Panagija – misterija iščezlih puževa

U jednom butiku u Limenasu raspitujemo se za autobus do Panagije. Pošto je kasno popodne inače ljubazna vlasnica nas zabrinuto pita – nećete valjda sada da tamo? Nema više autobusa. Kada smo joj objasnili da je to naš plan za sutra, ona se nasmejala. Da, jutarnji autobusi polaze naspram Trajektne luke.

Ujutru odlazimo na tu stanicu – prepoznajemo je po parkiranim autobusima, inače nema nekog vidljivijeg znaka. Jedino iznad male radnje u prizemlju dvospratnice piše "Bus station".

Stopama austrijskog plemića

Ako mislite da istorijski značaj jednog brdskog sela na Tasosu nije dovoljan razlog da se tamo krene, u suprotno će vas uveriti Anton Prokeš fon Osten, austrijski general, diplomata, grof i putopisac iz Graca. On je u 19. veku proveo nekoliko decenija u grčkom svetu koji se oslobađao osmanske vlasti – što u diplomatskim misijama što u putovanjima.

U svom delu "Stvari vredne spomena i sećanja sa Orijent" opisao je posetu Panagiji.

"Dosegne li se planinski hrbat, onda se prema jugu spušta prema selu Panagija, koje se nalazi sat i po hoda od obale. Izgleda da je mesto bogato, sve kuće su od kamena pokrivenog crepom od škriljevca. Unaokolo su gole, stenovite strmine, visoki vrhovi, guste šume, a prema istoku duboko dole, preko nizine pokrivene maslinama, pogled dopire sve do mora. Smestili smo se u kući jednog seljaka. Domaćin nas je odveo do jednog izvora u mestu, gde voda teče iz stene i raspoređuje se po polju u uskim kanalima. Uz njega je mesto za molitvu i predah, zaogrnuto svetom hladovinom. Gostoljubivo su nam izneli hleb, sir i med. Zbog bezbroj puževa noću nismo ni oka sklopili."

Uzbrdo

Evo nas, jedan vek posle austrijskog putopisca, penjemo se uz kosine,  glavnim ostrvskim putem u brda, udobno zavaljeni u autobuska sedišta. Sa obe strane je gusta šuma. Desno se pomalja kamenolom koji je pojeo pola susednog brda. Tasos je čuven po mramornim blokovima koje mu vade iz utrobe.

Za put koji je pre jednog veka Anton Prokeš prevalio za sat i po, autobusu će biti potrebno pola sata. Doduše, od Limenasa je svega desetak kilometara, ali krivine ne dozvoljavaju brzu vožnju. A i grčkom vozaču se nigde ne žuri. Usporenost je ostrvska privilegija.

Shutterstock/MaRap

Motor autobusa promeni zvuk, kao da sa olakšanjem uzdahne, i počinjemo da se spuštamo. Iza jedne krivine, sa desne strane pomaljaju se kuće, a sa leve, duboko dole, vidi se more.

Mada smo pri ulasku u autobus, odozdo, sa obale, pomalo zabrinuto posmatrali brda umočena u maglu, sa ove strane planine u pravcu mora nema ni oblačka. Sočno zelenilo strmih obronaka i more čija se boja preliva u svim nijansama tirkiznog i plavog, zaustavljaju dah.

Selo pod oblacima

Ali gore, iznad sela, oblaci su se nasukali na vrh planine i nikako da se raziđu. Iza table koja najavljuje Panagiju vidim kuću sa zastavom koju prepoznajem. Selo je očito teritorija solunskog fudbalskog kluba PAOK – bratskog kluba beogradskog Partizana.

U selu izlazimo sa grupicom namernika i meštana. Svi se brzo razmile svojim poslom. Mi pokušavamo da sliku koja nam se nudi uporedimo sa mapama koje smo proučavali pre dolaska.

Orijentacija je zapravo jednostavna U odnosu na put kojim je otišao autobus valja poći pod pravim uglom uzbrdo. Nekoliko taverni i  kafanica, butik i mala samoposluga, govore nam da je mesto gde smo izašli centar sela. Ali nije tako. To je saobraćajni centar. A u istorijsko središte penje se strmim uličicama koje su sa obe strane ukrašene zaista živopisnim kućama.

Već je vruće. Moramo da potražimo onu "svetu hladovinu", ako je posle jednog veka još uvek tamo. Na strmim sokacima nema nikoga. Ali dobro održavane kuće sa cvećem na prozorima, senovitim tremovima i mnoštvom simpatičnih detalja govore o tome da ovde žive ljudi koji vole svoje mesto i brinu o njemu.

Uspon uz kanal potoka je spor. Ne zbog strmine, već zbog mnoštva ljupkih kuća sa obe strane. Stalno zastajkujemo i divimo se. Neke kuće imaju dvorišta sa voćkama, druge su oslikanih fasada. Stručnjaci kažu da se radi o makedonsko-tračkom stilu sa kamenim prvim spratom, drvenim balkonima.

Izvor ljubavi

Ubrzo izbijemo na sam izvor koji se smestio pod moćne platane. Već na prvi pogled shvatim zašto je pitka voda, naročito na sredozemnim ostrvima, prava dragocenost.

Najpre se dobro umijemo tom prozirnom hladnom tečnošću. Onda pijemo iz skupljenih šaka. Meštani kažu da će svako ko se napije vode sa Tri izvora – vrelo zovu i Izvor ljubavi – opet doći u Panagiju.

Shutterstock/Jana Krizova

Sličnu stvar sam čuo pre nekoliko decenija za vodu sa baščaršijske česme kod Begove džamije u Sarajevu. Sudeći po broju mojih povrataka u Sarajevo, predstoji mi još dosta viđenja sa panagijskom vodom. Setio sam se antičke Smirne u današnjem Izmiru. I tamošnja voda koja kulja usred starovekovnih zidina zove me da se vratim, baš kao i Vrelo Bune ili razigrana voda u Alhambri.

Crkva kod svete hladovine

Logično je da se u mestu koje se zove Panagija – na grčkom je to svesveta ili najsvetija i odnosi se na Bogorodicu – crkva bude posvećena Mariji. Izgrađena je 1832. iznad izvora. Setim se da je austrijski putopisac Prokeš okolinu izvora označio kao „mesto za molitvu i predah, zaogrnuto svetom hladovinom“. Njegove reči kao da su predvidele gradnju crkve.

Na ulazu u lepo uređeno dvorište, u hladu ispod zidića koji crkvu razdvaja od groblja, sedi starica. Pozdravlja nas ljubazno, ali oči joj ostaju tužne, kao da su zagledane u dimenziju u koju su se preselili njeni mrtvi, kada su sahranjeni tu na kosini, pod nekim od mramornih spomenika.

U samoj crkvi u oči pada ikonostas urađen veštim drvorezačkim rukama. Crkva čuva i krstašku zastavu Ričarda Lavljeg Srca.

Kažu da se na Veliku Gospojinu u avgustu iz crkve iznosi nadaleko čuvena Bogorodičina ikona. Vernici pohrle sa svih strana ostrva, ali i sa grčkog kopna na veliki narodni sabor.

Most ljubavi

Da imamo vremena, uputili bismo se iznad sela, na brdske staze koje su, kako vele, idealne za šetnju. Ovako se spuštamo nazad. Pored crkve je radionica i prodavnica keramike sa retko lepim posuđem i nakitom. Ovako nešto teško je pronaći i u glavnom gradu ostrva Limenasu.

Vraćamo se za trenutak do izvora, ponovo se napijemo vode i sednemo na klupu da uživamo u pogledu. Pred nama je Most ljubavi, zapravo ćuprijica  preko potoka, kod izvora.

Ne znam da li je do lekovitosti vode koja obnavlja celog čoveka, kako kažu meštani, do hipnotičkog šuma izvora ili do toga da još nije počela najezda turista – njihovi buljuci bi razbili čaroliju – ali nama je ovde dobro.

Utopijska panorama

Teška srca napuštamo to mesto, u čijoj blizini je i očaravajuća hotelska bašta pod platanima. Spuštamo se drugim sokakom ka mestu odakle smo izašli iz autobusa. Nekoliko taverni kod česme i Muzej masline oko kojeg se sjatila cela ekskurzija dece nisu nam trenutno privlačni. Polazimo ka restoranu Utopia, koji se nalazi na početku puta prema Zlatnoj plaži udaljenoj četiri kilometra.  Restoran radi od podneva. Mi smo na vratima u dvanaest sati i jedan minut.
 

Odlučili smo da samo pojedemo neku sitnicu i popijemo piće, kako bismo kasnije seli u tavernu. Jedini smo gosti. Terasa nudi najlepši pogled na Tasosu. Iza zelenog levka od padina i strmina vidi se tirkizno more.

Domaći cipuro – zapravo dobra komovica – pravi nam društvo uz nešto leda i hladne gorske vode. Zamezili smo karpaćo za pamćenje. I uživali na terasi koja je zacelo sagrađena za neke olimpijske bogove, samo smo mi pukim slučajem i lukavstvom kontinentalaca uspeli da pronađemo ovo mesto.

Česma u stablu

U selu se zbog obilja vode i povoljne klime uzgajaju i mediteranske i kontinentalne kulture – smokva, vinova loza, nar, maslina ali i trešnja, orah, dud, kupina. Tu je, naravno, i čuveni med sa Tasosa. Pomislim da bih verovatno više voleo da živim ovde nego na obližnjoj obali. Poneki stranac sa dubljim džepom već je došao na tu ideju, broj stanovnika raste. Mala međunarodna zajednica ljudi koji su ovde kupili kuće jednako učestvuje u održavanju sela kao i starosedeoci.

Na povratku iz restorana ka centru zastajemo pored ogromnog stabla u čijoj šupljini je ugrađena – česma. Tako nešto retko se viđa.

Što se više upoznajemo sa selom, to mu se više divimo. Prvi put je spomenuto u 14. veku. Njega su osnovali begunci sa obale, iz varoši Limenas. U nesigurna vremena, kada je ostrvo prelazilo iz ruke u ruku, ni jedna moćna sila nije ga štitila. To su koristili gusari – katalonski, đenovljanski, mletački, lombardijski, normanski, makedonski, osmanski. Pljačkali su i palili obalna mesta.

Utočište su ostrvljani tražili u brdima. Tako je nastala Panagija. Selo je za vreme osmanske vladavine nekoliko vekova bilo upravni centar ostrva, a po oslobođenju neko vreme i – glavni grad. Možda je svest meštana o nekadašnjem značaju doprinela procvatu sela, pa je ostalo lepše od drugih brdskih naseobina. I po mnogo čemu neobično.

Crevca i Kavafi

Iza parkinga vidimo spomenik koji ne blista umetničkom formom. Prilazim i dešifrujem reči na grčkom. Prepoznajem reč "Termopiles" i ime autora – Konstantin Kvafi, jedan od najvećih grčkih pesnika. Sećam se da sam tu pesmu pročitao u prevodu još kao sarajevski student:

Slava onima koji se u svom životu
obavezaše da brane svoje Termopile.
Nikad ne napuštajući dužnost.

Osim mene niko ne prilazi spomeniku, na kojem nema engleskog prevoda Kavafijevih stihova, kao na drugim mestima u Grčkoj. Ovo je interna grčka priča.

Selo ipak najveći deo prihoda ostvaruje od takozvanog paušalnog turizma. Mada nije puna sezona, već u popodnevnim satima vidimo šta to znači. Autobusi neprestano dovoze posetioce iz letovališta na obali. Bašte su pune. Jutrošnja bezljudna idila pretvara se u mravinjak.

Čujemo i naš jezik. Samo ne razumemo šta ko kaže, jer za stolovima pričaju svi istovremeno.

Ovde su očito gosti iz Srbije posebno cenjeni, inače na ulazu u tavernu ne bi bila tabla koja nudi ono zbog čega se dolazi ovamo – jagnjetinu i jaretinu.

Zgodno je to, što je taverna na desetak metara od autobuskog stajališta. Čekajući autobus koji će nas vratiti u Limenas naručili smo pola litra belog vina i jednu porciju jela u kojem smo uživali širom nekadašnjeg helenskog Mediterana, od Soluna, preko Carigrada do Smirne – kokoreci. Jagnjeća crevca i iznutrica sa roštilja. Interesantno je da poneki lingvisti ovu reč, koju Turci izgovaraju kao kokoreč, dovode u vezu sa slovenskom reči – kukuruz. Pošto poreklo reči za jelo nije nedvosmisleno razjašnjeno, ovde mašta može da uradi svašta.

Iz autobusa još jednom bacam pogled na spomenik i na odblesak zalazećeg sunca na Trakijskom moru. Znam šta su ovi ljudi hteli da kažu. U Panagiji su oni branili svoje Termopile.

A ja? Moje Termopile nosim duboko u sebi. Zahvalan sam Kavafiju, Utopiji, crevcima, cipuru, Izvoru ljubavi i svetoj hladovini na tom saznanju. Jedino nisam mogao da ustanovim gde su svi oni silni puževi zbog kojih Anton Prokeš pre jednog veka ovde nije mogao da spava. Moguće je da u selo silaze samo noću.