Živi zakopani: Stvarne horor priče i danas izazivaju jezu

Međutim, Po nije bio jedina osoba koja je živela u strahu od buđenja u kovčegu dva metra ispod zemlje. U kasnom 19. veku mnogi ljudi živeli su u takvom strahu koji nije bio potpuno neosnovan. Kolera i druge bolesti za koje se mislilo da ih izaziva “zli vazduh” bila je vrlo rasprostranjena, a mrtvaci su po hitnom postupku ukopavani. Dijagonostička oprema nije bila naročito pouzdana, pa se dešavalo da lekari prerano konstatuju smrt.

Početkom 20. veka britanski autor Vilijam Teb zabeležio je čak 149 slučajeva prevremenog pogreba, 10 slučajeva autopsije na živim ljudima i čak 219 slučajeva gde su ljudi umalo bili živi sahranjeni.

Nešto ranije, 1877. godine, "Britanski medicinski žurnal" (British Medical Journal) objavio je slučaj žene iz okoline Napulja koja je živa zakopana. Njen grob je bio otvoren nekoliko dana posle smrti kako bi zakopali još jedno telo. Pogrebnici su otkrili da je njena odeća bila pocepana i da je slomila ruke i noge dok je pokušavala da pobegne iz svog groba.

Takve i slične priče raspirile su pravu epidemiju tafofobije (od grčkog “tafe” što znači “grob” i “fobija” što znači strah). Jedan od najpoznatijih izumitelja svih vremena, Alfred Nobel, ostavio je jasna uputstva šta da rade s njegovim telom i naglasio da se angažuju sposobni lekari koji mogu nesumnjivo da potvrde njegovu smrt.

"Ljudi su sumnjali u smrt u mnogim delovima Evrope u to doba. Posebno je to bio slučaj u Nemačkoj, gde su postojale svojevrsne čekaonice u mrtvačnicama i u kojima su leševi stajali dok se ne bi počeli raspadati što su smatrali jedinim sigurnim znakom smrti", ispričao je Jan Bondeson, možda i najveći stručnjak za istoriju straha od smrti. Napisao je čak i knjigu "Živ zakopan" u kojoj detaljno beleži sve načine na koje su se ljudi borili protiv straha od prerane smrti.

Inovatori tog doba bacili su se na posao kako bi pomogli ljudima da prebrode strah i osmislili su brojne načine potvrđivanja smrti. Jedan od metoda bilo je ulivanje sirćeta ili urina u usta mrtvaca ili postavljanje pčela u uvo. Međutim, najbolju “zaštitu” pružali su kovčezi s osiguračima. Među najranijim primerima je kovčeg napravljen za vojvodu Ferdinanda od Braunšvajga 1792. godine. Kovčeg je bio opremljen prozorom, cevlju za dovod vazduha i poklopcem koji se mogao otključati s unutrašnje strane.

Bondeson je ispričao da je njemu najdraži jedan model kovčega koji je osmislio nemački lekar Johan Georg Taberger. On je mislio da mnogi ljudi koji se tek osveste u kovčegu ne mogu biti dovoljno pribrani da koriste sigurnosne metode drugih kovčega, pa je osmislio elegantnije rešenje. Tanke niti privezao bi za udove i glavu tela i povezao ih sa zvonom na nadgrobnom spomeniku. Bilo kakvo kretanje bilo bi dovoljno da se daju znakovi života. Potrebno je samo da neko sedi dovoljno blizu groba kako bi čuo poziv upomoć.

Danas je gotovo nemoguće prerano sahraniti osobu, ali kod nekih ljudi strah ipak postoji. Tako je sredinom devedesetih italijanski časovničar nudio za oko 4.500 dolara kovčeg koji je uključivao telefon, svetiljku, stimulator srca i dvosmerni interkom.

Strah od preranog pogreba gotovo je nestao među ljudima, ali možda će se neko uskoro setiti da iskoristi ljudsku iracionalnost. Možda će neko početi da pravi kovčege opremljene internet-konekcijom i mobilnim telefonima za javljanje s one strane groba.