremena za pripremu, jer je žreb udesio tako da od momenta kada je poslao kući Rodžera Federera, do izlaska na teren protiv Tima, ima dva dana između dva najvažnija meča.

Jedan je već odbrojao, ostao je drugi, a svaki detalj uoči ovako važnog susreta je bitan. Za Đokovića je to šampionska rutina, teren uveliko poznat, razrađen, on je teniska mašina.

Za Tima, dan manje, a izazov više jer je u odnosu na protivnika za „Norman Bruks“ trofej, proveo je na terenu bezmalo šest sati više, ako ćemo u minut, pet sati i 55 minuta.

To je sa dva minuta razlike jednako onom već čuvenom, nezaboravnom finalu koje su 2012. godine na istom mestu odigrali Novak Đoković i Rafael Nadal.

Hoće li imati uticaja na ishod? Možda, ali ne mora biti presuđujući faktor. Pre svega zato što je Tim fizički, uz Đokovića jedan od najspremnijih igrača na ATP turu.

Za Ivana Lendla je nekada važilo da je najveća teniska radilica, u smislu toga da mnogo vremena i pažnje posvećuje treniranju.

Naturalizovanog Amerikanca češkog porekla je pratio glas da možda nema auru najvećih teniskih talenata, ali da ima čeličnu volju i neverovatne radne navike.

Tim ima i jedno i drugo – i orgoman naboj talenta i neverovatnu, nastvarnu upornost i želju da se stalno napreduje.

On je jedan u, da to tako nazovemo, „međugeneraciji“ igrača između Federera, Đokovića i Nadala s jedne i Zvereva, Šapovalova, Medvedeva i Cicipasa sa druge strane.

Dovoljno je prerastao ove potonje da bi se izjednačavao sa njima, koji sem Medvedeva jednom, nemaju Grend slem finala, a opet, dovoljno je propatio od ovih najjačih da bi mogao da se meri sa njima. Ali ono što je sigurno, on je na tom stepeniku sa kog bolje vidi rajske prizore teniskog sveta „velike trojke“.

Da li će pohod u Melburnu biti samo njegovo uspinjanje na prste i ostanak na istom mestu, ili skok u neslućene visine, zavisi koliko od njega, toliko i od Đokovića.

Biće to bitka nametanja ritma, od prvog poena do samog kraja meča, borba čije će baterije, kako fizičke, tako i mentalne, biti izdržljivije.

Od Majamija do Melburna

Austrijanac, koji sa trenerom, Čileancem Nikolasom Masuom, takođe jednim od velikih radnika i tenisera koji su imali tu žicu „nema odustajanja, nema predaje“, čini sjajaj tandem.

U Australiji su od još kraja decembra, dakle više od mesec dana. Zalet su hvatali na peščanim plažama Majamija, gde je Dominik obavio ogroman deo fizičkih priprema, u kojima je radio jedan žestok teniski trening i dva na fizičkom planu na dnevnoj bazi.

Nastavili su na ovom kontinentu, u Gold Koustu, igrao je potom na ATP kupu, pa došao u Melburn.

„Naravno da sam umoran skoro svakog dana, ali to je u redu. Ja sam umoran tokom cele godine“, kaže Tim.

Za njega je to dakle nešto sasvim normalno. Zato faktor vremena i umora, kod njega ne može da se primeti. Udara jednakom silinom, kako na početku tako i na kraju meča. Poene gradi strpljivo, „rovari“ po ritmu igre protivnika, kida ga, raščlanjuje, nameće svoj.

Kada gledate Tima kako igra, imate osećaj kao da gledate rudara u rudniku. Lampica na šlemu kojom osvetljava put pod sobom, snažne ruke i kramp kojim razbija stenu. Znojav, lica uprljanog prašinom, briše ga rukom, nastavlja dalje, ne predaje se. Buši metar po metar.

Nemoguće je, pritom da ne odaje i kakav se kovitlac u njemu dešava. Sklon je izlivima reakcija, gestikulacijama koje odaju frustraciju, ali ono što je odlika za pohvalu je da ga to ne remeti. Krene li pad, iznenada nađe način da uhvati konopac spasa i nastavi da igra.

Njegov nivo mentalne koncentracije mislim da je zbunio i Rafaela Nadala u „duelu udarača“. Drugačiji „mečap“ imao je protiv vižljastog Aleksandera Zvereva, ali i tu je mentalna snaga, posebno u taj-brejkovima i na brejk poenima, bila na vrhunskom nivou.

Zašto je neugodan za Novaka?

Novak je posle pobede nad Rodžerom Federerom iskreno priznao da bi, ako može već da bira, za njega idealno bilo da mu protivnik bude Zverev.

Ali na Grend slemu nema biranja – suočavate sa sa onim sa čim morate, a Tim je to susretanje sa šampionom, po svemu prikazanom zaslužio.

Pobedio je jednog iz „velike trojke“, potom možda i najveću nadu nove generacije. Sve po protokolu.

To su dva dovoljna upozorenja Novaku Đokoviću, kao i nekoliko poslednjih mečeva u kojima se Tim pokazao kao protivnik koji uspeva da Novaka izbaci iz standarnog pobedničkog šablona.

U tenisu nema prepisivanja, mada igrači ponekad iskopiraju dobar recept klada vide da on protiv nekog funkcioniše. Ono što je Tim prošle godine radio, bilo je bazirano možda i na iskustvima pre svega nekih drugih igrača, koji su u prošlosti znali da budu poprilična kost u grlu šampionu Melburna.

Pre svih, Stan Vavrinka. Tim je uvideo da u elementima igre koju je Švajcarac primenjivao protiv Novaka na Rolan Garosu, pa i u onom finalu na US Openu, ima dosta toga što može da usvoji i na svoj način nadogradi.

Zato treba očekivati i češći ulazak u teren i silivitu snagu udaraca pre svega iz forhenda, napadanje loptice u penjanju, slanje dubokih udaraca uz linije i u uglove. Tim je u stanju to da radi besprekorno, kompjuterski, da prosto protivnika dovodi do ludila igrom pogađanja linija.

Strategija sjajne defanzive, a potom munjevotog prelaska u napad sinonim je za Novaka Đokovića. Njegova mogućnost transformacije u toku poena je nešto po čemu je poznat, ali sve te začine dodao je svojoj igri i Tim i barem na tom terenu prišao rame uz rame šampionu.

Marjan Vajda i Goran Ivanišević su, bez ikakve sumnje, detaljno analizirali i pripremili poslednji ratni plan na melburnškom polju – možda su i zato otkazali očekivanu pres konferenciju dan pre finala.

Bitka je počela još onog momenta kada je Tim dobio poslednji poen protiv Zvereva. Uveliko traje, a završiće se znamo kada.

Prethodna godina

Koliko treba čitati iz mečeva koje su odigrali prošle godine? Može se iz toga nazreti dosta – svaki od ta tri meča bio je uzbudljiv, nadahnut, i razlika je bila u svega nekoliko poena. Ali svaki novi meč je priča za sebe.

U Monte Karlu Novak je dobio susret u dva taj-brejka.

U Parizu, u onom polufinalu igranom po vetru u dva dana, Dominik je dobio u pet setova, u poslednjem sa 7:5.

U Londonu, u tri seta, opet dva taj brejka i tesna pobeda Tima.

Austrijanac je našao putanju koja je neugodna za Novaka, ali šampion je imao dovoljno vremena da prostudira gde je grešio i šta je potrebno sada da bi u Melburnu stigao do trofeja broj osam.

Dodao je svojoj igri pojačan drugi servis, izgubio je u januaru svega jedan jedini set u dvanaest briljantnih pobeda. Ima li nešto novi i za Tima? Ima, videćete.

Sve to govori da je sačuvao najbolje za kraj. Niko ne sumnja da će i za Austrijanca imati nešto sa čim on neće moći da se nosi.

Uostalom, setite se Nadala prošle godine i igre u finalu. Zato nikog ne treba da iznenadi ako Novak, na terenu svojih snova, uspe još jednom da ponovi sličnu magiju.

Jednostavno jer je šampion, jer zna put do kraja. Tim, ma koliko delovao moćno sada, tako nešto još nije iskusio.