"Grad bez prošlosti" koji će vas iznenaditi FOTO

Leverkuzen nije mesto koje turističke agencije reklamiraju kao destinaciju koju morate da posetite. Mene tamo gurka radoznalost, možda i sklonost stavu da šansu zaslužuju i marginalci – kako ljudi tako i gradovi.

Ne idem tamo prvi put. Kada je grad Keln odlučio da izmesti autobusku stanicu van gradskog područja, onda ju je plasirao na dva mesta – kod kelnsko-bonskog aerodroma i kod železničke stanice u Leverkuzenu.

Ponekad sam, živeći u Kelnu, polazio autobusom iz Leverkuzena za Berlin, Minhen ili Hamburg. I to je sve što sam zapamtio: neugledna stanica, miris donera iz obližnje radnje, betonska arhitektura unaokolo i nekoliko autobuskih perona.

Jutros mart pokazuje svoje najlepše lice, vremenska prognoza predviđa obilje sunca, a ja ulazim u lokalni voz za Leverkuzen. Psihološki se spremam kao za ozbiljno putovanje, mada će ono trajati svega dvadesetak minuta. Izlazim na stanicu i primećujem da napredak nije zaobišao ni ovaj grad. Autobuski peroni su dobili nadstrešnice.

Bog kao tvrđava

Uputim se u centar. Najpre nailazim na crkvu od crvene opeke, neogotički usmerenu ka nebu. Iznad ulaza je zlatnim slovima napisano: „Čvrsta tvrđava je moj Bog“. Crkva je evangelistička.

U katoličkom Porajnju ovakve crkve na poseban naćin izražavaju manjinsku, protestantsku samosvest. Gradnja je počela pre tačno 120 godina, trajala je dve godine. Crkva je teško oštećena u savezničkom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata. Obnovljena je i iznutra modernizovana.

Sada se mom pogledu pokazuje kao da je juče sagrađena. Cigla je za zgrade poput botoksa za lice – građevine sa ovakvom spoljašnošću kao da ne stare.

La_Mar/Shutterstock

Pešačka zona je danas posebno pusta. Sunčani nedeljni dan u februaru mnoge je izmamio na reku. Ali gromoglasno odobravanje, koje je grunulo iz kafane negde iza ćoška, podsetilo me da je danas na redu fudbalski derbi. Leverkuzen gostuje u Kelnu.

I dok su fudbaleri Bajera ubedljivo prvi na tabeli, Keln će se ove godine boriti za opstanak u prvoj ligi. Buka iz kafane mi govori da se na stadionu u kelnskoj četvrti Mingersdorf, petnaestak kilometara odavde, utakmica odvija na zadovoljstvo Leverkuzenovih fanova.

Početkom 20. veka 170 radnika u pogonima Bajera zamolili su rukovodstvo firme da pomogne u osnivanju sportskog društva preduzeća. To je naišlo na odobravanje. Tri godine posle osnivanja sportskog društva, u kafani Visdorfer hof osnovana je i fudbalska sekcija sportskog društva. Tada je odlučeno da boje kluba budu crna i crvena.

Fudbaleri su se plasirali u tadašnju nemačku drugu ligu 1936. Tada su igrači prvi put na dresu nosili amblem koncerna Bajer – Bajerov krst. Od kraja sedamdesetih Leverkuzen je prvoligaš, osvajač kupa UEFA, finalista kupa šampiona, u domaćem prvenstvu često drugi iza minhenskog Bajerna, što mu je donelo podrugljiv naziv Vicekuzen. Izgleda da će se to ove godine promeniti.

Crkva sa industrijskim dizajnom

U samom centru Leverkuzena, zapravo njegove istorijske četvrti Visdorfa, pada u oči veliki zvonik Crkve Srca Isusova. Dok su evangelistički duhovnici govorili o Bogu kao tvrđavi, katolički vernici su sagradili istinsku tvrđavu. Crkva je podignuta 1929, a zvonik je dovršen sledeće godine.

Pošto je Leverkuzen nastao kao stalno rastuće preduzeće hemijske branše, crkva se unutrašnjom i spoljnom sličnošću sa fabričkom halom svesno uklopila u okolinu.

Pešačka zona bi mogla da bude bilo gde, tipske radnje i uredno popločane ulice. Koračam prema zapadu, prema reci. Izgled ulica se menja. Poneki blok zgrada potiče iz epohe pre Prvog svetskog rata. Nama se danas ta gradnja čini humanijom i estetski prikladnijom.

Uočavam pekaru „Balkan“. U jednoj od sporednih ulica video sam i restoran „Zagreb“. U prolazu često do ušiju dopre poneka naša reč. Pre nekoliko decenija u radničkim gradovima su živeli uglavnom gastarbajteri prve generacije. Sada su to mlađi ljudi koji idu stopama dedova.

Idiličan deo Leverkuzena naslonjen je na obalu Rajne. Tu se vidi šta bi ovo mesto bilo da ga je Bajer zaobišao – simpatična, pospana varoš, ugodna za nedeljne šetnje.

Kada čovek izađe na samu obalu, na jugu se isprse ogromna postrojenja „Hemijskog parka“. Cevi prečnika autobusa, džinovski kazani i ventili. Kao da je neko običnu laboratoriju uvećao do nadljudskih razmera. Kako je sve ovo nastalo?

Apotekarev grad

Karl Leverkus je napunio 18 godina 1822. kada je Napoleonov san o francuskoj Rajni već bio odsanjan. Porajnje je nepovratno ušlo u gravitacionu orbitu Pruske.

Mladić rođen u tom nemačkom kraju odlučio je da studira u Marburgu, potom je u Triru dobio posao kao apotekarski pomoćnik. To je bila dobra prilika da izuči apotekarski zanat. U Triru se nalazila najstarija apoteka svih nemačkih zemalja.

Potom odlazi u Pariz, upisuje na Sorboni hemiju. U Berlinu je stekao diplomu apotekara, a u Gisenu odbranio doktorsku disertaciju o hemiji srebra. U rodnoj varoši Vermelskirhenu osnovao je fabriku boje.

Potom je fabrički kompleks izmestio u rajnsko selo Visdorf, nadomak Kelna, i dao mu naziv Leverkuzen – tako se zvalo seosko gazdinstvo sa kojeg potiču njegovi.

Leverkus je bio uzoran poslodavac, gradio je stanove za radnike, osnovao fabrički hor i vatrogasno društvo.

Nakon njegove smrti 1891. sinovi su delove fabrike prodali fabrikantu Fridrihu Bajeru iz Vupertala. Tako su se u pretprošlom veku prvi put ukrstila imena Bajer i Leverkuzen. Tek 1912. firma Bajer premešta svoje sedište u Visdorf na Rajni.

To naselje je u hronikama postojalo 800 godina, više puta ga je Rajna plavila, primoravajući ljude da grade dalje od reke. Ali dolazak Leverkusa, pa Bajera u ovo naselje biće onaj mig sudbine koji obična mesta pretvara u istorijski značajne tačke na mapi.

Razmišljam o gradovima koji nisu ni sanjali svoju buduću moć, o čistom slučaju koji se naknadno u prošlost učitava kao sudbina. A mesto za takvo razmišljanje je idealno. Vidikovac na pešačkom mostu iznad promenade.

Prisajedinjenjem okolnih naselja i rastom fabričkih dimnjaka nastajao je ozbiljan grad. U čast apotekara Leverkusa koji je prvi podigao fabriku boje i radničko naselje, zvanično je 1930. nazvan Leverkuzen.

Grad će tokom 20. veka postati sve moćniji i gutaće okolne varoši da bi narastao do današnjih 165.000 duša.

Vilhelm Vesteker, čovek koji je svojevremeno kao pisac i novinar desničario zajedno sa nacistima, posle rata je napisao knjigu „Ponovno rođenje nemačkih gradova“. U njoj je Leverkuzen označen kao „kuriozitet“, kao „grad bez prošlosti“. To i jeste i nije tačno.

Leverkuzen na početku nije bio baš omiljena destinacija. Radnici koji su dolazili trbuhom za kruhom smislili su pesmu koja govori ponešto o davnim pionirskim danima grada. Na nemačkom to zvuči ovako: Kann man einen nicht verknusen,/ Schickt man ihn nach Leverkusen./ Dort an diesem End der Welt / Ist man ewig kaltgestellt.

Za ovu priliku sam prepevao ovu radničku umotvorinu:

Ko ti baš nije po volji

u Levrkuzen ga pošalji.

Tamo, na tom kraju sveta,

više nikom da ne smeta.

Straža na Rajni

Kada se izađe na promenadu uz Rajnu, Leverkuzen se pretvara u idiličnu varoš. Lepo uređen nasip i park, vidikovac sa kojeg se mogu videti fabrike ugneždene na debelom luku Rajne. Za sunčanih dana je svakako dobro zadesiti se na ovakvom mestu.

Pešačim obalom i još izdaleka vidim građevinu na obali na čijem boku čitam: Wacht am Rhein. To je naziv patriotske pesme koju je napisao Maks Šnekenburger davne 1840. Tada je Francuska ponovo počela da sanja napoleonske snove o izlasku na Rajnu, kao na „prirodnu granicu“. To se mladom Maksu nije dopalo, pa je napisao pesmu „Straža na Rajni“. U njoj je puno nacionalnog patosa, zaklinjanja da će Rajna ostati nemačka reka: „Na Rajnu, na Rajnu, na nemačku reku…“ odzvanja u refrenu.

Ne treba da čudi što je pesma s vremenom postala popularna kao nezvanična nacionalna himna, naročito u carskoj Nemačkoj, ili za vreme Prvog svetskog rata.

Srećom, ova „Straža na Rajni” nije muzej nemačkog patriotizma već restoran sa fantastičnom terasom.

Tu sam proveo skoro dva sata. Sunce se naherilo prema zapadu, pretvarajući rajnsko srebro u bakar. Najbolji nemački izumi nisu ni poznati automobilski motori, ni sami automobili već pivske bašte. Ovo je jedna od onih koje su na takvom mestu da je stalno gužva. Uveren sam da i u raju postoje pivske bašte. I u Edenskom vrtu velike reke sporo teku dok iznad njih lebdi vedar ljudski žamor.

Odlučio sam da prođem kroz Nojlandpark, lepo uređeno područje između auto-puta i luksuznog naselja građenog za Bajerovu srednju klasu.

Iza parka se izdigla pečurka vodotornja, izgrađenog 1978. On je ovdašnjim ljudima toliko prirastao za srce da ga pominju čak i u himni navijača fudbalskog kluba Leverkuzen.

Na kraju parka protiče reka Din – brza i omanja. To je granica je iza koje iza nasipa bruje vozila na auto-putu. Pored same reke polukružno je napravljeno šetalište.

Ovim pravcem sam se uputio ka železničkoj stanici. Kada sam stigao na peron, na njegovom kraju je u sumraku zasvetleo ogroman krug sa upisanim vertikalnom i horizontalnom reči BAYER. Setim se da je osnivač firme u 19. veku umesto slova A iza B imao u prezimenu E.

Ali je odlučio da promeni način pisanja – izgovor je isti – zato što se tada u Berlinu pojavio jedan njegov prezimenjak koji je bio na glasu kao prevarant. Inače, Bajer je prezime koje potiče iz lužičkog kraja i na tamošnjem dijalektu znači – pripovedač.

Opraštam se od Leverkuzena i od najveće svetlosne reklame Evrope – Bajerovog krsta. To je onaj krug na kutiji aspirina za kojom širom sveta svakog jutra posegnu mamurni ljudi.

Nemam puno vremena da sredim utiske. Na kelnskoj stanici Dojc izlazim posle petnaestak minuta. U pothodniku nailazim na kordon policije i gomilu navijača Kelna. Izgubili su na svom stadionu od Leverkuzena. Na licima inače pitomih Rajnlađana teška zlovolja. Dobro je da ne znaju odakle stižem.