"Nikada me nije udario" - stvarna priča o zlostavljanju u vezi

Reut Amit je kanadska novinarka, diplomirana pravnica i blogerka Huffington Posta. Tema njenog poslednjeg bloga je psihičko zlostavljanje u vezi, ono koje je doživela iz prve ruke. Iako njena priča nije ništa novo niti iznenađujuće, a psihička agresija u vezi je usmerena i prema muškarcima i ženama, vrlo smisleno i detaljno opisuje osećanja koja su je pratila u odnosu koji je više obeležila mržnja, nego ljubav.

Koliko puta sam se našla na podu kupatila ispod njega, osećajući njegovu toplu pljuvačku dok je vrištao na mene? "Prestani da cmizdriš kao dete. Ti si luda. Ne znam ko bi te osim mene trpeo!".

Koliko sam sati provela na tom podu nakon što bi on otišao u krevet, očiju punih ispucalih kapilara? Koliko puta sam čula njegovo hrkanje i shvatila da je zaspao, tek nekoliko metara dalje, slušajući mene kako hiperventiliram, još uvek u čeljustima napada panike? Koliko sam se puta zapitala "Kako sam dospela ovde? Kako sam postala ova žena?". Koliko puta sam se pogledala u ogledalo da nisam mogla da se prepoznam? Koliko sam mržnje imala prema slomljenom obrazu žene čiji je odraz zurio u mene? Međutim, nikada me nije udario.

Koliko sam puta upuzala u krevet umesto u taksi i probudila se s njegovim rukama oko mene, govoreći mi da sam sama sebi to napravila?" On nije takav, ja sam ga takvim napravila. Moram da promenim svoj pristup oko tih stvari. Treba da zvučim manje optuživački. Da samo malo omekšam svoj pristup, to bi mu omogućilo da reaguje drugačije."

Koliko sam samo puta promenila svoj pristup pre nego što sam shvatila da jedini način da izbegnem svađu taj da to uopšte ne spominjem? Međutim, nikada me nije udario.

Koliko sam mu mejlova i poruka pronašla? Na koliko smo zabava samo bili a da sam znala da je jedna od žena tamo? Brzo sam naučila da se odnosim prema tome "tako da to ne upropasti inače lepo veče". Nakon što me članica njegove porodice pitala da li je karmin koji je pronašla ispod kauča moj, samo sam ga bacila i nisam ništa rekla. Nije ni ona. Još jedno poniženje u tišini. Međutim, nikada me nije udario.

Koliko mi je puta rekao da ide da spava, na večeru s klijentom, nije čuo svoj mobilni - a zapravo je bio s drugom ženom. Koliko je puta ignorisao moje pozive sledeće jutro praveći se da se to nije dogodilo. Bilo je to sadistički. Mogla sam da vidim kako uživa u svoj toj moći. Koliko je samo klevetničkih laži izmislio i servirao mojim starim kolegama i prijateljima nakon što sam ga napustila? Koliko je puta okaljao moj ugled? Koliko sam se puta vraćala, verujući u svako obećanje da je on novi čovek, verujući svakom lažnom opravdanju? Međutim, nikada me nije udario.

Koliko je puta prijateljica došla po mene jer bi me usred noći izbacio iz kreveta jer bih ga ispitivala o nekoj od žena s kojima je mutio? Koliko sam puta otišla od tih istih prijatelja nazad, braneći ga i pravdajući njegovo ponašanje? Kada sam prestala uopšte išta da govorim prijateljima da izbegnem osećaj stida i ludila zbog okolnosti u kojima jesam - sram, jer snažna nezavisna žena ne može da se pobrine sama za sebe i ode iz odnosa koji je toksičan. Kada sam prestala da očekujem više? Međutim, nikada me nije udario.

Kako sam mogla da objasnim da sam verovala kako je to delom moja krivica, iako me je samu bilo sramota da čujem te reči slomljene žene iz mojih usta. "Niko zapravo ne razume. Niko ga ne poznaje kao ja". Moj je zadatak da ga zaštitim od istine o tome šta mi je učinio. Ne mogu da dopustim da misli o sebi kao o čudovištu. Neću nikome reći." Bila sam potpuno sama. Međutim, nikada me nije udario.

Moje otuđivanje je značilo da sebe više ne mogu da vidim tuđim očima, zbog čega sam sebi izgledala normalnije. Mogla sam samo da vidim odraz u njegovim očima i verujem onome što mi je govorio o meni samoj. Počela sam da verujem iracionalnim objašnjenjima uprkos sopstvenom srcu i očima. Dopustila sam mu da definiše stvarnost. Postala sam izolovana. Postalo je lakše odseći one koji me vole i podržavaju, nego ih lagati o svemu. Zatim se i suočiti s poniženjem moje stvarnosti. Deo mene je znao da nakon što oni saznaju šta se sve događa, prisiliće me da ga ostavim. Ne bih se mogla vratiti. Međutim, nikada me nije udario.

Postavila sam granicu, crvenu liniju preko koje neću preći. Onog trenutka kad me udari, odlazim. Ali istina je da ni onda ne bih otišla. Racionalizovala bih to tako da bi tek onda on shvatio koliko su stvari otišle daleko - i one bi se promenile. Ne bih otišla. Nanoseći mi bol, on mi je pokazivao da me voli. Bilo mu je stalo toliko da ga je to izluđivalo. Bio je lud od besa, ljubomore, tuge i jednostavno nije mogao da se kontroliše.

Nakon što se sve završilo, bilo mi je zabranjeno da žalim za njim. Niko nije mogao da razume kako ljubav, mržnja, strah i uteha mogu postojati istovremeno. Nisu mogli da shvate da sam osim svog zlostavljača izgubila i druga, društvo za večeru, nekog s kim gledam filmove dok napšolju pada kiša, nekog s kim se smejem, ko me poznaje. Kako sam nekome mogla da objasnim da je zlostavljanje samo deo toga.

Još ima dana u kojima se sećam nežnosti i pitam da li je bilo baš tako loše. Još se borim s tim da shvatim kako je mogao toliko da me voli, a mrzi kao najgoreg neprijatelja. Poput deteta, iznova učim da prepoznajem granice normalnog ponašanja i postavljam svoja očekivanja. Podsećam se da dela nasilja ne mogu biti dela ljubavi.

Po prvi put u svom odrazu vidim ženu koja se izdigla iz dubina te tame. U tome mi je neverovatno pomogla činjenica da nisam sama, da su i drugi to preživeli i tako se osećali, a priče tih žena dale su mi snagu da nastavim i uvidim da zaslužujem više. Iako me nikad nije udario.

Molim se da će moje reči doći do svih žena koje su se prepoznale u mojim rečima. Nadam se da će im dati snage i ljubavi koje su im potrebne da se iščupaju iz crnih dubina.