Nerazjašnjene okolnosti Tungunske eksplozije

Nedaleko od reke Podkamenaja, 30. juna 1908. Sibir je potresla do tada neviđena eksplozija. Vatrena kugla, razmere između 50 i 100 metara, grunula je usred eksplozije koja je porušila 80 miliona stabala na površini od 2000 kilometara kvadratnih tajga. Više od 100 godina, piše BBC, čovečanstvo ne uspeva da dokuči šta se tačno dogodilo 1908. godine na ogromnom sibirskom prostranstvu gde, kako se čini, ipak niko nije poginuo. Zemlja se zatresla. Eksplozija je bila tako jaka, da je polupala prozore u 35 kilometara udaljenom gradiću. Stanovnici su čak osetili talasl vrućine oslobođene eksplozijom, neki su se od udara srušili na tlo. Postoji, doduše, informacija da je jedan uzgajivač irvasa poginuo, jer ga je eksplozija odbacila na deblo obližnjeg stabla, ali ni to nije sasvim provereno

Irvasi se, međutim, nisu izvukli kao ljudi. Stotine su ostale spržene nečim nalik na ono što će nekoliko desetina kasnije čovečanstvo naučiti da prepozna kao nuklearnu eksploziju. Jedan svedok je izjavio da se "nebo prepolovilo i visoko iznad šume ceo severni deo neba planuo je u vatri".

"Na trenutak se začuo prasak na nebu i snažan lom... Nakon toga usledila je buka, kao da se stene obrušavaju s neba ili poput pucnjave topova.

"Tunguska eksplozija do danas je ostala najsnažnija svoje vrste zabeležena u istoriji. Oslobodila je energiju 185 puta veću od one iz eksplozije atomske bombe nad Hirošimom. Neki procenjuju da je oslobođena energija bila čak i veća. A seizmički udarac osetio se sve do Velike Britanije. Mnogi su uvereni da je bila reč o asteroidu ili kometi. Ali, kako su pronađeni tek retki tragovi tog ogromnog vanzemaljskog objekta, ostao je otvoren prostor za najneobičnija objašnjenja te eksplozije.

Udaljena regija Tunguska u Sibiru ima duge i oštre zime, vrlo kratka leta, a i tad se tlo pretvara u muljevitu, nenastanjivu močvaru. Kraj je, drugim rečima, vrlo teško dostupan i zato odmah nakon eksplozije niko na to mesto nije slao nikakvu ekspediciju.

Poseban razlog za to je i to što su ruske vlasti tada imale mnogo većih briga od udovoljavanja znaučnoj znatiželji, objasnila je Natalija Artemieva s Planetarnog naučnog instituta u Taksonu. Rusija je tada bila u političkim previranjima, takvia da su Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija bili udaljeni samo nekoliko godina u budućnosti.

"Objavljeno je samo nekoliko izveštaja u nekim lokalnim novinama, i to čak ne u Moskvi i Sankt Peterburgu", rekla je.

Foto: Thinkstock / ilustracija

19 godina kasnije, 1927., ruska ekspedicija predvođena Leonidom Kulikom konačno se tamo ipak zaputila. Toliko dugo mu je trebalo da uveri vlasti da je istraga o tom fenomenu mogla da se isplati. Čak i nakon toliko vremena, posledice eksplozije bile su očigledne čim su stigli.

Zateklo ga je ogromno područje oborenih stabala, širine oko 50 kilometara, čudnog oblika nalik na leptira. On je bio i prvi koji je kao objašnjenje za to što se dogodilo ponudio meteor koji je eksplodirao u atmosferi. Ipak, mučilo ga je to što nigde nije bilo kratera ili ikakvih meteorskih ostataka, pa je pretpostavio da je močvarno tlo bilo previše mekano da bi očuvalo išta što je moglo da udari, odnosno da je to nešto moralo da potone duboko u tlo.

Nadu da bi ostaci mogli da se pronađu nije izgubio. 1938. napisao je: "Trebalo bi da očekujemo da se na dubini, verovatno većoj od 25 metara nalaze fragmentirani komadi gvožđa, delovi onoga što je pre udarca moglo da iznosi između jedne i dve stotine tona."

Ruski naučnici kasnije su zaključili da je bila reč o kometi, a ne o meteoru. Jer, komete su najvećim delom građene od leda, ne od stena kao meteoriti, što bi objasnilo izostanak pronalaska ostataka tela koje je udarilo u tlo. Ali, u nedostatku čvrstih dokaza, i to je bila tek jedna teorija, pa su se narednih godina pojavljuvale nove teorije. Neki su sugerisali da je mogla da bude reč o sudaru materije i antimaterije, što bi dovelo do poništavanja dve mase i oslobađanja ogromne energije.

Sledeća ideja je bila nuklearna eksplozija. Naravno da nije proteklo dugo dok je nekome palo na pamet da se to zapravo srušila svemirska letelica koja je bila u potrazi za vodom Bajkalskog jezera. Tek 1958. još jedna ekspedicija uspela je da otkrije sićušne silicijumske i magnetitske

"Ljudi koji vole tajne i 'teorije' obično ne slušaju naučnike", kazala je uz opasku da određena odgovornost ipak otpada i na naučnu zajednicu, zato što joj je trebalo tako dugo da se zaputi na mesto eksplozije i istraži ga.

2013. nova grupa naučnika odlučila je da stane na kraj svim spekulacijama koje su se namnožile tokom ranijih decenija. Vodio ju je Viktor Kvasnicja s Nacionalne akademije za nauku u Ukrajini. Istraživanje je počelo novim mikroskopskim analiziranjem uzoraka s mesta eksplozije, prikupljenih 1978.

Stene su bile meteorskog porekla, a fragmenti koje su analizirali, bili su pronađeni u tresetu koji je poticao iz 1908. godine. Ostaci su u sebi sadržavali ugljenikov mineral lonsdaleit, poznat i kao "heksagonalni dijamant", zbog kristalne strukture vrlo nalik dijamantu i koji se nalazi upravo na mestima udara meteora u Zemljinu koru.

"Naše istraživanje uzoraka iz Tuguske, isto kao i istraživanja mnogih drugih autora, otkrivaju meteorsko poreklo tunguske eksplozije", kaže Kvasnicja.

"Mi smatramo da se u Tunguskoj nije dogodilo ništa paranormalno.”

Najveći problem je bio u tome, kaže on, što su istraživači previše vremena potrošili na potragu za većim delovima stene.

"A neophodno je bilo potražiti vrlo male čestice", kao što su bile one koje je proučavao njegov tim. Ali ni to nije bilo konačno. Meteorski pljuskovi se pojavljuju često. Mnogi komadići zato su na tlo mogli da padnu i neprimećeni, pa su i posmatrani fragmenti u određenoj meri barem mogli da potiču i od nečeg takvog.

Da se ne govori da su neki naučnici uopšte sumnjali da prikupljeni treset potiče baš iz 1908. godine. Ono u čemu se naučnici danas ipak slažu jeste da je tungusku eksploziju nesumnjivo prouzrokovalo neko svemirsko telo sudarivši se sa Zemljom, pa bio to asteroid, meteor, kometa... Asteroidi po pravilu imaju stabilne orbite, mnogi se tako nalaze u pojasu između Marsa i Jupitera, ali ih isto tako s tih njihovih orbita lako mogu poremetiti okolni veći uticaji gravitacije.

Foto: Thinkstock / ilustracija

U takvim slučajevima se može dogoditi da neka od tih stenovitih tela preseče Zemljinu orbitu, što ih može dovesti i do sudara s našim planetom, ako se nađu na pravom mestu u pravo vreme. Čudesno, u eksploziji u Tunguskoj je procenjena oslobođena energija; između 10 i 15 megatona TNT-a, lako moguće čak i više od toga. Artemieva je nedavno u “Annual Review of Earth and Planetary Sciences” objavila niz nespornih činjenica.

Prvo, kosmičko telo u našu atmosferu ušlo je brzinom od između 15 i 30 kilometara u sekundi i sva sreća da smo zaštićeni atmosferom koja nas štiti jako dobro, toliko da je u stanju da raznese gromade do veličine fudbalskog stadiona.

"Mnogi misle da takve stvari iz svemira dolete, udare i ostave krater u središtu kojeg se nalazi veliki komad stene zabijene u tlo iz koje se dimi. Stvarnost je vrlo drugačija", komentariše Bil Kuk, iz Nase.

Atmosfera će po pravilu razbiti stene do visine od nekoliko kilometara iznad Zemljine površine, što će dovesti do povremenih pljuskova kamenčića do trenutka udara o tlo. U slučaju Tunguske, meteor je morao da bude ekstremno slab ili je eksplozija bila tako žestoka da se dogodila na visini od između 8 i 10 kilometara iznad tla. To bi objasnilo jednu drugu stvar.

Atmosfera sprži objekt do sitnih fragmenata, dok ih istovremeno velika kinetička energija takođe pretvara u toplotu, slično kao kod hemijske ili nuklearne eksplozije. Drugim rečima, svaki ostatak koji je ušao u atmosferu, na kraju je pretvoren u kosmičku prašinu. A to bi onda objasnilo izostanak materijala nekih većih dimenzija na mestu udara. Ono što je napravilo krš i lom na površini, bio je udarni talas, nastao raspadom kosmičkog tela, na visini na kojoj danas lete mlazni putnički avioni.

Ali, deo drugačijih naučnih teorija ni danas se ne predaje. 2007. je jedan italijanski tim zaključio da bi jezero udaljeno osam kilometara sever-severoistočno od eksplozije, mogao da bude krater za kojim se tragalo. Jezero Čeko, kažu, ne nalazi se ni na jednoj karti tog područja pre eksplozije. Luca Gasperini sa Univeriteta Bolonja u Italiji, putovao je do tog jezera 1990-ih i ne vidi na koji drugi način je ono moglo da nastane.

"Sigurni smo da je nastalo nakon udara, ne od glavnog tela iz te eksplozije, nego od udarca fragmenta asteroida koji je preživeo eksploziju." Gasperini čvrsto veruje da veliki komad asteroida leži 10 metara ispod površine dna jezera, zakopan u sediment.

Takve teorije kod većine naučnika nisu popularne. Artemieva je naziva još jednom "kvaziteorijom" o "enigmatskom objektu" i smatra da bi se, kad bi takvo nešto postojalo, objekat lako izvukao iz jezera, uz minimalne napore. Ona je 2008. tu teoriju opovrgnula člankom u kojem je istakla da su stara stabla oko jezera ostala netaknuta, što sigurno ne bi bio slučaj da je nešto grunulo na mesto gde je sada jezero. Nesporno je da bi, kad bi se danas takvo nešto ponovilo, mogao da bude zbrisan ceo grad.

A opet, osim što su takvi događaji iz svemira jako retki, još su i bitno manje šanse da meteorit pogodi baš grad: Prvo zato što je veći deo planete pokriven moram, a drugo i zato što su mnogi prostori kopna i dalje nenaseljeni.