Mrmot je rekao svoje: Da li nam stiže proleće

Svakog 2. februara veliki broj ljudi posećuje Goblesrs Nob u Panksatoniju (Pensilvanija) kako bi posmatrala izlazak mrmota iz jazbine. Ovog puta, mrmot je video svoju senku, što znači da će trajati još šest nedelja.

Istina je da mrmoti nisu nikakvi meteorolozi a Panksatoni Fil pogodi prognozu u samo 39 odsto slučajeva. Kako je onda ta čudna tradicija uopšte nastala?

Naime, kalendarski smo tačno na pola puta između zimske kratkodnevice i prolećne ravnodnevice, a pagani su taj period slavili festivalom svetlosti kojim su prizivali dolazak proleća. Srednjovekovni hrišćani su modifikovali festival i delili sveće među sobom, a u ovom periodu obeležavali su 40 dana posle Božića i kraj perioda u kom je po jevrejskoj tradiciji majka (u ovom slučaju Bogorodica) nečista nakon porođaja. Njoj je posle ovog perioda ponovo dozvoljen ulazak u hram, pa se 2. februar (u pravoslavnoj tradiciji koja se zasniva na upotrebi Julijanskog kalendara, reč je o Sretenju, koje se obeležava 15. februara) smatra danom kad je mladi Isus prvi put ušao u hram.

Uz sve to, Evropljani su pratili šemu hibernacije životinja, kako bi predviđali vreme. Neki su pratili ponašanje medveda (što je slučaj i u Srbiji, gde se 15. februara čeka izlazak mečke Božane), neki jazavaca (Englezi), a neki mrmota.

Nemci, koji su posmatrali izlazak jazavaca iz zimskog sna, doneli su običaj ove vremenske prognoze u SAD, a pensilvanijski potomci Holanđana zamenili su ih mrmotima, verovatno zato što su te životinje bile vrlo rasprostranjene na ovom području.

Praćenje izlaska mrmota Panksatoni Fila postalo je društveni događaj 1887. i od tada su mnogi pronašli svoje maskote za dočekivanje proleća.

Međutim, ono što je Dan mrmota učinilo svetski popularnim jeste istoimeni film sa Bilom Marijem u glavnoj ulozi: