Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Odiše duhom davnog vremena: "Za mene najlepši grad Srbije" FOTO

Podeli

Za mene najlepši grad Srbije je Subotica. Odiše nekim duhom davnog vremena, a njena secesija stvara utisak kao da se ne nalazi u Srbiji.

Piše: Jelena Mitreski.

Dok smo lagano jezdili auto-putem ka severu Bačke, sa zadnjeg sedišta začu se gospođica:

-Bako, da li je danas subota?

-Jeste srećo – odgovori Mila.

-Znala sam! Jer subotom se putuje u Suboticu…

-Mama, a gde ćemo u nedelju? – stiže novo pitanje.

-Mogli bismo u Svetu Nedjelju. Na Hvar. – prvo je što mi pada na pamet.

-Bliži se osam godina, od kada sam poslednji put boravila na ostrvu.

-Međutim, tada je bio utorak. Pa eto da ispravimo grešku.

Grad je uredan i čist. Centar je skockan, vedar, živopisan, koloritan i lagan za obilazak. Suboticu sam jesenas videla u šarenoj odori i malo je reći totalno poludela za njenim bojama.

Stoga sam prošli vikend spakovala Dondula, Milu, gospodina turistu i gospođicu Bubu u automobil, te krenusmo na sever zemlje. Mila nije bila u Subotici. Dondulu i gospodinu turisti je bilo svejedno gde ćemo ići, samo je bilo bitno da negde mrdnemo.

Gospođica Buba je sa oduševljenjem navijala da to ipak bude Subotica, dok sam ja već unapred u svojoj glavi vrtela spisak lokacija koje nisam prethodno posetila.

Subotička sinagoga je jedan od fascinantnih primera secesije u Srbiji

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Čim smo stigli u grad krenuli smo u pravcu Sinagoge podignute 1902. godine. Građena je u kitnjastom stilu secesije gde preovlađuju mađarski narodni motivi. Prilikom prošlog obilaska sam oduševljeno, polu spuštene vilice i otvorenih usta zurila u velelepnu građevinu. Od tada sam bila rešena da je moram videti i iznutra.

Kupili smo ulaznice i ušetali u sinagogu. Kakav raskoš. Kakav kolorit. Kakva kompozicija. Koliko šara, pastelnih boja, vitraža. Visećih ogromnih lustera i glomaznih svećnjaka. Žolnai keramike i jastučića za sedenje na svakoj klupi. Sve pod konac. Impresivno.
Momak na ulazu nam je rekao da se bilo kojim stepenicama, možemo popeti na galeriju. To smo i učinili. Primetila sam da su mesta numerisana i na pojedinim stoji ime i prezime onog ko je isto „rezervisao“.

Na izlasku iz sinagoge, gospođica je na poklon dobila knjigu o zdanju, jer prethodno istu nije ispuštala iz ruku.

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Bonus informacije:

Radno vreme sinagoge je od utorka do petka od 10-18h. Subotom i nedeljom otvorena je od 10-14h, dok ponedeljkom ne radi.
Ulaznica za odrasle košta 250 dinara. Za penzionere cena ulaznice je 150 dinara, dok deca do 10 godina ne plaćaju ulaz.

Naspram sinagoge nalazi se zgrada Gradskog muzeja podignuta 1906. godine, takođe u stilu secesije, a u kojoj je živeo lekar Mikša Demeter. Mi muzej nismo obišli, ali za one koji budu želeli, radno vreme je od utorka do subote od 10-18h.

Nedaleko od Gradskog muzeja u ulici Dimitrija Tucovića, koja vodi ka centralnom trgu nalazi se zanimljiv spomenik neznanom vodoinstalateru.
Dok smo šetali ka centralnom trgu, gospođica se iskrala i trčećim korakom uletela u lokalnu poslastičarnicu, gde je na sredini lokala „namestila“ tužnu facu, sve vreme krišom gledajući u sladoled, iako je samo deset minuta pre toga pojela tri palačinke. Da, tri. Sa džemom od kajsije. Videvši „glumicu“ tako potištenu, ljubazna starija gospođa zaposlena u poslastičarnici poklonila joj je jedan sladoled od čokolade. Bože, kakva sramota. Zahvaljivali smo predusretljivoj gospođi i tražili da platimo sladoled, ali ona nije htela ni da čuje. Uz crven obraz i osmeh nastavili smo dalje. Divni Subotičani.

Jedan od simbola Subotice je Gradska kuća sa tornjem visokim 76 metara

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Jako brzo smo stigli do uređenog centralnog trga, kojim dominira Gradska kuća bordo boje, naravno u neizbežnom stilu secesije. Ispred se uzdiže spomenik Sveto Trojstvo podignut 1815. godine. Iza njega plava fontana od Žolnai keramike, koja je sada bila prekrivena belim „plastenikom“. Na samom trgu postoji još nekoliko spomenika i bista, od kojih su meni bile interesantne skulptura žeteoca i minijatura Subotice.
Bašte okolnih kafića bile su dupke popunjene. Uputili smo se ka ogromnim gvozdenim vratima Gradske kuće. Iza njih je izašla devojka, koju sam na brzaka upitala da li je moguće popeti se na toranj Gradske kuće. Saopštila mi je da je obilazak moguć jedino uz vodiča i prethodnu najavu Turističkoj organizaciji Subotice.

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Gradska kuća predstavlja simbol Subotice. Rekla bih sa pravom. Projektovale su je poznate budimpeštanske arhitekte Marcel Komor i Deže Jakab, koji su ujedno zaslužni i za onakav spektakularan izgled sinagoge, kao i zgrade nekadašnje štedionice. Gradska kuća je građena između 1908. i 1912. godine sa centralnim tornjem visine 76 metara. Bilo mi je žao što nismo mogli da uđemo u gradsku kuću i vidimo Veliku većnicu sa raskošnim vitražima, isto koliko mi je i falio pogled na Suboticu iz ptičje perspektive sa vidikovca visine 45 metara.

Bonus informacija:
Turistička organizacija Subotice smeštena je na Trgu slobode 1. Obratite im se obavezno nekoliko dana ranije, kako biste uz pomoć vodiča uspeli da iskombinujete obilazak Gradske kuće. Njihova e-mail adresa je office@visitsubotica.rs.

Narodno pozorište dominira Trgom slobode

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Trgom slobode dominira spomenik kontraverznom caru Jovanu Nenadu i Suboti Vrliću, po kome je inače Subotica i dobila ime, kao i Narodno pozorište, jedinstveno u Srbiji, jer radi na dva jezika. Odmah tu je i zgrada Gradske biblioteke. Narodno pozorište sa korintskim stubovima izgleda kao hram iz grčke mitologije. Ono šta mi se kod njega ne dopada je nadograđen nakaradni deo, koji se nikako ne uklapa u šarenilo Subotice.

Bonus informacija:
U gradu postoje čak tri pozorišta: Narodno pozorište, Dečje pozorište i Umetničko pozorište.

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Od Narodnog pozorišta ulica Korzo (simbolično, nema šta!) vodi ka Dečjem pozorištu. U njoj se nalaze još neke znamenite građevine kao što je na samom početku narandžasta Vojnića palata, potom zelena zgrada Zlatno jagnje.

Preko puta nje se nalazi jako lepa zgrada nekadašnje štedionice, koja mene lično asocira na Gaudijevu Casa Batlo u Barseloni. Među poslednjim zgradama na korzou je hotel Adolfa Halbrora. Ova ulica je glavna šetališna ulica Subotice u kojoj se nalaze butici, prodavnice i poslastičarnice.

Rajhlova palata je arhitektonsko čudo koje morate videti

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Ubrzo stižemo do parka Ferenca Rajhla i odatle uživamo u spektakularnom pogledu na Rajhlovu palatu, koju je upravo sam Rajhl dizajnirao, podigao i u njoj živeo od 1904. godine. Mogla bih se satima diviti ovom fantastičnom delu. Ne mogu odlučiti koja građevina mi je lepša, da li Rajhlova palata, Sinagoga, Gradska kuća ili zgrada nekadašnje štedionice. Svaka ima nešto drugačije i interesantno, ali sve imaju jednu stvar koja ih vezuje, a to je secesija. Taj kitnjasti, šareni, veseli pravac, koji mene asocira na bajku.

Vidim da su vrata Rajhlove palate odškrinuta. U njoj se sada nalazi Galerija savremene umetnosti Likovni susret. Dogovaram se sa Milom i gospođicom Bubom da uđemo unutra. Dondule i gospodin turista žele da razgledaju zgradu železničke stanice koja se nalazi neposredno u blizini palate. Oni neće ulaziti.

Na vratima nas ljubazna kustoskinja obaveštava da je u toku izložba umetnika Mate Đorđevića pod nazivom Nyctophilia, koju možemo pogledati na spratu palate, kao i da u prizemlju možemo videti grafičke radove umetnika Aleksandra Botića naziva Gestovi gradske svakodnevnice. Otkriva nam i da iz perioda Ferenca Rajhla gotovo ništa originalno nije ostalo i da je jedan manji skromni deo na spratu posvećen upravo njemu i predmetima koji su slično izgledali u njegovo vreme. Šteta.

U holu se pojavljuje i sam umetnik Mate Đorđević, koji videvši gospođicu Bubu izražava želju da joj napiše posvetu na knjizi sa njegovim delima, koju joj poklanja. Mlada gospođica, pobednica dana u skupljanju knjiga, preponosna u rukice uzima drugu knjigu danas i sva bitna, uzdignute glave nosi je da svi vide.

Pitam kustoskinju koja je cena ulaznice, međutim ona uz osmeh pokazuje rukom na vrata prostorije sa slikama i govori: „Samo prođite.“ Zahvaljujemo još jednom. Ljubaznosti Subotičana nema kraja.

Bonus informacije:
Radno vreme Savremene galerije je od utorka do subote od 10-18h.
Cena ulaznice, iako mi istu nismo platili, je 100 dinara za odrasle, dok je cena porodične ulaznice za roditelje i decu do 18 godina 200 dinara. Penzioneri, studenti ili učenici za ulazak treba da odvoje 50 dinara.

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Vraćamo se na Korzo i nedugo potom skrećemo u ulicu Matije Korvina, koja predstavlja stecište restorana, vinarija i kafića. Prošlog puta smo pokušali ručati u Boss cafe-u, pa potom u Staroj piceriji. Međutim, kako tada, tako i sada, nije bilo mesta ni igla da padne. Onomad smo se ipak odlučili za restoran Renaissance.

U Subotici postoji nekoliko sakralnih objekata poput franjevačke crkve Svetog Mihajla, katedrale Svete Tereze Avilske, Muhadžir džamije i pravoslavnih crkvi Svetog Dimitrija i Svetog Vaznesenja Gospodnjeg.

Kako smo obišli veći deo centra vraćamo se Korzom ka autu, usput prolazeći pored franjevačke crkve Svetog Mihajla.
Dok smo tražili izlaz iz Subotice u pravcu Palićkog jezera provezli smo pored platoa sa spomenikom žrtvama fašizma i bazilikom Svete Tereze Avilske, koji se nalaze vrlo blizu centralnom trgu.

Vinarija Zvonko Bogdan se uzdiže iznad nepregledne ravnice nadomak Palićkog jezera

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Nadomak Palićkog jezera smeštena je vinarija Zvonko Bogdan. Do sada sam je videla na fotografijama i u špici nedavno završene serije Tajne vinove loze. Vino iz njihove vinarije imena „Život teče“ probala sam godinu dana ranije. Bilo je jako dobro.
Već sa prilaznog puta, iznad ravnice, ukazao se crveni toranj.

Dug red vinograda i stižemo do ulaza vinarije. Ispred su postavljene skulpture Zvonka Bogdana i 8 tamburaša. Grupa ljudi je strpljivo čekala na vođeni obilazak.
Sa gospođicom sam ušla na glavna vrata. Devojku na pultu sam upitala da li možemo kratko prošetati po unutrašnjosti. Saopštila mi je da je ulazak unutra dozvoljen samo uz degustaciju.

Cene degustacija počinju od 800 dinara za tri vrste vina po osobi. U ovu cenu je uključen i obilazak vinarije sa vodičem.

Bonus informacije:
Radno vreme vinarije je od nedelje do srede od 10-16h, dok je obilazak od četvrtka do subote moguć od 10-18h.
Za obilazak i degustaciju najbolje je da im se obratite telefonom ili e-mail-om, kako biste obezbedili svoj termin.
U blizini vinarije, na Ludaškom jezeru nalazi se i salaš Zvonko Bogdan. Ovog puta nismo imali vremena za odlazak do salaša, pa smo isti ostavili za neku narednu posetu Subotici i okolini.

Odličnu jagnjetinu ispod sača možete probati na Jelen salašu

Foto: Putovanja iz mog pera
Foto: Putovanja iz mog pera

Odlučili smo da ručamo na Jelen salašu i nakon obroka prošetamo pored Palićkog jezera. Nadala sam se da nije neophodna rezervacija. Na parkingu je bio veliki broj automobila, pa sam već unapred, još ni ne kročivši na salaš, počela da smišljam alternativnu opciju.
Gospođica je videvši trambolinu utrčala na dečje igralište. Pre nego što smo se smestili za sto prošetali smo po imanju. Laknulo mi je kada sam videla da ima slobodnih stolova.

Naručili smo jagnjetinu ispod sača i po završetku obroka totalno se oduševili. Najbolju jagnjetinu, pored one koju moja mama sprema, jela sam u Makedoniji u selu Mrzenci u gostionici Javor Džoko. Najbolju jagnjetinu u Srbiji, sada mogu slobodno reći, probala sam na Jelen salašu. Dakle, preukusno, premekano, sočno, sveže, plus porcija je ogromna i ja zaista nisam uspela sve da pojedem. A verujte, mogu finu količinu da smažem…
Pored restorana, Jelen salaš sadrži i smeštaj, bazen koji je leti na raspolaganju i igralište za decu.

Sećate li se onog mog plana, kako ćemo nakon ručka prošetati pored Palićkog jezera? Verujem da se vi sećate. Međutim, nakon što smo dobro napunili stomake, mi smo iznenada dobili amneziju i počeli da smišljamo izgovore kako bismo odmah krenuli ka kući, bez šetnje po Paliću. Hrana je bila toliko obimna i dobra da svo petoro nismo mogli više prstom da mrdnemo, a kamoli da šetamo. Budući da sam Palić obišla više puta, nije mi ovaj izostanak teško pao.

Priču o Paliću, podeliću sa vama u nekom narednom periodu.
Do tada, vas pozdravljam…

Za više informacija zapratite Instagram profil. Još priča iz Srbije pronađite na blogu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 577 idi na stranu