Speleološko blago Srbije

Sredinom devedesetih godina prošlog veka putujući kroz Đerdapsku klisuru u pravcu Miroča i njegovog neistraženog podzemlja bio sam svedok sledećeg dijaloga između, usput pokupljenog, policajca i mog saputnika. „Dobre su ti te cipele. A za šta služe?“, pita mog druga znatiželjni policajac. „Štite me od blata. Znate, ja se bavim istraživanjem pećina“, kaže on. „Mmm (pauza nekoliko dugih sekundi), znači tražite skriveno blago, a?“.

Od malena nas uče tome da su pećine stanište babaroga, zmajeva i kojekakvih drugih ala. Razni mitovi i legende ispredani su generacijama o zemaljskom podzemlju. Od Hada do danas većina ovih priča nije imala pozitivan prizvuk po unutrašnjost planina, odnosno, ako je lepote i bilo u njima vezana je za ekstremnu opasnost. Ipak, jedna je priča u Srbiji, posebno istočnoj, opstala do današnjih dana. To je svojevrsna prerada legende o tamnom vilajetu. „Ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se“. Jer ako uđeš čekaju te strašne muke podzemnog sveta, ali možda te čeka i blago hajduka koji su ga tu ostavili, i zamislite, zaboravili.

Buronov ponor

Strah od mračnih i neretko uskih prolaza u pećinama lokalno stanovništvo u poslednje vreme, ohrabreno tehnikom, prevazilazi iz želje za osvajanjem bogatsva koje se u pećinama nalazi. Sad, sve bi ovo zvučalo lepo i ohrabrujuće da govorimo o francuskim vikend pećinarima jer tamo svako selo poseduje svoje speleološko udruženje i u pećine ljudi odlaze iz razonode i uživanja u lepotama i bogatstvu pećina. Naši meštani su vođeni ljubavlju ka ćupovima punim zlata. Pošto istih u pećinama nema, ili je možda i postojao jedan koji je pokrenuo čitavu tu lavinu tragača za zlatom, kolateralna šteta ovakvih poseta je podzemno bogatsvo naše zemlje.

Speleolozi nakon svake posete pećinama donose vesti o oštećenjima koja nastaju u njima radom savremenih „kopača“ zlata. U želji da dospu do svake šupljine u tavanici ili zidu pećine ovi kriminalci lome sve pred sobom. Neretko, nezadovoljni ulovom iznose pećinski nakit ne bi li nešto ipak zaradili. Kupci njihovog plena obično nakit ugrađuju u svoje baštanske fontane ili u enterijere jeftinih kafana i kafića. Bili smo u prilici da vidimo pomerene višetonske blokove, dinamitom raznesene uske prolaze, probušene salive koji su nastajali hiljadama godina kako bi se provukla glava i videlo postoji li neko blago pozadi. Uništiti blago radi blaga zvuči smešno, ali na žalost istinito.

Pa gde je onda greška?! U poimanju blaga naravno. Ovde bih se rado pozvao na knjigu „Imati ili biti“ Eriha Froma ali ću se uzdržati. Teško je danas shvatiti da je nešto lepo i vredno a da jedan njegov deo, za odgovarajuću svotu novca, ne možete da odnesete kući. Takođe, lepota rapidno gubi na vrednosti ako nije jedinstvena. Zamislite pa to poseduje i komšija. Postoji i kod nas i u drugim zemljama. Gde je tu vrednost?! Kao posledica ovakvog stava imamo turističke vodiče koji glorifikuju naše, i ne retko, podcenjujemo tuđe.

Rajkova peæina

„Lepo je ono što bi nam pričinilo zadovoljstvo kad bi nam pripadalo, ali takvo ostaje i kad je tuđe“, napisa Umberto Eko u svojoj „Istoriji lepote“. U slobodnom prevodu možemo reći da su pećine lepe i ako pripadaju samo prirodi i što ih sa sobom ne možemo poneti. Shvatanje lepote je individualna stvar i pored toga što postoji socijalni uticaj na razvoj pojma lepo kod svakog od nas. Tako je i sa lepotom pećina. Kod nekoga lepotu pećina predstavlja bogatstvo nakita, nekome je to njegova boja, nekome voda u pećini. Neki od nas u pećinama vide mogućnost zadovoljenja dečijih snova, gaženje po baricama i puzanje po blatu.

Radi uspešnijeg daljeg razmatranja našeg speleološkog blaga treba jasno izgovoriti dve činjenice. Da, naše pećine su lepe i po nekad zaista bogate nakitom. Ne, mi ne posedujemo ni najlepše, ni najveće, ni najdublje pećine na svetu. Ako smo se sa ovim pomirili, sve će biti lakše.

Pećine su same po sebi interesantne jer su ređi i mnogo nedostupniji oblici reljefa od planina ili rečnih dolina. Ulazak u pećinu predstavlja, usled pomenutih mitova i legendi, jedno posebno iskustvo. Sam pećinski ulaz može da bude grandiozan, kao što je to slučaj kod Potpećke pećine (Zlakuse, Užice) gde dostiže visinu od 50 m i svojim izgledom privlači poglede prolaznika sa magistralnog puta. Nasuprot njemu, postoje pećine gde je ulaz teško pronaći. Kod njih se uputsvo za ulazak dobijeno od ranijih posetilaca svodi na provlačenje iza tog i tog kamenog bloka, nogama unapred. A posle provlačenja može da vas očekuje iznenađujuće duga pećina. Odličan primer predstavlja pećina Renesansa (Mali Krš, Bor).

Voda u peèini

Ako ste bolje sreće puzanje će se pretvoriti u pola kilometara četvoronožnog kretanja na ulazu u Buronov ponor (Miroč, Dobra voda). Ono što vas očekuje posle ovog napornog truda vredno je preživljenog. Gotovo tri kilometra kanala, dvorana, podzemnih tokova i jezera. Naravno, poznavanje speleološke tehnike je nepotrebno pominjati. Manje srećni će se upuzati kroz pedesetak metara dug ulaz u pećinu Zbeg (Kopajkošara, Svrljig), ali će pre toga skinuti svoj šlem jer za njega i glavu zajedno u ovom kanalu nema mesta.

Poseban test za speleologe, ali zato i venredano zadovoljstvo na kraju, predstavlja Lenčina pećina (Lelić, Valjevo). I pored male dužine ove pećine vreme potrebno za njeno savladavanje meri se satima. Razlog leži u uskim i izlomljenim kanalima za čije savladavanje morate da budete gotovo čovek od gume. I naravno ne previše dugačak i elegantno popunjen. Problem šlema na glavi smo već, nadam se, rešili.

Naravno, Srbija obiluje i pećinama kroz čije kanale se možete divno i slobodno kretati. Lazareva pećina (Zlot, Bor) je naša najduža pećina. Nakon ovogodišnjih istraživanja njena dužina će preći 8000 metara. Neuređeni deo ove pećine predstavlja pravi grandiozni hodnik koji se pruža u dubinu Dubašničkog kraškog platoa na Kučaju. Sličnih dimenzija je i Cerjanska pećina (Cerje, Niš) ali se ovde morate spremiti da gazite po vodi. Po nekada i do struka. Lepota pećinskog nakita u visokim, suvim, kanalima nadoknađuje utrnulost ekstremitea od hladnoće i vlage.

Mikro peæinski nakit

Dakle stižemo i do nakita. To je najpribližnije pojmu blaga iz naslova ovog teksta. Mada autor sve do sada pomenutim vidi kao pravo blago. Lepota podzemnih akumulataivnih oblika reljefa zaista može da vas ostavi bez daha. Bio on beo, žut, crven ili crn svaki za sebe je jedinstvena prirodna forma. Kombinacija sa vodom mu samo dodaje plemenitiji izraz. Od mikro kadica na salivima iz kojih se belasa vodom odbijena svetlost do velikih kaskadnih kada za više „kupača“ odjednom (Stopića pećina, Zlatibor). Podzemni tokovi se prelivaju preko travertinskih prečaga praveći prave male slapove, ali i preko velikih odseka čineći grandiozne vodopade koje je u vležnom delu godine nemoguće savladati (Jezava, Svrljig).

Nakit nastao prokapnim vodama u kanalima gde voda više ne teče sačuvan je od erozije i zbog toga ima najlepše oblike. Stalaktiti sa tavanica i stalagmiti sa podova streme ka međusobnom spajanju. Kada do njega dođe nastaju stubovi koje ni jedan, od čoveka smišljen, stil ne može da prevaziđe. Elegantni, tanki, ili stameni, debeli, stubovi izgledaju kao svojevrsni piloni pećinskih tavanica. Ljudi u njima vide određene oblike i daju im raznorazna imena, ali je najbolje ne znati ih i iz svoje asocijacije kumovati im. Tako će vam ostati najbolje u sećanju.

Vaš autor je imao ove godine tu privilegiju da uđe u tek otkriveni visoki kanal bogat nedirnutim nakitom. Osećao se kao da mu tu, u tom skladu, nije mesto i da čini greh što svojom čizmom, makar i očišćenom, stupa na to tle. Ostaje samo nada da neće previše ljudi tuda proći i da će ta lepota, sama za sebe, takva i ostati. I ako se Protagora sa onim svojim „čovek je merilo svih stvari“ ne bi sa mnom složio, ostajem pri svome.

Bogovinska pećina (Bogovina, Bor) po lepoti nakita predstavlja možda našu najlepšu pećinu. Ali lepog nakita ima i u Rajkovoj pećini (Majdanpek), Resavskoj pećini (Jelovac, Despotovac) i u mnogim drugim malim pećinama širom Srbije. Na nesreću, upravo male pećine u Srbiji preživljavaju najveću devastaciju svog bogatsva. Za njih su istraživači retko zaiteresovani a lakalno stanovništvo se ne boji da u njih ulazi.

Bilo bi nepošteno da ne pomenemo ceo jedan tip podzemnih kraških oblika. To su jame i predstavljene su većinski vertikalnim kanalima. Za njihovo posećivanje potrebno je ozbiljnije poznavanje speleološke tehnike ali ni ona nije nesavladiva. Jame mogu da budu izuzetno zanimljivi objekti, a posebnu čar čini osećaj da se spuštate direktno ka srcu planine. Za razvitak dubokih jama potrebna je zavidna debljina krečnjačkog sloja. Zato je duboke jame treba tražiti u Dinarskim planinama Crne Gore, Alpima ili Kavkazu (najdublja jama na svetu, Voronja -2190m). Jama na Dubašnici ima najveću dubinu kod nas i ona iznosi oko -276 metara.

Speleolozi u Cerju

Ko su ljudi koji pronalaze i kasnije odlaze u naše pećine? To je jedno malobrojno društvo, ako izuzmemo nekoliko uređenih pećina i njihove posetioce. Većinom, to su članovi speleoloških društava. Posvećujući svoje slobodno vreme ovoj nesvakidašnjoj aktivnosti oni otkrivaju deo po deo speleološkog bogatstva Srbije. Na njihovu sreću podzemlje je jedno od retkih mesta u našoj zemlji u kome postoje delovi (ili cele pećine) do kojih ljudska noga još nije kročila. Tako im se u 21. veku pruža jedninstvena šansa da otkriju neki nov kutak Zemlje. Zahvaljujući njima otkriven je najveći broj do sada poznatih pećina u Srbiji, a njih je oko 4000. Drugu grupu predstavljaju malobrojni profesionalni istraživači pećina. Nalaze se u različitim državnim institucijama i brinu za rasvetljavanje problema nastanka i zaštite pećina, njihove sadašnje i bivše naseljenosti itd. Kao najveći doprinos speleološkoj nauci u poslednjim decenijama treba izdvojiti „Speleološki atlas Srbije“ u izdanju Geografskog instituta SANU „Jovan Cvijić“, pod uredništvom dr Predraga Đurovića. Napori naučnika na ovom planu olakšani su saradnjom sa speleološkim udruženjima.

Treću grupu čine turistički posetioci. Njih je brojčano najviše ali broj pećina koje posećuju sveden je trenutno u Srbiji na jednocifrenu vrednost. Poslednjih godina primetna je namera lokalnih vlasti u opštinama u kojima su ranije postojali uređeni speleološki objekti za njihovim preuređenjem i vraćanjem u turističku funkciju. S nadom da će se uređenje zadržati na ranije u istu svrhu korišćenih desetak pećina treba pozdraviti ovu inicijativu.

Lazareva peæina

S obzirom na to da edukaciju budućih posetilaca, stručnih ili turističkih, smatram važnim činiocem daljeg razvoja speleološke nauke i otkrića našeg podzemnog bogadstva sa njom ću i završiti ovaj tekst. U jednoj od pećina istočne Srbije, na njenom samom kraju nalazi se natpis ispisan grafitnom olovkom. Tu se poručuje da je imenovani profesor sa dolepotpisanim učenicima posetio pećinu i došao do njenog kraja. Najzanimljivi je naravno datum.

Godina je 1928., a profesor je učio geografiju kod Jovana Cvijića. Veliki broj Cvijićevih učenika, vođenih entuzijazmom koje im je on ulio prilikom predavanja i terenske nastave, vodio je svoje đake u pećine, razume se, turistički neuređenih u to doba. Naravno, prema pećinama su se ophodili onako kako one i zaslužuju. U želji da ovakav entuzijazam probudi i kod svojih studenata Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu je u reformisani program geografije uvrstio i novi izborni predmet, Speleologiju. Ostaje nada da će to doprineti široj promociji našeg speleološkog bogatstva u budućnosti.