Sećate li se? Ovo su stvari kojih više nema, a mnoge generacije su uživale u njima

Do stana se penjalo drvenim basamacima. Njihovo krckanje mi je tada ličilo na reči nekog jezika kojim priča mrtvo drvo. Zamišljao sam šta stepenici imaju da kažu:

Rođen sam iz žira na obronku Majevice. Rastao sam dugo, i raspustio krošnju pre nego što su se mojom šumom počeli vijati ljudi u uniformama. Jedan se pre nego što je pao naslonio na mene. Moja krošnja mu se zaledila u oku. Umro je misleći da je nebo od lišća. U meni je kap njegove krvi. Posle je i ta smrt prestala. Dugo sam tihovao. Poneki gljivar bi zašao do mene, poneko momče i devojče da se tajno vole. Kada su došli sa sekirama nisam umeo da se odbranim. Odsekli su me od zemlje, tamo trunu moje žile. Od mog srca su istesali daske. Polako, dečače. Svi godovi, svi čvorovi koji se vide, jesu zapis o tome da sam jednom bio živ. Kao ti.

Monolog stepenica nikome nisam prepričavao. To je bila moja tajna. Počeo sam oprezno koračati njima, da ih ne povredim.

Smederevac

Prvo što se videlo kada sa malog trema na spratu stupite u stan bila je peć na drva. Zimi je u njoj buktalo do usijanja. Trešće za potpalu je moralo da bude suvo. Jednom majka nije proverila vlažnost, samo je šibicom zapalila hitro izlomljene grančice. One su sobu napunile dimom. Od tada je deo Politike koju je svaki dan čitao otac, odvajala za potpalu. Drugi deo novina je, kao i uvek, stajao naslagan pored izlaznih vrata, da ga ukućani ponesu u čučavac.

Papir bi brže planuo i ako bi drvo bilo suvo, uskoro bi u peći – vratanca se nisu zatvarala dok se vatra ne razgori – zaigrali vragolasti svetložuti plamenovi. Bunio bih se kada bi majka konačno zatvorila vratanca, radovala me razigranost plamičaka koji kao da se vijaju i nadgornjavaju unutar peći, ta nestašna plamena deca. U njihovom razbuktavanju pa naglom smanjivanju, ponovnom uspravljanju, lelujanju, video sam divlji ples uz ritam mog dečjeg srca. Jednom sam se setio da su cepanice, koje bi otac znao u kofi doneti iz šupe, zapravo sestre drvenih basamaka. Možda iz iste šume. Biće da i one pucketanjem pričaju neku drvenu sagu o vremenu pre sekire, poslednji put je ispisujući plamenom. Šteta što nikada nisam naučio taj jezik.

Lagao bih ako bih rekao da znam da je peć bila Smederevac. Sada mislim da je moralo biti baš tako. Šporet sa dvoje vratanaca – za drva i za pepeo. Rerna. I gore večno vrela plotna. Ponekad bih dobio zaduženje da izbacim pepeo, naročito zimi, kada ga je bilo u izobilju, jer se stalno ložilo. Posipao bih stazu do čučavca, drvene kućice pored kokošinjca. Pepeo bi se zalepio za poledicu, poneka žeravica bi pala u sneg negodujući glasnim cvrčanjem poslednji put.

Žarač je bio jedan od mojih omiljenih predmeta. „Prodžaraj malo vatru“, rekla bi majka. Doduše, obraćala bi se starijoj sestri, ali ja bih bio brži. Otvorio bih teška vratanca krpom koja je visila pored peći, zagledao bih se u plamen i žar. Onda bih kukom žarača prodrmao zapaljene cepanice i žar. Vatra bi se razbuktala. S vremenom sam naučio da ubacim po cepanicu, ako ima mesta. Tada bih duže držao vratanca otvorenim, čekajući da plamen uzme i novo drvo. Nevoljko bih zaklopio crni okvir u kojem se odvijao dramatični narandžasti igrokaz umiruće materije.

Lonac i korito

Na peć je ponekad i dva puta nedeljno znao zasesti ogroman sivi limeni lonac. U njemu bi se krčkali beli veš, posteljina majice i gaće. Masna i beličasta voda bi se na kraju prosula preko ograde trema, zimi bi u debelom snegu ta voda izrezbarila čitav jedan krajolik, ogolivši zemlju koja je dremala pod belim jorganom.

Za lepog, vetrovitog vremena prostrte plahte u dvorištu su lepršale kao bele zastave, leti bi u zavetrini mirovale kao jedra na splavu usred okeana. Majka bi i zimi prostirala veš u dvorištu. Iz usta joj je ritmično dopirao beličasti dah sluteći mraz. Posteljina bi se umela obnoć ukrutiti. Kada bi je majka pokupila, naslagavši vetrom iskrivljene pa ukočene komade na ruke kao trupce, te čudne statue su neko vreme u stanu odolevale toploj peći da bi na kraju popustile i zamirisale na sneg.

Od istog materijala kao i plehani lonac, bilo je i korito, uspravljeno iza kredenca. Jednom nedeljno je grejana voda u loncu, u kantama je čekala hladna voda da se pomeša sa vrelom. Majka je lončetom najpre dopola napunila korito vrelom vodom, za tu priliku plasirano nasred drvenog kuhinjskog poda. Potom je dodavala hladnu vodu, lonče po lonče. Umočila bi povremeno prst da proveri da li njeni mladunci mogu da uđu. Ulazak u vodu je bio poseban ritual. Umočiš nožni palac, požališ se da je vrelo. Majka doda hladne vode. Kada uđeš, posle pet minuta požališ se da je hladno. Majka doda vrele vode, oprezno, na drugom kraju korita, da te ne ošuri. Voleo sam taj osećaj. Pored lonca sa vrelom vodom iz šerpe miriše ostatak ručka, zadržan na plotni, ako neko ogladni. Radio brblja. Napolju svet upakovan u snežnu vatu. Ledenice ispod strehe. U toploj vodi kao u materici osećam da sam zbrinut i voljen.

Ne sećam se kojim su se redom kupali ukućani, ali to mora da je bio herojski poduhvat, posle radio-prenosa fudbalskih utakmica, u prvi zimski sumrak koji je rano prekrivao školsko dvorište, potok iza njega, drum i šumu koja je vodila u goru.

Foto: Shutterstock/ Dwi Prayoga

Sijalica žari, žarulja sija

Sijalica, obešena o gajtan na strop, zavrnuta u crni grlić bez lustera, već je treptavotoplim, narandžastožutim svetlom čuvala prostoriju od tame. Kada sam od komšijinog sina mojih godina – roditelji su ovamo u selo pod brdom, kao i moji, došli da učiteljuju, oni iz Osijeka, a moji iz Srema – čuo reč žarulja, pomislio sam da je za ovu našu sijalicu ta reč primerenija. Više žari nego što sija.

Još jednu takvu žarulju otac je jednom sproveo od utičnice. U kartonu sa slamom su bila jaja. Neko vreme je tu ležala i kvočka, ali su je roditelji jedne noći izbacili u kokošinjac i upalili sijalicu iznad kartonske kutije, da greje jaja. Majka me je pozvala, nešto se događalo. Jaje je puklo iznutra. Iz njega se pomaljalo kljunasto, sluzavo biće. Koprcalo se po slami. A onda još jedno. I još jedno. Bilo mi je žao pilića, izgubljenih u svetu izvan savršenog svemira unutar ljuske. Nisam odvajao pogled od njih. Polako su učili da hodaju. Sijalica ih je sušila. Okupljali su se ispod nje. Sve više su ličili na žute paperjaste loptice. Otac uze jedno pile i stavi mi ga oprezno na dlan. Iako je bilo loptasto, ispod paperja sam osetio tako krhku građu da sam se plašio da se pomerim, mogao bih ga nehotično povrediti. Onda je ono pijuknulo. Mislim da sam ga odmah zavoleo.

Moglo je možda proći pola godine, pilići su porasli, vrzmali su se napolju oko kokošinjca. Umislio sam da prepoznajem ono koje sam držao na dlanu. Belog perja i crvene kreste. Već sam bio dovoljno odrastao da shvatim vezu između kokošinjca i pileće čorbe sa knedlama koju sam obožavao. Ali kada se otac jednom namerio na moje pile, pobunio sam se. Kao da ću njegovim pomilovanjem iskupiti sve one kašike sa piletinom koje sam nemilosrdno gurao u usta.

Golubovi

Otac je bio mek prema deci. Rekao je da ćemo za promenu da jedemo nešto drugo. Doneo je merdevine iz šupe i naslonio ih na tamnosmeđi okvir na stropu. Popeo se gore, pridigao drveni poklopac i doviknuo da mu dodam džak. Uzeo sam grubu tkaninu, popeo se oprezno jednu ili dve prečke, otac je ispružio ruku i dohvatio džak. Nestao je na tavanu.

Ispod krova su jutrom horski gugutali golubovi, čuo bi se lepet krila. To je često bio prvi zvuk koji bi mi znao dopreti do svesti koja se polako vraćala iz lavirinta urnebesnih snova. Ovaj put lepet krila je bio još glasniji, začulo se uznemireno oglašavanje ptica i otac koji silazi merdevinama, praćen jednim perom koje se zavrtelo sve do poda, pre nego što je otac dospeo da zatvori poklopac na tavanu.

U vreći se nešto mrdalo. Otac je otvorio i pokazao mi golubja tela bez glave. Još nekoliko trzaja i sve se smirilo. Otkinute glave bile su takođe u vreći, zapanjene oči kao da su gledale u tela koja su do maločas pripadala njima.

Majka je golubove ošurila u velikom loncu u kojem inače iskuvava veš, očerupala ih, očistila. U jednom od njih je pronašla nedozrela jaja. I njih je stavila u rernu. Ovako očerupani, golubovi su izgledali kao zakržljale kokoške. Mene je za tim ručkom zapao majušni batak, pa još jedan. I jaje koje nikada neće postati golub.

Rakovi

Na potoku koji je proticao odmah iza druma otac je jednom nahvatao rakove kamenjare. Kada ih je doneo kući u onom istom džaku za golubove, bili su još živi. Otac je jednog izvadio na drveni astal. Do tada nisam video tako ružno biće. Štipaljke su izgledale opasno, okice preteteće i zlobne, antene poput Dalijevih brkova – odbojno. Otac je kuvao rakove u istom onom loncu za golubove ili veš.

Kada je došlo vreme ručku sestra je za antenu koja je virila preko ivice uhvatila jednog raka iz lonca i unela mi ga u lice. Pobegao sam u drugu sobu praćen njenim smehom. Bio sam uveren da su rakovi još živi i da će me kleštima zgrabiti za nos. Treba li reći da za stolom nisam smeo da ih dodirnem. Otac je znalački kidao štipaljke, isisavao belo meso, nekoliko štipaljki je ispraznio na moj tanjir. Drvenom oklagijom je razbijao oklop i vadio sivo meso, stavljajući ga do belog. Oprezno sam probao. Bilo je ukusnije i od ptica.

Četvoročlana porodica je na kraju sveta, pod majevičkim pobrđem, jela ono što inače kušaju samo privilegovani. Sada znam da je ručak učetvoro zaista bio privilegija, koja će ubrzo biti nepovratno izgubljena.

Miris mleka, ukus varenike

Ostaje još samo da se setim flaše sa mlekom koja je svakog jutra čekala na tremu. Seljanka koja se jedva kretala donosila je sveže pomuzeno mleko, gegajući se rano uz basamake. Oni su i njoj škripanjem pričali svoju priču. Sveže mleko je mirisalo na travu, bilje, seno. Majka ga je kuvala u jednoj šerpici. Sav kajmak sam dobijao ja – sestri se gadio kao meni rakovi. Kada bi majka uspela da odvoji nešto kajmaka i da ga posoli, to je uz svinjsku mast sa alevom paprikom na hlebu iz rerne bio najlepši ukus koji pamtim.

Iz limenih šolja mleko se pušilo na stolu. Njegov ukus će nepovratno nestati u nadolazećoj eri pasterizacije. Za vreme naših crnogorskih leta na očevini, baba nam je podgrevala vareniku. Varenika je ime za ljubav očeve familije prema njegovom potomstvu.

I da. U spavaćoj sobi, zamračenoj zelenom roletnom, u ormanu je živelo čudovište. Imalo je zdepasto telo i vrat koji je bio poput zmije sa rebrastom krljušti. Ponekad nisam mogao da spavam očekujući da se čudovište probudi. Ali ono je bilo majstor prerušavanja – preko dana se pretvaralo u„progress“, običan, glomazan usisivač čačanske fabrike Sloboda. U skromni jugoslovenskim domaćinstvima šezdesetih ovakav kućni aparat je bio nesumnjivi dokaz progresa.

Foto: Shutterstock/Rizky Ade Jonathan

Bez ovih predmeta – drvenih basamaka, Smederevca, lonca za iskuvavanje veša, limenog korita za lončiranje, teških drvenih radio-prijemnika sa lampama u utrobi, brundavih ususivača; bez tavana sa golubovima i mleka u boci pred vratima, bio bih neko drugi.

Docnije su u mom životu peć iz Smedereva funkcionalno razdvojili na električni šporet, uglavnom Gorenje, i peć na ugalj, drvo ili naftu Kreka veso (ovaj dodatak imenu je naziv nemačke livnice Weso iz varoši Gladenbah koja je 1969. prodala svoju licencu Banovićima). Slobodin usisivač su zamenili uvozni. Nestali su čučavci, korita, iskuvavanje veša. To se zove napredak. U njegovom hodu čovek dobije štošta, ali i ponešto izgubi.

Kažu da je u čulu mirisa sačuvano pouzdanije sećanje nego u ostalim čovekovim načinima da pamti. Katkad me nedeljom u polusnu pohodi miris smrznutog veša, svežeg mleka, vrele varenike. Za tren mi se vrate ljudi i stvari kojih više nema.