Akrobatski paraglajding - Da li ste za?

Beograđanin Petar Lončar nervira se što mu mnogo kasni viza za Kolumbiju, zbog čega mu je propala rezervacija za jeftiniju aviokartu. Kad u Evropi dođe zimski period, on obično „pali” u Nepal na treninge akrobatskog paraglajdinga, a sada se opredelio za Južnu Ameriku gde ga čeka odabrano društvance prijatelja i kolega iz vazduha. Mora da traga za prolećem i letom bilo gde u svetu, jer profesionalni paraglajderista ne sme da pravi pauze u treniranju kao što mogu rekreativci, piše Politika.

U praglajdingu prostoje tri discipline: prelet, precizno sletanje i akrobatsko letenje. Petar se još u startu opredelio za ovu poslednju zato što je najopasnija i najizazovnija, a naročito zato što se, osim njega, akrobatskim paraglajdingom u Srbiji ne bavi – niko. Tako je bilo pre sedam godina kada je počinjao sa 19, tako je i danas kada mu je 26. Niko! Ovde, kaže, ne postoje uslovi za to. Beogradu najbliži školski teren je Vršac, ali ako je brdo od 300 metara dobro za učenje i rekreativno letenje, na toj visini se svakako ne mogu praviti akrobatske figure.

Niko se nikada u Petrovoj porodici nije bavio letenjem, a kamoli ekstremnim sportovima, a njemu se, eto, zalomilo da se još u vojsci, u 63. Padobranskoj brigadi, zaljubi u nebo. Počeo je skokovima iz aviona, ali pošto je padobranstvo izuzetno skup sport koji, između ostalog, podrazumeva i plaćanje goriva za avione, okrenuo se paraglajdingu. Oprema, godinu dana obuke sa instruktorom, posle izađeš sam na brdo i – poletiš.

Petar se u startu opredelio za akrobatski paraglajding, disciplinu koja je toliko opasna da je u nekim zemljama, kao recimo u Nemačkoj – zabranjena. U čemu se sastoji ta opasnost?

– Akrobatski paraglajding ima petnaestak figura,od kojih je najteži manevar infiniti tambling (beskonačno okretanje), jer može da se desi da pilot upadne u krilo, da se upetlja u kanape i platno, pa da ne može da otvori rezervni padobran –objašnjava naš sagovornik. –Nažalost, i to se dešavalo. Isto tako, ako letite mnogo nisko, što je atraktivno za publiku, kad napravite grešku nemate vremena da je ispravite i padate na zemlju. Ima i sitnijih grešaka,koje mogu da poprave iskusni piloti, ali ne i početnici. Zato je obavezno da se u početku trenira iznad vode, jer su povrede posle eventualnog pada daleko blaže nego kad se tresne o zemlju a, s druge strane, ne može da se padne u neko naseljeno mesto.

Naš mladi pilot opredelio se za ovu avanturu u najgore vreme, kad suza putovanje u Evropu bile potrebne vize, a morao je stalno da putuje jer kod nas nema terena za trening.

– U početku je bilo mnogo teško, shvatio sam zašto su mi govorili da to ne može da uspe, ali sam verovao u sebe i odlučio sam da nastavim. Prvo sam trenirao u Makedoniji, na Ohridskom jezeru, a kasnije svuda po Evropi: Austrija, Švajcarska, Francuska, Italija. Na kraju sam uspeo da postanem jedan od najboljih pilota na svetu za ovu godinu – na septembarskom Svetskom kupu u Francuskoj bio sam u jednoj rundi sedmi, a na kraju deseti. Za naše uslove veliki uspeh je uopšte ući u Svetski kup, a kamoli biti među najboljima.

Pod „našim uslovima” Petar ne misli samo na nedostatak adekvatnih terena, već i na generalno nizak nivo na kome se nalaze ekstremni sportovi u Srbiji. Vazduhoplovni savez pomaže koliko može, na čemu je veoma zahvalan, ali čovek koji u svetu jedini predstavlja Srbiju, još ne može da dobije stipendiju, a nema ni sponzore. Jedini sponzor koga ima je jedna brazilska fabrika paraglajdera koja mu poklanja opremu. To je veoma važno, ali sam mora da pokriva treninge tokom cele godine: leti na Alpima, zimi na Himalajima.

– Kad u Evropi prođe sezona, idem u Nepal. Tamo je večito proleće i leto, idealno je za letenje. Moram da ostanem u kondiciji za narednu sezonu, a moram i da zaradim novac tako što s turistima radim tandem letove. To mi taman pokrije troškoveputovanja i takmičenja, ali ne mogu da se merim s najboljim svetskim pilotima koji po pravilu imaju gomilu sponzora. Ipak,nekako uspevam da im pariram, čim sam stigao do toga da budem jedan od najboljih pilota na svetu.

Bejsdžamping

Osim akroparaglajdingom, Petar se bavi i padobranstvom, kao i bejsdžampingom, skakanjem sa fiksnih objekata.

– Za to je, objašnjava, potrebna posebna oprema. Dok u paragladingu imate glavnu i rezervnu kupolu, ovde imate samo jednu koja se pakuje da se otvori što brže, nekad i za manje od sekunde,kad skačete sa niskih objekata, visineod 100 do 200 metara. Moj najniži skok bio je sa 110 metara, sa jednog mosta u Nepalu. Inače, u Srbiji je taj sport u porastu, imamo mnogo dobre momke koji ga predstavljaju na najbolji mogući način, kao što su Milan Todorović, Branislav Aćimović i Igor Jeremić.