Čemu služe emocije?

Ushićenost, strast, žudnja, osećanja koja su nadahnjivala mnoge pesnike. Zar bi bez emocija bila moguća bilo koja umetnost?

Često kažemo da nas emocije pokreću, ali i da nas obuzimaju, da nam je pao mrak na oči, da mi tu ne možemo ništa. Kao da emocije vladaju nama i mi ne možemo ništa da učinimo da ih zaustavimo. Da li je baš tako i čemu zapravo služe emocije?

Emocija, šta je to?

Reč emocija potiče od latinske riječi emovere, što znači pokretati. Dakle, emocije služe da nas pokrenu na određena ponašanja. Ali, ne bilo koja ponašanja, već ona koja su značajna za naše preživljavanje. Funkcija emocija je da nas pokrenu na akciju kako bismo se bolje prilagodili datoj sredini i , grubo rečeno, preživeli. Bez emocija ne bismo imali orjentire kako da se ponašamo u nekoj situaciji koja je značajna za nas i naše snalaženje i preživljavanje u svetu. Emocije ne postoje tek tako, radi pesničkog ushita, već imaju značajnu evolutivnu funkciju

Reč emocija potiče od latinske riječi emovere, što znači pokretati. Dakle, emocije služe da nas pokrenu na određena ponašanja. Ali, ne bilo koja ponašanja, već ona koja su značajna za naše preživljavanje. Funkcija emocija je da nas pokrenu na akciju kako bismo se bolje prilagodili datoj sredini i , grubo rečeno, preživeli. Bez emocija ne bismo imali orjentire kako da se ponašamo u nekoj situaciji koja je značajna za nas i naše snalaženje i preživljavanje u svetu. Emocije ne postoje tek tako, radi pesničkog ushita, već imaju značajnu evolutivnu funkciju

Ljudski mozak je sedište emocija.Tokom evolucije se kod homo sapiensa razvio neokorteks (Novi mozak), evolutivno najmlađi deo mozga koji upravlja našim emocionalnim reakcijama. Neokorteks je odgovoran za naše misli, civilizacijaska dostignuća, umetnost itd. Ali, zanimljivo je da nije samo taj najmlađi i najsofisticiraniji deo mozga odgovoran za emocije. U trenucima emocionalne krize, na primer, neokorteks se pokorava limbičkom sistemu, evolutivno starijm delu mozga u kome su smeštene sirove emocionalne reakcije. Što znači da je razvoj ljudskog mozga kroz celo vrijeme evolucije stvarao sve složenije i suptilnije emocionalne reakcije,ali su emocije postojale oduvek, počev od najstarijih ljudskih moždanih struktura.

Kada nekome “pukne film” i kada u takvom stanju uradi nešto što inače ne bi hteo, izviče se na nekog ili fizički nasrne na nekog, u tim trenucima se aktivira limbički sistem koji šalje signale da je je potrebno neodložno reagovati na hitnu sitauciju, pre nego što uopšte ta informacija stigne da bude obrađena od strane neokorteksa koji nema vremena da razmisli da li je takva rekacija uopšte i dobra. Dakle, emocije postoje oduvek i regulišu ih kako noviji moždani centri, tako i oni primitivniji, stariji, jer su one neophodne za naše funkcionisanje i preživljavanje. Kada smo u opasnosti, stariji moždani centri šalju signale, počnemo da osjećamo strah koji nas priprema za borbu ili beg, već kako je u tom trenutku bolje za nas.

Razne emocije i čemu one služe

kathryntaylor / Flickr.com

Ne postoje pozitivne i negativne emocije već prijatne i neprijatne, odnosno, adekvatne i neadekvatne.

Razni psihološki pravci naglašavaju da mi ne osećamo emocije uvek, u svakoj situaciji već samo u onim situacijama koje smo procenili da su značajne za nas. Dakle, kada mi visoko u svom sistemu vrednosti imamo neku vrednost ukoliko doživimo afirmaciju te vrednosti, doživećemo i prijatnu emociju, a ukoliko doživimo neko ugrožavanje te naše vrednosti doživećemo neku neprijatnu emociju. Npr.ukoliko mi visoko vrednujemo ljubav, ako nam bliska osoba pokaže ljubav, osećaćemo se prijatno, ali ukoliko nam u nekim situacijama tu ljubav uskrati, možemo da osetimo ljutnju. Sve zavisi od toga šta nam je u životu značajno i onda u skladu sa time imamo razne emocije. One su tu da nas upozore da li je neka naša vrednost ugrožena ili potvrdjena a koja je značajna za nas i naš život. Ako nam nešto nije značajno nećemo osećati ništa, bićemo ravnodušni ili prostije, biće nas baš briga za to.

Postoji predrasuda da su emocije pozitivne i negativne, t.j.da pozitivne emocije treba osećati, kako npr.sreću, radost, ushićenje itd., a da su emocije kao što su tuga, ljutnja, strah… negativne i treba ih izbegavati. To nije tačno. Kako što naglašavaju razni psihološki pravci, emocije se ne dele na pozitivne i negativne, već na prijatne i neprijatne, a i jedne druge su značajne za preživljavanje (tj.neprijatne su čak značajnije). Prijatne emocije služe tome da neku našu važnu vrednost afirmušu, da nas obaveste da naše funkcionisanje i prilagodjavanje sredini u tom trenutku teče dobro, da ne moramo ništa bitno da menjamo, da je taj kontekst dobar za nas. Nasuprot tome, neprijatne emocije nas obaveštavaju da su neke naše važne vrednosti ugrožene, da situacija u kojoj se nalazimo nalaže da nešto mora da se promeni da bismo opet funkcionisali kako treba. Znači da nas neprijatne emocije upozoravaju da nešto menjamo, pokreću nas na akciju. Onda mi odlučujemo da reagujemo na neki način i ponovo uspostavljamo ravnotežu. Tako vidimo da neprijatne emocije ne treba izbegavati, već treba obratiti pažnju na šta nas upozoravaju. Tako, na primer, strah nam govori da situacija može da se izbegne i navodi nas na beg. Ljutnja nam govori da želimo da se neka situacija promeni, npr.da želimo da neko promeni svoje ponašanje prema nama. Tuga govori o nezbežnoj situaciji, npr. tugujemo kada izgubimo nekog bliskog, jer nam tuga pomaže da se naviknemo na život bez te osobe. (Navedeno prema Zoran Milivojević „Emocije“).

Pošto smo videli da svaka emocija imu svoju funkciju u preživljavanju i adaptaciji jedinke na svet, možemo zaključiti da ne treba izbegavati neprijatne emocije. Samo je pitanje da li su one adekvatne za tu situaciju i čemu u tom trenutku služe. Ako smo, na primer, tužni jer smo izgubili nekog bliskog to je sasvim u redu, ali nije u redu da se osećamo depresivno zbog toga. Kaže se da je tuga opraštanje od nekog, a depresija samookrivljavanje zbog gubitka. Ako nismo i krivi ni odgovorni za npr.smrt drage osobe, nije uputno da se osećamo depresivno, već samo tužno.

Vidimo kako nam emocije govore, zapravo, koja su naša bazična uverenja o svetu i koje su naše vrednosti. Preko emocija koje dominiraju u našem unutrašnjem svetu lako možemo da zaključimo šta je ono što nam je zapravo važno i da li je nešto od tih naših uverenja neispravno, odnosno nije u skladu sa realnošću. Ako sretnete osobu koja se većinu svog vremena u životu oseća anksiozno, a nije u nekoj vitalno ugržavajućoj situaciji, možete da zaključite kakav ima stav prema sebi.

Anksioznost je emocija koja nam govori da naše sposobnosti nisu dorasle situaciji u kojoj se nalazimo, odnosno da bi trebalo da ih povećamo. Nažalost, kod mnogih ljudi ta emocija nije u skladu sa realnošću, već se radi o tome da imaju pogrešno uverenje o sebi da nisu dovoljo sposobni iako postoje objektivni pokazatelji da jesu. Kada se promene ta sržna uverenja o sebi, menjaju se i emocije. Dakle, ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijatne i adekvatne i neadekvatne.

Upravljanje emocijama

Odavno se u psihologiji govori o istraživanjima koja, na osnovu povezanosti koeficijenta inteligencije i uspeha u školi, predvidjaju budući uspeh u životu. Oni ljudi koji su uspešni u školi će biti uspešni i u životu. Da li ja tako? Nije. Ili nije bar uvek.

Za uspeh u životu je potrebno još nešto. Danijel Goleman u svojoj knjizi „Emocionalan inteligencija“ otkriva rezultate istraživanja praćenja uspeha 450 dečaka ,učenika iz jednog mjesta u Masačusetsu. Istraživanje je pokazalo da oni učenici koji su imali najbolje akademsko postignuće nisu morali obavezno da budu i u najvišoj profesionalnoj društvenoj grupi u dobi od 30 god. Izgleda da neće svi štreberi postati šefovi. A ko onda hoće?

U novije vreme se u psihologiji pojavio pojam emocionalne inteligencije. Ovaj pojam je bilo nepohodno uvesti upravo zbog ovakvih istraživanja. Pošto smo videli da je za uspeh u životu potrebno nešto više od dobrih ocena i pameti, vreme je da se zapitamo šta je to potrebno za uspeh u životu. Emocionalna inteligencija, kažu istraživači. To je sposobnost motivisanja samoga sebe i istrajavanja uprkos poteškoćama i frustracijama; obuzdavanje impulsivnosti i odlaganje trenutka primanja nagrade; regulisanje svojih raspoloženja i onemogućavanje da uzbuđenost uguši sposobnost razmišljanja; saosećanje i nadanje.

Upravljanje sopstvenim emocijama je važno jer nam omogućava da prepoznamo emocionalna stanja drugih ljudi, da se povežemo sa njima, da izrazimo saosećanje, da prepoznamo svoje emocije i reagujemo u skladu sa onim što želimo da postognemo, da naučimo šta nam odgovara i šta je za nas najbolje. Ljudi koji znaju te stvari postižu uspehe u životu, bilo da se radi o poslu, bilo o intimnim vezama i prijateljstvima. Ljudi koji imaju izgrađenu emocionalnu inteligenciju obično znaju kakve su želje i potrebe drugih ljudi, šta ih motiviše, kako da na najbolji način sarađuju sa njima. Zato im je uspeh zagarantovan, pored rada, znanja i pameti.

Kako biti emocionalno uspešan?

дзроман / Flickr.com

Da bismo imali uspeha u onome što se naziva emocionalna inteligencija, potrebno je da poznajemo sebe. Ako se ne poznajemo dovoljno, onda se moramo potruditi da upoznamo sebe, svest o sopstvenoj ličnosti, našim željama, nadanjima, strahovanjima, veoma je važna ako želimo da naučimo da upravljamo emocijama uspešno.

Moramo znati koje su naše vrednosti i kakav je naš odnos prema sebi da bismo znali zašto imamo emocije koje imamo. Jesmo li često zabrinuti a ne znamo zašto? Jesmo li često ljuti na druge? Da li negde smatramo da smo nezasluženo bili izloženi nečemu? Cenimo li sebe? Iskren odgovor na ova pitanja može da nam rasvetli poreklo naših emocionalnih reakcija. One se ne javljaju niotkuda i ne obuzimaju nas samo tako, mi ih stvaramo u skladu sa našim implicitnim uverenjima. Sad, jesu li ta uverenja dobra za nas, to je druga stvar…

Ono što može dodatno da komplikuje naše raspetljavanje emocija je i to da se često nekako osećamo, a ne znamo da imenujemo kako. Čak postoje ljudi koji su vrlo udaljeni od svojih emocija, osećaju nešto što ne umeju da definišu. Ova se pojava u psihologiji zove aleksitimija (bez reči za osećaje). Nešto osećamo, ali ne umemo da imenujemo, često jer ta osećanja nismo izražavali kad smo bili mali. Više ih ne prepoznajemo. Zato se ponovo učimo emocionalnoj pismenosti da bismo mogli da budemo u boljem i potpunijem kontaktu sa sobom i drugima. Isplati se. Biti vrlo udaljen od sebe i svojih osećanja zna da bude izvor patnje i obamrlosti. I obrnuto, svaki korak ka upoznavanju sebe,vodi do boljeg upravljanja sobom i do lakšeg postizanja ciljeva koji su nam važni.

Dobri i kad je teško

Prema grčkoj legendi, Pandora je bila princeza kojoj su bogovi zavideli na lepoti. Dali su joj tajanstvenu kutiju, rekavši joj da nikako ne sme da je otvori. S obzirom na to da je bila veoma radoznala, Pandora je otvorila i iz nje su izašle sve nevolje sveta: bolest, ludilo, zlo. Ali jedan bog se sažalio na nju i na dnu kutije ostavio nadu.

Istraživanja koja je naveo Goleman, vezana za nadu, pokazuju da je ona iznenađujuće snažan faktor predviđanja uspeha u životu. Oni ljudi koji imaju nadu i koji su optimistični, lakše i brže nalaze efikasna rešenja za konkretne probleme, za razliku od onih koji se lako demotivišu i lako upadaju u koncentrične krugove negativnih misli. Oni koji su u stanju da izdrže iskušenje, odnosno da odlože zadovoljenje, trenutne želje, imaju veći uspeh u životu kasnije. Izgleda da to da li će neko biti uspešan zavisi od toga da li će nastaviti sa tom aktivnošću i kad bude teško. Na muci se poznaju junaci. A da bismo naučili kako da razvijamo nadu i optimizam, moramo ponešto znati o sebi i emocijama uopšte.

Emocionalno opismenjavanje bi trebalo da dovede do boljeg upoznavanja sa sobom, istrajavanja u aktivnostima koje su bitne, podizanja kvaliteta života, zbližavanja sa ljudima, učenja empatije i saradnje. Emocije su pokretači, možemo da naučimo kako da ih usmeravamo da bismo stigli tamo gde želimo da budemo.

Izvor: Danas.rs