Kako smo najzad upoznali njihovu majku

Iz frižidera se sliva voda jer je Mladen, ni sam ne zna zašto baš danas, odlučio da uništi mesecima taložen led u zamrzivaču. Neoprano suđe u sudoperi teši se da je tačna ona izreka „Ko čeka – dočeka!“ Čak ni kese iz prodavnice još nisu raspakovane, a toliko je čekao platu da se časti novim sosom za šnicle. Ali ne, Mladen se umotao u ćebe, više zbog navike nego zbog hladnoće, skinuo je poslednje dve epizode serije (Oprosti mu, Bože, grešio je. / „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen“, odgovara Bog.) i spreman je da sazna kako je Ted upoznao majku svoje dece.

Kids, I’m going to tell you an incredible story...

Serije biram prema različitim kriterijumima, ali se kroz vreme jedan ispostavio kao ništa manje važan od recimo preporuke prijatelja, žanra serije, autora, glumaca... To je broj minuta koliko traje jedna epizoda. I tu, već na startu, prednost imaju serije čije epizode traju dvadesetak minuta. U prevodu, uglavnom kojekakve sitkom komedije.

Naime, takve serije gledam dok jedem – za dvadesetak minuta može pristojno da se doručkuje ili večera, možda čak i ruča. Tako ne trošim mnogo slobodnog vremena, ponekad dovedem svoj život u opasnost, naročito kada se grohotom nasmejem usred zalogaja, ali šta je život bez malo rizika? To ne znači da ne gledam serije čije epizode traju duže, recimo četrdeset pet minuta, ili sat. Ali tim serijama posvećujem posebno vreme. Uostalom, kako sam navikao da jedem dok traje jedna epizoda humoristične serije (Pavlovljev refleks, šta li je ...), kada bih jeo i gledao nešto npr. sat, onda bih mora da jedem sve vreme, dok ne vidim odjavnu špicu. (Ako se nekada upoznamo, videćete po mom stomaku da se i to neretko dešava).

Elem, ta tradicija datira još iz doba studentskih dana, kada su najveći problemi bili spremanje ispita i raspodela soba u Studenjaku. Nakon manijakalnog gledanja deset sezona „Prijatelja“, po ko zna koji put, trebalo je naći novu seriju. Aleksandra (sasvim slučajno rođena istog dana kad i ja), me je danima nagovarala da gledam neku novu seriju, e baš je super – pa slična je „Prijateljima“ – mislim nije baš tako dobra – ali OK je – jedna od njih je čak i novinarka, kao mi – ajde da gledaš zajedno, pa da se smejemo... Ali, ne, ja sam hteo da konačno jedem sva tri obroka u menzi, da se odviknem od serija, da vidim postoji li tamo negde nekakav život.

Pet-šest godina kasnije, taman pre nego što sam počeo da pišem tekst posle odgledanog finala serije „Kako sam upoznao vašu majku“, emitovanog 31. marta u SAD, sasvim slučajno Skajp me obaveštava da je Aleksandra „onlajn“. Javljam joj se da kažem kako mora da gleda poslednje dve spojene epizode, i kako imaju super obrt na kraju i kako neću da joj kažem da ne pokvarim uživanje, ali mora da gleda, mora. I ona odgovara iz Dubaija kako joj se upravo skidaju epizode sa interneta (Oprosti joj, bože, grešila je. / „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen“, odgovara Bog) i kako će me zvati posle da mi vrišti. Neke stvari se baš ne menjaju...

Haaaaave you met Ted?

Nego, ovoliko dug uvod činio mi se sasvim prikladnim, jer je i tvorcima serije trebalo 208 epizoda da bi nam otkrili kako je Ted upoznao majku svoje dece. Ukoliko ste i vi ostali do kraja da gledate na trenutke urnebesne, ali ponekad i, priznajmo, ne baš zanimljive avanture njega i njegovih četvoro prijatelja, onda znači da ni serija „Kako sam upoznao vašu majku“ nije bila baš dosadna.

Baš poput „Prijatelja“, i ova serija smeštena je u „poststudentski“ period da bi se kroz devet sezona proširila na brojne sfere i probleme, prateći razvoj svojih likova sve do 2030. godine. Već u prvoj emitovanoj epizodi, smeštenoj baš u pomenutu godinu, Ted priča svojoj deci priču o tome kako je upoznao njihovu majku, a ta priča počinje baš u vreme emitovanja prve epizode, septembra 2005. godine. I uopšte, skakanje sa godine na godinu, iz prošlosti u budućnost pa natrag u sadašnjost jedno je od glavnih obeležja ove serije.

Upravo to je i jedan od ključnih sastojaka potrebnih za njen uspeh, jer su tvorci serije Kreg Tomas i Karter Bejs na taj način izvanredno izbegli pojedine zamke sitkoma i postavili nova pravila u tom televizijskom žanru. Oni su i napisali veliki deo epizoda, dok su se kroz devet sezona smenila samo tri reditelja. Najveći broj epizoda, čak 196, režirala je Pamela Frajmen. Zanimljivo je da je ona čak i režirala dve epizode „Prijatelja“, a ako se pitate čemu toliko pominjanje Fibi i družine, razlog je jednostavan – nakon završetka „Prijatelja“ u proleće 2004, televizijske kuće morale su brže-bolje da ponude novu seriju snimljenu po istom receptu. Ako je jednom uspelo, valjda će ponovo.

I upalilo je, sa malim zakašnjenjem. Polako, ali sigurno baza gledalaca se proširivala. Možda serija nikada neće dostići domete „Prijatelja“, ali je svakako ostavila trag, ako ništa onda u brojnim izjavama koje su se odomaćile u svakodnevnom govoru čak i ovdašnje publike. (Globalizacija, pa to ti je.)

Za to su, osim scenarista, zaslužni i glumci Još Rednor (Ted), Džejson Sigel (Maršal), Alison Hanigen (Lili), Nil Patrik Haris (Barni) i Kobi Smalder (Robin), sasvim pristojni za žanr komedije. Toliko pristojni da, na primer, kada je Nil Patrik Haris, koji tumači švalera nad švalerima Barnija (o njegovim legendarnim izumima, izjavama, odelima... nekom drugom prilikom), saopštio da je homoseksualac, mnogi su mislili da je u pitanju samo marketinški trik.

Devet sezona, od kojih je poslednja ujedno bila i najslabija, dalo je dovoljno prostora za brojne, pamćenja vredne scene i replike. Možda je najbolje pustiti same glumce da izaberu favorite.

Nil Patrik Haris: Barni je imao veliku muzičku scenu posvećenu njegovim odelima, kao Džin Keli nekada u svojim mjuziklima, čak sam se i klatio i vešao oko ulične svetiljke. Obožavao sam tu epizodu, naročito zato što sam imao priliku da plešem i pevam.

Kobi Smalders: Volela sam epizodu sa dvominutnim sastankom Teda i Stele. Obožavala sam način na koji su znali kako da muzikom podvuku scene. Kreg i Karter su veoma muzikalni. Čak su imali i zajednički bend i mnogo mi je drago što su toliko muzike uneli u seriju. Alis Haninen: Postoji u seriji jedna scena u kojoj sam trudna, čekam prvu bebu. Maršal me je čekao na aerodromu sa celim orkestrom koji je svirao samo za mene. Bilo je savršeno!

Džoš Rednor: Voleo sam kada smo mogli da zavirimo u Tedovo srce. Ove sezone smo Kobi i ja uradili neke odlične stvari, imali smo čak i celu paradu Tedovih bivših devojaka. Svi su doneli nešto novo, drugačije, važno za mene.

A kada su u pitanju omiljene fraze?

Hanigen: Ja stvarno, stvarno volim „You Son of a Bitch“... „Youuuuu son of a beeetch.“

Haris: Volim način na koji Barni koristi izraz legendarno, jer je to veoma pompezna reč. Niko ne bi trebalo da je koristi, jer ako govoriš o nečemu što se sada dešava, zvučiš pretenciozno. Osim ako nisi Barni Stinson, jer on zaista misli da sve što radi jeste grandiozno. „Ovaj intervju baš sad je legendaran! Ovo će biti izloženo u Smitsonijanu!“

Two beavers are better than one, they're twice as fun

Finale serije sačinjeno od dve spojene epizode emitovano je premijerno u SAD 31. marta na CBS-u, i to su ubedljivo najgledanije epizode ove serije. Te večeri čak 12,9 miliona gledalaca čekalo je trenutak kada će Ted upoznati svoju suprugu. Sasvim neočekivano za tvorce serije i CBS, finale je privuklo i znatno stariju publiku, pa je tako rejting serije u grupi gledalaca starih između 18 i 49 godina bio više nego dobar (5,3), tačnije najveći od kada se serija emituje.

Izgleda da su mnogi želeli da vide kako će se završiti serija. A onda se desio obrt. Obrt koji je, doduše, podelio obožavaoce serije, toliko da je CBS dan kasnije emitovao intervjue sa glavnim glumcima koji pokušavaju da opravdaju konačan ishod.

Zapravo, cele dve epizode odisale su neverovatno realnim, za gledaoce ovakvih serija, tužnim razvojem stvari. Nisu svi bili srećni do kraja života, nečiji životi završili su se i pre vremena, ni nečiji brakovi nisu trajali zauvek i još duže. Ali da ne otkrivamo baš sve, ionako se često u komentarima žalite.

Ukoliko ste se pitali čemu ovi podnaslovi na engleskom jeziku, kada mogu sasvim fino da se prevedu i na srpski, odgovor je veoma jednostavan. Ko god da je ostao uz ovu seriju duže od prvih nekoliko sezona, budimo iskreni, morao je da je prati uz pomoć interneta, jer ni na jednom domaćem, a ni kablovskom programu nisu bile emitovane relativno novije epizode. Tako su fanovi serije verovatno navikli na engleske izraze. Šansu da isprave grešku domaće televizije imaće već od jeseni. Možda će na talasu uspeha serije „Kako sam upoznao vašu majku“ neko otkupiti prava na emitovanje serije „Kako sam upoznala vašeg tatu“.

Naravno da je CBS naručio novu seriju koja će nas, pripovedana iz ugla majke i njenog društva, dovesti do susreta sa Tedom. Kao što je negde gore napisano, ako je jednom uspelo, valjda će ponovo. A mi samo možemo da se nadamo da će biti ništa manje nego legen-WAIT FOR IT-darni!