Šta kaže nauka: Da li je Isus stvarno razapet?

Niko ne zna kako je Isus Hrist izgledao i ko je zaista bio. Ipak je postao glavna figura jedne svetske religije. Princip istoričara je jasan – moraju postojati najmanje dva međusobno nezavisna izvora kako bi se ustanovile činjenice.

Prvi izvor je Novi zavet koji govori o Isusovom razapinjanju na krst. Jasno je da su autori bili Isusovi sledbenici. Sigurno su se i oni orijentisali prema činjenicama, pozivali se na usmene i pisane izvore. Postoje i vanbiblijski istorijski izvori. Rimsko-jevrejski hroničar Josif Flavije piše o Isusovoj sudbini isto kao i rimski istoričar Tacit. Dakle, sa stanovišta istorijske nauke smatra se dokazanim da je Isus postojao i da je razapet na krstu.

Kamenolom ispod Crkve Svetog Groba kao mesto na kojem je razapet

Ali gde je Isus razapet? Jerusalim je pun mesta koja podsećaju na delovanje Isusa, ali mnoga od njih ne mogu da izdrže istorijsku proveru. Crkva Svetog Groba ili Hram Vaskrsenja Hristovog jeste interesantno mesto jer se veoma rano tu nalazila bogomolja.

Arheolozi su ispod crkve pronašli kamenolom. U njemu je ostavljano kamenje koje je bilo nepodesno za gradnju i ono je vremenom formiralo neku vrstu brega. Rimskim okupatorima je on služio kao mesto razapinjanja. Brežuljak se nalazilo pred gradskim kapijama. Arheolozi pretpostavljaju da je to mesto koje se u Bibliji naziva Golgota. U Crkvi se sve do danas vidi deo brega i poštuje se kao mesto Hristovog razapinjanja.

Kažnjavanja razapinjanjem – jasno su se čuli krici

Iz grada su se dobro videli krstovi na uzvišenju. Arheolog Diter Fiveger kaže da su se čuli krici umirućih ljudi. To je služilo zastrašivanju. To je bio starorimski način izvršenja smrtne kazne. Klin se zabijao kroz stopala i gležanj u drvo krsta. Na poprečnu gredu su vezivane ruke. Često je ovome prethodilo javno bičevanje osuđenika i nošenje krsta do mesta pogubljenja. Na krstu se umiralo bolno i dugo.

Razapinjanje u strahu od kritike?

U Jerusalimu je smrtnu kaznu razapinjanjem smeo da izrekne samo rimski prefekt. Poncije Pilat koji je na jednom pronađenom natpisu nazvan „prefektom Judeje“ bi prema tome morao biti nadležan za izricanje presude. Ona je bila namenjena političkim podstrekačima na nemire.

Osim toga, Biblija izveštava da je presuda motivisana Isusovom kritikom Hrama i unosnih poslova na osnovu vere. Sveštenici zaduženi za Hram su se uplašili da će za vreme jevrejskog paraznika Pashe, kada je u gradu bilo mnogo ljudi, doći do pobune. To sigurno nije odgovaralo ni Rimljanima.

Između godine tridesete i trideset četvrte, Isus je umro pred kapijama Jerusalima.

Hristova smrt – rođenje jedne religije

A šta se onda dogodilo? Ovde napuštamo područje naučno verifikovanog znanja. Jevanđelja govore o praznom grobu iz kojeg je Isus vaskrsao trećeg dana kao i o tome da je sretao brojne ljude. Oni su poverovali da je živ.

Mora da se nešto zaista desilo, pa su Hristovi sledbenici posle njegovog pogubljenja i dalje verovali i to sa novim žarom. To je bio trenutak kada se rodila svetska religija. Sa verovanjem u vaskrsenje Hristovo počinje i lična vera, sopstveni doživljaj.