Treba li nauci promocija?

Kada reditelj napravi nesvakidašnje dobru pozorišnu predstavu, ona će, uz pomoć adekvatne reklame, sama naći put do svoje publike. U njoj će sigurno biti najviše onih koji sa pozorištem nemaju nikakve profesionalne veze. Rad jednog reditelja, ili možda muzičara, novinara ili arhitekte uvek ima ciljnu grupu koja je drastično šira od one kojoj bi jedan naučnik, čak i u snovima, mogao da se nada.

Razlog za to sigurno nije u tome što je medijski nauka slabo pokrivena. Produkti same nauke u svom osnovnom obliku, tj. kao članak u naučnom časopisu, nisu nešto što bi na bilo koga van nauke ostavilo poseban utisak. Jezik nauke je vrlo precizan, ali surovo težak za one koji ga ne koriste svaki dan. Ponekad članak može da bude pravo remek-delo stila, ali, opet, niko od čitalaca neće da ga urami i okači ga na zid. Sudbina naučnog rada je drugačija.

Da bi nauka mogla da se konzumira moramo da je pretvorimo u metodološku priču koja se dobro uklapa u obrazovnu slagalicu ili da joj nađemo praktičnu primenu i prenesemo na domen tehnologije. Iako ovo izgleda sasvim logično, transformacija nauke u nešto praktično nije baš uvek moguća. Onim naučnim rezultatima gde je praktični značaj očigledan, najčešće su potrebne godine da stignu do fabričke trake ili čak decenije da dospeju do školskih udžbenika.

Nisu sva istraživanja te sreće, mnogo naučno vrednih rezultata ni posle sto godina ne stigne u domen praktičnog. Sa aspekta društva koje hoće da se pare uložene u nauku što pre vrate, nauka je vrlo spor i neizvestan proces. Zaista, ukoliko se tako utilitaristički postave stvari, društvu je na kratak rok bolje da kupi tehnologiju i ne zamara mozgove svojih građana. Na duži rok gledano, ti mozgovi bi se negde odlili pa bi vremenom i problem iščezao u potpunosti.

Ono što sad možemo da uradimo pa da efektivnost nauke bude veća jeste da počnemo sa ulaganjem u naučnu kulturu. Nije dovoljno imati seme pa da drvo nikne i poraste veliko. Potrebno je da imamo i nekakvu podlogu, zar ne? Koliko god da je seme dobro, ako padne na kamenjar neće mnogo iz njega izrasti. Kada bismo, na primer, imali dva puta više onih koji čitaju o nauci, onih koji posećuju popularna predavanja i slobodno pitaju šta im nije jasno, kao i onih koji posećuju muzeje i festivale nauke, efekat nauke bi mogao da bude dva puta veći. Nije to nikakva posebna mudrost.

Osvrnemo li se oko sebe, videćemo da to svi već rade. Sve je više naučnika koji putuju i drže popularna predavanja vežbajući teatralno gestikuliranje. Sve je više instituta koji bar jednom mesečno svoja vrata otvaraju za posete znatiželjnih sugrađana. Ne rade oni to zato što u njihovim zemljama postoji ogromno interesovanje za nauku ili zato što je tamo bolje razumeju. Najčešće je baš obrnuto.

Japan je izgradio preko 200 muzeja nauke prvenstveno zato što su istraživanja pokazala da Japance nauka interesuje manje nego građane bilo koje druge razvijene zemlje. To se devedesetih godine loše odrazilo na njihovu privredu i morali su da reaguju. Japance ni danas nauka ne interesuje mnogo više, ali je svakako smatraju korisnijom i bolje je razumeju. Privreda je to opet osetila.

Problem promocije nauke je u suštini obrazovno-vaspitne prirode mada sa školom nema previše veze. Ciljna grupa za ovu vrstu obrazovanja nisu samo đaci već svi mi: deca koja se igraju interaktivnim eksponatima u muzeju, njihovi roditelji koji uče kako da odgovore na dečija pitanja, naučnici koji uče kako da jednostavno kažu šta rade, novinari koji uče da pišu o onome što je naučno relevantno bez senzacionalizma itd.

Promocija nauke najvećim delom mora da bude naučno vaspitanje. Nauka je težak posao i ne možemo očekivati da je svi vole i razumeju. Mnogo je bitnije da znaju čemu služi i da je cene. Jedna od tekovina tehnološkog razvoja je da čovek danas sasvim uspešno može da radi bez da išta zna o nauci. Konačno, pojedinac to može sebi da dozvoli, ali država ne može.

Prema tekstu u Vremenu Nauke.