Imaš slajbe za menjažu?

Sve je isto kao pre 32 godine. Sa Črvenom u ruci žuriš do trafike i kažeš: “Dajte mi album i sličice. Za sve pare!” Nikada nisam kupio celu kutiju, svih 100 kesica. Tada zbog toga što je jedna užina manje značila samo 3 kesice više, a u međuvremenu sam skapirao da bih među tih 500 sličica dobio bar 150 duplikata. Iskustvo je majka - najviše po 10 kesica sa najprometnijih trafika iz raznih delova grada - jedini način da izbegneš levo krilo Angole i golmana Paragvaja koje možeš da staviš samo kao talon za tapke. Mada, cela kutija... Uh. Ove godine, za soma sam dobio album i 38 kesica, 190 sličica i - nijedan duplikat. Jako.

On je Ricardo Cabanas, vezni red Švajcarske, broj 482. Prva sličica koju je izvukao moj sin - nešto mlađi nego ja '74. kada sam lepio Tipa i Tapa, sa žarom i euforijom koju može imati samo klinac koji baš i ne zna šta skuplja, ali kapira da je to zabava koja neće trajati samo jedno popopdne i zbog toga je neizmerno srećan. Keva je preduhitrila ćaleta - kupila je album i nekoliko kesica, ali kako bi žene mogle znati naše male tajne? “Ovo je PANINI” – ponosno sam stavio najvažniji sportski bukvar na sto. Sa blještavih korica ponosno se šepurio dvadesetčetvorokaratni mali vitez iz Modene sa dugačkim kopljem. “OVAJ ćemo da lepimo i da čuvamo, TAJ mamin album nosi u vrtić.” Vidim da mu Panini ne znači baš koliko i Marsupilami, ali presudila je hrpa rasutih kesica. 38 za početak, malo li je?

Pažljivo smo seckali kesice - računam, biće opet neki majmun Vali ili komplet knjiga “Taj čudesni svet životinja” na poklon svima nama koji pošaljemo 100 praznih kesica u Gornji Milanovac - ali, avaj. Taj lepi običaj se izgubio negde od Mundijala u Meksiku '86. Na unutrašnjim koricama ništa od šargarepe za kolekcionare. A nema ni onih meni tako egzotičnih crno-belih fotki i plakata sa prethodnih šampionata. Hi-tech je učinio svoje - svi smo jurili samo efektne grbove reprezentacija sa hologramom koji izgledaju trodimenzionalno. Nije bitno da li si dečak od 6 ili dečak od 39 godina – euforija potpuno predvidiva. “Jo vidi! Izvuk'o sam zlatnu!”. Iako je zlatna zapravo bila srebrna. Ko ima grb, taj prilikom džoranja vredi bar 5, ako znaš da trguješ. Klinac mi je uredno grbove štekovao na stranu, a ove “obične” davao da lepim. A onda je na Cartoonu krenuo “Samuraj Jek” i mali mi je saopštio da ima pametnija posla. Bar dok ovaj mačetom ne istranžira zlikovce...

Tapke i “crno-belo”

U moje vreme je bio samo jedan crtać u 7:15 pre dnevnika. I da pevaš ako nisu vitez Koja ili Mariolino. Ako zbrzaš domaći, imaš celo popodne za fudbal, trule kobile ili odbitke. Ili naravno, okršaj na bojnom polju za tapke, na Vimbldonu – tako smo zvali malo parče betona između žute kule i osnovne škole. Znati igrati tapke – bilo je pitanje prestiža. Ako izgubiš partiju klikera na okiš ne boli, ali ako te oderu na tapkama... bolje ne dolazi sutra u školu. Ako si mudar, prvo kibicuješ, i izbegavaš okršaje sa starijima i kradeš im fazone. Ako imaju prvi potez, kad slože sličice na talon “stariji” uvek im palcem vešto malo saviju krajeve i udare tačno tamo kako bi se što veći broj sličica preokrenuo. Prilikom slaganja ove nove tek izvučene i ravne stave naravno na vrh jer ih tako samo blagi udarac dlanom odmah okrene na poleđinu.

Dakle, vežba... Prvo vežbaš sam, a onda sa pitomim drugarima. Ako od njih pukneš, onda nemoj ni da sanjaš Ligu šampiona, a ako ih oguliš, onda hrabro na matore! Ako te pobede, zezaće te par dana za vreme velikog odmora, pa to prođe. A ako ti njih slučajno pobediš... dobićeš dve macole malim prstom, ali status heroja koji ćeš sutra imati u redu za viršle sa senfom vredi sve dange koje ćeš popiti u drugom polugodištu. A ni devojčicama iz razreda neće biti baš svejedno. Neko će kredom napisati tvoje i njeno ime na tabli. Ali sada to ona neće obrisati, već će samo istrčati iz učionice na partiju lastiša. Tebi ne preostaje ništa drugo nego da krckaš jumbo blok i ponosno gledaš u veeeliko srce između dva zadatka iz poznavanja prirode i društva...

Ako si amater ili si baš mnogo mali, tu je drugorazredna zabava –  “crno-belo”. Crno je prednja strana, a belo poleđina sličica. Staviš manji štos, za početak od 5 do 10 na prst. Onda tvoj protivnik s identičnim brojem sličica na ruci te udari po vrhovima sličica – tvoje padaju a i on pušta svoje – pa kol'ko dobiješ. Tu je savijanje sličica strogo zabranjeno, i imaš pravo da proveriš da li konkurent igra u duhu fer pleja. Dogovoriš, naravno, unapred ko će crno a ko belo, a i pažljivo se sračunaš ako ti je štos duplikata previše tanak da ostaneš u igri bar do pauze između četvrtog i petog časa. Ako stasaš i postaneš glavni dasa u razredu i skupiš bar 10 sklapova, proces inicijacije je uspeo. Izvol'te na Vimbldon.

Menjaža

Tapke rešavaju snaga i veština, a menjažu mudrost. Nemoj nikada da pokazuješ ceo štos duplikata, jer ako ga vide shvatiće da ti je ostalo još vrlo malo da popuniš album i tražiće ti deset za jednu. Nije problem da daš toliko, ali će se pročuti po kraju i posle ti namerno neće dati nijednu za ceo štos koji imaš, samo da bi popunili album pre tebe. Trudi se da ne praviš spisak, jer po njemu takođe mogu da zaključe koliko ti je ostalo. Ako ti fali manje od trideset, dokaži tu peticu iz matematike i nauči sve napamet, tako niko ne može da te provali. Najbolje je da prvo odeš u drugi kraj, i da se tamo sa njihovim klincima džoraš. Nemoj nikako da ideš sam, jer ako naletiš na mangupe, olešiće te od batina i uzeti sve sličice. A to je već popriličan blam. Ni grupa ne garantuje bezbednost. Najbolji je dozirani rizik u vidu jednog osmaka koji će ti biti sasvim dovoljan bodyguard. Šta su dve koka kole i lepa reč za njega kod drugarice iz klupe u odnosu na mogućnost da brojiš sitno.

Ako na veliki odmor dođu velike čike sa tebi nikad dostupnim ooogromnim štosom duplikata, ne pitaj za cenu. Trči odmah do njih i budi prvi u redu jer je najveća mogućnost da će upravo oni imati to što ti fali. Čike su mudre i malo pokvarene, jer se za razliku od tebe nikada neće ofirati koliko im je bitno to što imaš, ali ti nemaš izbora. Izdžorao si se svima iz škole, već ste potrošili pare za hladišu i šarenka, pa ako ti i traže više od onog što ti daju – daj. Druge šanse nema, a i odrukaće te pred njim one šmizle iz petog jedan.

Argentina 1978

Da bih popunio Argentinu '78 falila mi je još samo jedna sličica. Aleksandru Satmareanu, njega smo izbacili u legendaranoj pobedi u Bukureštu 6:4, pa su Rumuni zaslužili magareću klupu u albumu među onim reprezentacijama koje se nisu kvalifikovale na prvenstvo. Na žalost, i mi smo tu završili par meseci kasnije, jer smo na odlučujućoj utakmici na Marakani malo promašili temu. Španci su zabili gol, a mi samo Huanitu razbili glavu. Čuo sam od drugara da jedan mali iz trećeg razreda ima sličicu koja mi treba. Trk na odmor među klince koji su igrali školice.

“Ti imaš onog Rumuna?”
“Imam.”
“Aj se menjamo.”
“Ne smem. Rekli su mi da ti ne dam.”
“Ko ti je to rekao?”
“Pera iz petog.”
“Glupi Pera? Ne sme ti on ništa. Ja ću da te štitim. 20?”
“Neću.”
“30?”
“Neću.”
“Mali, evo ti sve. Ako nećeš ja ću da te mlatim!”

Preventivna najava sile onemogućila je pokvarenjaka da skupi album pre mene. Svima dobro – meni pun album, malom štos duplikata, Peri šipak.

Trikovi

Kad porasteš, tada se služiš trikovima u skladu sa godinama koje imaš. Zapravo, kako ko. Čini mi se da su od Italije '90 distributeri uveli mogućnost da kupiš sličice koje ti fale. Ej, da kupiš! Pa, to ne bih uradio makar ne popunio album! Pazi, da kupiš! Čemu onda sva ona muka, gušt, radost kad nabaviš ono što ti fali, ako nemaš petlju za još tih nekoliko komada? Sa takvima ne menjam ništa. Gnjidice.

Saldo

Francusku '98. sam gotovo popunio. Nedostajala mi je cela selekcija Irana (što mi je bilo jasno), i tri Engleza – Toni Adams, Robi Fauler i Les Ferdinand (što me je nerviralo). Nema, pa nema! Niko ko ga znam nije ih imao. Kapiram ja te fore da namerno štampaju neke reprezentacije i neke igrače u manjem broju, ali da ih baš niko ne izvuče, malo je previše. Besan napišem e-mail Paniniju bez ikakve namere i želje da dobijem bilo kakav odgovor –  kad ono, gle! Gospodin Davide Marchesi se silno izvinjava u ime svoje kuće obrazlažući odsustvo Irana nepostizanjem dogovora sa njihovom federacijom, a trojice Engleza jer još nisu sklopljeni ugovori sa njihovim menadžerima; usput kaže da će mi, čim se to realizuje, poslati sličice na kućnu adresu! Tako i bi. Uredno adresirano, stiže upakovano 3 Engleza u po pet primeraka. Da se ima. Grazie Davide! Ako ove godine nekoga volšebno nema, znate koga da startujete...

Samuraj Džek se završio, a klinac mi i dalje ne da grbove. Ima pravo. Te zlatne su najbolje. Kao i ono što čeka njegovu generaciju – pravljenje sopstvenih albuma. Nakačite se na http://www.mypanini.com i shvatite koliko smo matori.

Ovo mi je deveto svetsko prvenstvo koje skupljam. Imam sve albume, popunjene. Osim Meksika '86, jer sam tada u Sarajevu služio narodu. Mogao si da nađeš mostarsku Drinu sa papirom za Marlboro, ali za Panini nisu čuli. Bedak. Loži me drugar već 20 godina da će da mi ga pokloni. Čini mi se da mi je još jedino ostalo da primenim metode iz petog osnovne. Ja ću lako – prebiću i oteću, ali šta da radi moj kum kome od svih albuma i dan danas fale SAMO 2 sličice, takođe iz '86. Ima neko Petra Petrova i Iliju Valova?

Gostovanje Jovana Đorđevića autora teksta u emisiji Uvećanje Radija B92:
Real audio: stream
Mp3: stream | download