Homeopatija

U momentu kada izgleda da je čovečanstvo u opasnosti da zauvek izgubi dobro zdravlje, razvijaju se nove metode lečenja koje zaista izgledaju obećavajuće.

U toku 18. i 19. veka, kada su metode lečenja bile više nego primitivne, nemački lekar Samuel Hahnemann je po prvi put u istoriji medicine formulisao potpune zakone i principe koji upravljaju zdravljem i bolešću i dokazao ih u svojoj praksi. Tako je nastala nauka koja je nazvana: Homeopatija.

Svakako, kao čovek ispred svog vremena, Hahnemann nije doživeo razumevanje za svoje progresivne ideje za svoga života. Ipak, homeopatija se od tada konstantno razvija. Razvijenije zemlje Zapadne Evrope, kao i SAD, mnogo ulažu u naučna istraživanja u ovoj oblasti. Sa razvojem kvantne fizike sve više se nailazi na najave da je ova nauka, zapravo medicina budućnosti.

U čemu se sastoji taj novi pogled na ljudsko zdravlje?

Možemo uzeti primer antibiotika. Šta antibiotik zapravo radi? On se bori sa bakterijama umesto nas. Naš organizam ne mora nista da radi. i pri tome ne uči da se bori sam za sebe. Dejstvom određenih farmaceutskih medikamenata, posebno kada je reč o hroničnim bolestima, mi “zbunjujemo” to naše “unutrašnje znanje organizma”. Supresijom tih simptoma (koji su samo signali koji govore o dubljem poremećaju) dolazi do modulacije bolesti koja se onda može ispoljiti na drugačiji način, kroz nove simptome, zahvatajući druge organe. To vremenom dovodi do slabljenja odbrambenog mehanizma, koji gubi prirodnu sposobnost da nas održava u zdravlju. Počevši sa idejom da svaki organizam poseduje urođenu sposobnost za samoisceljenje, te da bi lečenje trebalo da se sastoji, ne u uklanjanju simptoma nego u podsticanju ovih “unutrašnjih snaga” organizma, Hahnemann je došao do fascinantnih postulata homeopatje.

Ako posmatramo individuu kao totalitet onda je jasno da se poremećaj ne može manifestovati samo na fizičkom nivou. Osoba je u različitim stepenima poremećena na svim nivoima egzistencije: mentalnom, emotivnom i fizičkom. Između ova tri nivoa postoji potpuna interakcija i oni nikako nisu odvojeni. Šta ovo znači? U slučaju bolesti, što predstavlja poremećaj “unutrašnjih snaga” organizma, manifestaciju ovog poremećaja ćemo imati na sva ova tri nivoa. Mentalni nivo je najvažniji u hijerarhiji sagledavanja poremećaja. Homeopata mora potpuno da razume svaki od simptoma koji se pojavljuju kod pacijenta i da ga poveže sa celinom njegovog stanja. Homeopati će najvažnija informacija u uzimanju anamneze biti upravo način reagovanja odbrambenog mehanizma na podražaje dinamičkog okruženja koje sve vreme na mnogo načina utiče na njegov organizam. Ovo je zbog toga što će svaka individua različito reagovati na ove podražaje. Reagovaće u skladu sa svojom konstitucijom.

Homeopatski pregled se sastoji u razgovoru sa pacijentom u kome se dobijaju inforacije o kompletnom pacijentovom stanju. Dakle, homeopata ima jedan detektivski posao u kome bi trebalo potpuno da shvati šta se to zapravo desilo sa osobom koja sedi ispred njega. Pored osnovnih informacija o tome na šta se osoba žali, homeopati je potrebno mnogo informacija o svim aspektima života te osobe i na koji način osoba doživljava svoj problem. Zato taj razgovor traje i do dva sata, a ponekad i više. Upravo, na osnovu informacija o specifičnosti pacijentove konstitucije prepisuje se homeopatski preparat.

Do sada je dokazano više od 3.000 homeopatskih preparata, a novi se svakim danom otkrivaju. Homeopata mora da poznaje sliku ovih lekova i to je znanje koje se mora stalno obnavljati. Lekovi se prave od svih supstanci koje se nalaze u prirodi. Dakle, mogu poticati iz mineralnog, biljnog i životinjskog carstva. Klasična homeopatija pronalazi jedan određeni preparat koji pokriva kompletno pacijentovo stanje. Ono što izdvaja homeopatske preparate od farmaceutskih lekova klasične medicine je to da su ove lekovite supstance u tolikoj meri razblažene da više nemaju nikakva toksična dejstva. Upravo zbog toga, homeopatija je veoma delotvorna kod trudnica i dece. Takođe je njena delotvornost zaista vidljiva kod menstrualnih poremećaja i kod žena u menopauzi. Za razliku od klasične medicine, koja svaki dan povlači neke od lekova zbog novootkrivenih štetnih dejstava, homeopatija još uvek koristi iste lekove koje je koristila pre 200 godina.

Kada se homeopatija shvati kao nauka lečenja koja se bazira na podsticanju urođene sposobnosti organizma da sama “radi svoj posao” onda je razumljivo da ne možemo da govorimo o vrstama bolesti koje homeopatija može ili ne može da leči. Svakako, postoje neke statistike koje govore o tome gde brže dolazi do izlečenja i gde su rezultati najveći. Alergije su svakako najlakši zadatak za homeopatiju zato što je, holistički posmatrano, poremećaj još uvek na površnom nivou. Tu su takođe i kožne bolesti. No, kada se pronađe pravi preparat onda do isceljenja mora doći, čak i kada su u pitanju teži poremećaji. Često rezultatima budu fascinirani i pacijent i sam homeopata.

Postoje mnogobrojna istraživanja i rezultati u tretiranju kancera, aids-a, lepre itd…. Takođe, sve je uspešnija homeopatija u psihijatriji gde su glavni farmaceutski lekovi antidepresivi i sedativi, koji zapravo ne dovode do dubljeg rešenja problema i zbog toga se poremećaji ponovo pojavljuju. Rezultati u homeopatskom tretiranju ovih poremećaja su na sve zavidnijem nivou. U Srbiji praksa pokazuje da se sve više osoba obraća homeopati upravo zbog ovih problema. To su: depresija, hronični umor, nesanica i svi ostali poremećaji modernog doba. Dobro je ovakve probleme što ranije rešiti jer, ukoliko je osoba dugotrajno izložena ovakvim stanjima vremenom se može razviti i teža patologija.

Neki špekulišu da je bitan stav pacijenta, tj govori se o placebo efektu. Međutim, zaista fantastični rezultati homeopatskog lečenja dece i životinja upravo dokazuju suprotno.

Naravno, ovo nije ni malo lak posao. Potrebno je ogromno znanje da bi se uopšte pristupilo homeopatskom lečenju. Do sada je homeopatija mogla da se studira samo u inostranstvu, međutim, Srbija je konačno (od pre 6 godina) dobila jednu renomiranu školu homeopatije koja nam stiže iz Belgije. Četvorogodišnje studije ove škole imaju temeljni program (uz medicinsku edukaciju za ne lekare) koje, zbog specifičnosti ove nauke, zahtevaju potpunu predanost. Literatura je zaista mnogobrojna a veći deo toga je sada već preveden na srpski jezik. Po ugledu na evropski koncil za klasičnu homeopatiju (ECCH - The European Council for Classical Homeopathy) i u našoj zemlji je od 1997.godine oformljeno udruženje za klasičnu homeopatiju pod nazivom “Hahnemann”. U okviru ovog udruženja, da bi neko stekao uslov da se bavi homeopatijom, potrebno je minimum četiri godine studija. Od 2007. godine prema savetima evropskog saveta, po završetku studija, homeopata još uvek ne može sam da praktikuje homeopatiju nego je potrebno da jedan period radi uz supervizijski nadzor i kada ispuni određene uslove, prolazi kroz proveru registracione komisije i tek posle toga ima dozvolu da radi.

O homeopatiji se danas piše u mnogim naučnim časopisima. Takođe se radi na razvoju tzv. integrativne medicine, što predstavlja saradnju homeopatije i klasične medicine.

Lepo je videti da se svest o homeopatiji polako ali sigurno širi i u našoj zemlji. Do pre 5 godina je retko ko čuo za tu reč iako je homeopatija u zemljama Zapadne Evrope prisutna već 200 godina. Što se znanja tiče, zaista ni malo ne zaostajemo za svetom. Imamo čast da ugostimo vrsne svetske stručnjake u homeopatiji na stručnim seminarima. Svakako su izgledi za razvoj homeopatije u našoj zemlji sve veći.