Upravo takav je put jednog filma, nastao ne iz budžeta i interesa, već iz potrebe da se istina sačuva od tišine.Dokumentarno ostvarenje „NATO AGRESIJA 1999. KOŠARE“ dobilo je i institucionalnu potvrdu kroz  mišljenje Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja… ali njegova suština daleko prevazilazi jedan dokument i jednu preporuku.Ovo nije samo film. Ovo je čas.U vremenu kada generacije odrastaju u svetu brzih informacija i plitkog pamćenja, uvođenje jednog ovakvog dela u obrazovni sistem predstavlja čin od nacionalnog značaja. Ne zato što će učenici naučiti datume i činjenice… već zato što će osetiti. A bez tog osećaja, istorija ostaje mrtvo slovo.Priču o Borbi na Košarama mnogi znaju površno, kroz fragmente, naslove i poneku rečenicu u udžbeniku. Ali ovaj film ne ide putem suve hronike. On ne analizira strategije i karte, već ljude. Njihovu žrtvu. Njihov strah. Njihovu odluku da ostanu tamo gde bi mnogi odustali.Upravo u tome leži njegova najveća vrednost za mlade… jer im pokazuje da istoriju ne čine apstraktne sile, već konkretni ljudi, sa imenom, porodicom i sudbinom.Glasovi koji vode kroz film… poput Darka Anđelkovića i generala Vladimira Lazarevića… nisu samo svedočenja, već most između generacija.Oni vraćaju dostojanstvo priči koja je dugo bila na margini. A poezija dr Danila Vasojevića daje ono što često nedostaje savremenom obrazovanju… dubinu osećaja.Važno je razumeti: obrazovanje nije samo prenos znanja.To je izgradnja identiteta. I upravo tu ovaj film dobija svoje pravo mesto. Kada Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja prepozna da jedno delo doprinosi razvoju nacionalnog identiteta, onda je to više od preporuke… to je poziv.Poziv da se razgovara. Poziv da se razume. Poziv da se pamti.I zato je važno da ovaj film ne ostane zatvoren u učionicama.On pripada svima. Svakom domu, svakoj porodici, svakom mladom čoveku koji traži odgovor na pitanje ko je i odakle dolazi.Jer bez tog odgovora, ni budućnost nema čvrst oslonac.Film „NATO AGRESIJA 1999. KOŠARE“ nije nastao radi profita. Nije nastao da bi se uklopio u trendove.On je nastao iz potrebe…  da se ne zaboravi. I upravo zato ima snagu koju mnogi „veći“ projekti nemaju.Posle 25 godina, put do trona nije završen. On tek počinje… u učionicama, u razgovorima, u svesti mladih.Ako želimo narod koji zna ko je, onda moramo da gledamo, slušamo i učimo.Zato ovaj film treba da pogleda svaki Srbin. Ne zbog prošlosti.Već zbog budućnosti.Film je prikazan više puta i na TV Hram.
4.3.2026.
8:06
Bojanić: Košare… čas koji se ne sme preskočiti VIDEO
Postoje pobede koje se ne mere osvojenim teritorijama, već osvojenim vremenom… onim u kojem narod odluči da li će pamtiti ili zaboraviti.
Izvor: B92.net
Podeli:
Vrati se na vest
0 Ostavite komentar