Đirona – lepotica na četiri reke FOTO

Direktan voz za Đironu saobraća samo od ponedeljka do petka, tri puta dnevno. Ko bi na izlet vikendom, mora sa katalonske obale putovati preko Barselone. To bi udvostručilo vreme putovanja. Zato biramo poslednji petak u septembru.

Na stanici u Kalelji postoji nekoliko automata za vozne karte, ali samo je jedan u stanju da primi porudžbinu za Đironu.

Potom se više od sat vremena truckamo u vozu, mada do Đirone nema ni pedeset kilometara. Ima dovoljno mesta, svi sede.

Napolju su se predeli promenili. Ko bi rekao da smo nadomak Sredozemlja. Kontinentalno rastinje i drugačije boje. Livade umesto peska, brda za koja su se zakačili oblaci.

Dragoslav Dedović/DW

Proveravam u sebi šta znam o gradu u koji uskoro stižemo. Pre više od dva milenijuma nastao je kao ibersko naselje iznad četiri vode. Onjar, reka koja protiče kroz grad, Ter koji se u nju uliva i još dve manje reke.

Usledili su vekovi osvajača. Rimljani su izgradili utvrđenje Gerunda. Od petog veka grad je pod dvovekovnom vlašću Zapadnih Gota. Mavari ga preotimaju godine 711. godine, a trupe Karla Velikog ulaze u grad 785.

Đirona postaje jedna od 14 katalonskih grofovija. Sledi petovekovna vlast Kraljevine Aragon, Đirona postaje centar vojvodstva. Pred zidinama grada taborovale su razne vojske.

I Napoleonovim trupama je trebalo više od sedam meseci opsade da 1809. zauzmu grad. Osvajači su srušili gradske zidine, što je docnije omogućilo naselju da se proširi.

U modernoj španskoj državi Đirona je u građanskom ratu većinski bila na strani Republike i protiv Franka. Frankove trupe su u opsadi grada skrivile razaranja, da bi početkom februara 1939. ušle u grad.

Snaga malih gradova

Naš ulazak u grad je daleko miroljubiviji. Silazimo sa voza na modernoj železničkoj stanici na kojoj bi Đironi pozavideo i Beograd.

Već tu sam iznenađen samosvešću građevinskog rukopisa ove varoši koja broji jedva 100.000 stanovnika. Đirona već na prvi pogled pokazuje da istinska veličina grada nije nužno zasnovana na broju stanovnika.

Uputili smo se peške prema centru. U kafićima su već sedeli ljudi, jutro je bilo prohladno. Ulice su oivičene lepim fasadama u harmoničnom dosluhu sa krošnjama iz drvoreda.

I već se dešava nešto što bih mogao nazvati unutrašnjim odgovorom putnika na prvo viđenje grada. Kao da počinje da treperi nevidljiva rezonantna viljuška u meni i da se usklađuje sa frekvencijama varoši.

Izbijamo na Trg Katalonija, koji je zapravo plato izgrađen iznad reke. Odmah iza njega je Pont de Pedra – prvi u nizu mostova u centru varoši. Izgrađen je sredinom 19. veka na mestu gde je most postojao još pet vekova ranije.

Dragoslav Dedović/DW

Vlada u Madridu ga je finansirala kao deo modernog puta koji je povezao Španiju i Francusku. Kameni most bez ornamenata sa tri luka predstavljao je lep prilaz starogradskom jezgru na drugoj obali. Sa njega nas je obradovao prvi prizor kuća nanizanih duž obale. Odrazi su se ljuljuškali u vodi.

Prešavši most okrenemo levo u najpoznatiju gradsku ulicu – Rambla de la llibertat. Kafići, radnje, antikvarnice. Drvoredi. Početak starogradskog lavirinta. U meni raste divljenje. Nisam očekivao ovakav grad. Mešavinu Praga, Ljubljane i Koimbre.

Već pola sata zavirujemo u prolaze, spontano skrećemo u sokake koji obećavaju još jedno "hej, vidi ovo".

Potom se vraćamo putem kojim smo došli, da bismo se već na sledećem raskršću uputili u drugom pravcu.

Dragoslav Dedović/DW

Nabasamo na lokal iz kojeg zavodljivo miriše kafa.

"Espresso Mafia" nije baš privlačan naziv, ali radnja je zapravo jedan od onih fensi lokala za ljubitelje vrhunske kafe. Bašta je skoro puna. Ipak imamo sreće, dvoje upravo ustaju. I već je najbolji stočić u nizu naš.

Ulazim i pitam momka za šankom šta bi mi preporučio kao doručak uz kapućino. On se nasmeje i izgovori nešto što ne razumem  – zvuči kao "ćućo". Prstom pokazuje pecivo koje je imalo oblik kroasana, a strukturu krofne.

Nisam oklevao. Rado slušam preporuke domaćina. Na stolu je odlična kafa. Jutro obećava lep dan. Blistavim ga čini prvi zalogaj.

"Ćuićio" je književna katalonska forma – u prevodu to znači lula – ali ovde mu tepaju gutajući jedan samoglasnik. Ćućo je punjen katalonskom kremom i u zbiru daje ukus koji po upečatljivosti može da se meri sa lisabonskim korpicama.  

Dragoslav Dedović/DW

Pokrajinska katalonska vlada je označila ovu poslasticu kao prvorazredni zavičajni proizvod. Kasnije sam saznao da je pre više od jednog veka nekih sto koraka od mesta gde sam prvi put probao božanski ćućo konditor po imenu Emili Pu prvi put izneo mušterijama neobično pecivo.

Gradska legenda kaže da je lokalni akrobat Ćuićo el Tarla bio zaljubljen u konditorovu ćerku. Posetio je svoju ljubljenu, ali je iznenada banuo otac. Ćuićo se sakrio u džak brašna – ali je kihnuo.

Apćiha je na tadašnjem katalonskom – ćućo! Otac se nije ni snašao, a okretni Ćuićo je zaprosio njegovu ćerku i ponudio mu dragoceni recept za pecivo koje će se zvati – kada to prevedemo – "apćiha". 

El Tarla je inače figura bez koje ne može da se zamisli ni jedan gradska svečanost. Gradska vlast jednom godišnje organizuje procesiju kroz grad u kojoj učestvuju cele porodice. Na kraju gradski konditori besplatno dele učesnicima ćućo.

Katedrala i Karlo Veliki

Katedrali prilazimo penjući se od reke uz padinu na kojoj je osnovan grad. Barokne stepenice do zapadne fasade daju celom prizoru onu notu, koju bi trebalo da ima svaka sakralna građevina. Kada se penjete prema pročelju imate utisak da se bližite nebeskim kapijama.

Sama katedrala je istorijska riznica. U njoj se čuvaju i stari rukopisi poput "Beatusa iz Đirone" , vestgotski spis iz 10. veka, nastao kao komentar Apokalipse, sa 114 minijatura ukrašenih zlatom i srebrom. Ili Tepih Stvaranja, verovatno rukotvorina iz Đirone, u čijem središtu je Svedržitelj.

Dragoslav Dedović/DW

Legenda kaže da je, posle sedamdesetogodišnje vladavine Kalifata Kordobe, Karl Veliki zahvaljujući čudu vratio Đironu hrišćanskom svetu. U vreme odsudne bitke počela je da pada krvava kiša i na nebu se pojavio ognjeni krst, što je uplašilo mavarske vojnike te su se dali u beg.

Karl Veliki je iz zahvalnosti podigao crkvu koju je posvetio Bogorodici. Zapravo je prilagodio starorimski hram novim potrebama. Od tog vremena u katedrali se poštuje Karlo Veliki.

Dragoslav Dedović/DW

U 11. veku na istom mestu nastaje nova crkva, a jedan od njena dva zvonika – Zvonik Karla Velikog – očuvan je do danas. Gotička katedrala gradi se tri veka kasnije.

Iznad katedrale se nalaze stari gradski bedemi. Na njima se može provesti mnogo vremena posmatrajući igru svetla i senke između čempresa i kamena. Nešto niže je bivši manastir Svetog Dominika. 

Od 2013 manastirski kompleks je deo univerzitetskog pogona – tu je smešteno sedište fakulteta na kojem može da se studira književnost. Kada bih opet bio mlad, otišao bih u Đironu da se upišem na ovaj fakultet. Retka su mesta na svetu koja nakon okončanja osamstogodišnje verske namene svoj drugi život ipak ispunjavaju nekom vrstom duhovnosti.

U blizini je Univerzitetska biblioteka i još nekoliko fakulteta. U varoši studira oko 15.000 mladih ljudi, što znači da je skoro svaki šesti stanovnik student.

Ostajemo neko vreme tu i posmatramo trg ispred bivšeg manastira. Opet osećam da sam jednom već bio baš na ovom mestu. Da nisam prvi put došao u Đironu, već da sam se vratio. To mi se redovno dešava u susretu sa onim mestima koja u trenu posvojim divljenjem.

Vidikovac sa gradskih zidina kod biblioteke daje priliku da pogledom obuhvatim grad.

Dragoslav Dedović/DW

Odavde Đirona na mene deluje kao sestra portugalske Koimbre. Na isti način skladna, nepretenciozna, a elegantna, puna života ali ne i varvarske gužve.

Silazimo stepeništem nazvanom po Svetom Dominiku, i povremeno zastajemo da osmotrimo detalje na fasadama ili se osvrnemo kako bismo pogledom izmerili pređeni put.

U stvari, Đirona je napravljena na strmini, na brdskoj padini iznad reke. Stepenice su bile logično rešenje za silazak iz jedne ulice u drugu. Verovatno tvorci tih stepenica nisu mogli ni da naslute da će praktična korist od njihovog umeća biti manje važna od estetskog utiska koji privlači posetioce u njihovom lovu na perfektan turistički snimak.

Dragoslav Dedović/DW

Sledeća stanica je Kalj, jevrejska četvrt u srcu srednjovekovne Đirone. Ona je bila jedan od najvažnijih centara jevrejske kulture u Evropi. U to se uveravamo silazeći lavirintom stepenica. Izbijamo na male platoe sa restorančićima, ponovo lutamo sokacima.

Jevrejsko nasleđe

Ovde negde je krajem 12. veka rođen i živeo i Moše ben Nahman, kojeg su zvali Ramban ili jednostavno Nahmanid. Bio je jedna od najpoznatijih jevrejskih učenih glava svog vremena.

Savetovao je, nekada i protiv svoje volje, tadašnje katoličke vladare u svim jevrejskim pitanjima. Čak je na jednom javnom retoričkom nadmetanju u Barseloni u pitanjima vere bio nadmoćan u odnosu na katoličke teologe.

Tako se stiču odani neprijatelji. Zbog njih je morao da napusti Đironu. Otišao je u Jerusalim gde se u očajnim uslovima borio za obnovu jevrejske zajednice u zapuštenom gradu.

Dragoslav Dedović/DW

Neke stvari se ne menjaju. Oni koji štrče za glavu iznad mase, a po nečemu su drugačiji, rizikuju da im skinu glavu.

Jevrejski muzej na koji nailazimo trenutno ima izložbu o značajnim jevrejskim književnicima. Ulazim i prepoznajem imena sa svoje police: Natali Ginzburg, Primo Levi, Imre Kertes. U prodavnici Muzeja jevrejska Đirona je takođe šarena kao paunov rep.

U blizini Jevrejskog muzeja, u Karer de la Forsa, ulici koja kao tobogan silazi ka reci, shvatamo da smo nabasali na starogradsku turističku arteriju.

Silazimo ka obali. Tamo smo zapamtili jednu adresu koja obećava. Vreme je da nešto prezalogajimo. Restorančić El Pati de la Veina sa živopisnim enterijerom ima toalet sa pogledom na reku. Dakle, nalazimo se u jednoj od onih građevina čije se fasade vide na svakoj elektronskoj razglednici grada.

Katalonci su vrhunski ugostitelji. A Đirona je poznata po gastronomskoj ponudi visokog međunarodnog ranga. I ovaj skromni lokal u kojem ručamo može da se pohvali veštim rukama u kuhinji.

Ka Ajfelovom mostu

I na drugoj obali varoš je samosvojna i raskošna. Prelazimo Pont de Sant Agusti. Na sredini, naravno, zastanemo da očima upijemo prizor koji se nudi. Đironske kuće nad rekom Onjar. Odatle se vidi Ajfelov most.

Zapravo zove se Most starih trgovaca ribom. Zaista ga je izgradio čuveni inženjer Gistav Ajfel 1876. Znao je šta radi – most služi skoro vek i po. A danas je važna identitetna tačka grada.

Pont de Sent Agusti vodi na Trg nezavisnosti. Zatvoren pravougaoni prostor, skladno urađen. Bašte restorana i kafea. U sredini spomenik braniocima grada koji su pružili otpor Napoleonovim trupama.

Dragoslav Dedović/DW

I na ovoj obali Đirona pokazuje smisao za proporcije, za meru i otmenost. Već se u meni ukotvila misao da je ovaj grad pravi dragulj. I dobro je da je još uvek u senci Barselone. Sve dok je tako, ovde će i domaćini i putnici slobodnije disati i ležernije komunicirati. 

Dragoslav Dedović/DW

Sa Onjara se na trgove polako uvlači svežina, najavljujući sumrak. Vreme je da pođemo ka železničkoj stanici. Ići ćemo niz reku, proći pored pijace, videti još nekoliko mostova. U jednoj kafanici ugrejaćemo se uz vino i špansku kobasicu koja se peče za stolom na vatri. Sećam se da sam taj kafanski spektakl gledao poslednji put u Portu, noć uoči odlaska.

Nazdravljamo lepotici Đironi, nerado izlazimo iz kafane, laganim hodom kroz sve tamnije drvorede odlazimo u pravcu pruge i betonske kocke stanice.

Grad koji ljudi izvan Katalonije na španskom zovu Herona i koji je našim posetiocima sportskih kladionica poznat po fudbalskom klubu, uvukao nam se pod kožu.

Čak mu opraštamo i hladnjikavo veče na peronu, tu nadomak Mediterana, u septembru. To je severni vazduh sa Pirineja. Planine nas pozdravljaju prohladnim dahom za rastanak, dok ulazimo u voz za jug.