Stefan Arsenijević - Moramo se boriti za naše ciljeve

Jednom prilkom za sebe je rekao da je "dečko koji obećava”, a na pitanje da li misli da je ispunio to obećanje kaže:
Mislim da ga zasad nisam izneverio. To mogu da vidim po interesovanju za moj poslednji film i ponudama koje i dalje dobijam.

Mišljenja je da kod nas nije toliko materijalna i finansijska kriza, koliko je potpuno gubljenje entuzijazma i vere da se nešto može promeniti nabolje.
To je ono što je najgore, što ubija. Imam prijatelje u Rumuniji i Bugarskoj i već godinama upoređujem našu situaciju sa njihovom. Oni i danas, sa ulaskom u Evropsku uniju imaju nesto niži standard od našeg. Ali puni su optimizma. Za njih su stvari od pada istočnog bloka samo išle na bolje. U našem slučaju je po onoj kletvi - dabog da imao pa nemao. I to ubija. To što nikako da se vratimo na ono što smo imali 80ih. Postoji opšte osećanje da se stvari menjaju sporo, da verovatno nikad neće biti bolje. Ta bezvoljnost uništava i svaku perspektivu. I tako nam život prođe u nezadovoljstvu.

Da li ste vi izgubili entuzijazam i veru?
Borim se, svaki dan. Sve je manje imam, možda je to posledica i činjenice da sam zašao u tridesete. Ali, ne dam se, borim se.

Pravili ste filmove o različtim temama: ljubavi, očaju, izgubljenim generacijama...Šta možemo očekivati iz vaše kuhinje u budućnosti?
To su neke dominantne teme koje me okupiraju. Jer uglavnom proističu iz mog života u Srbiji. Od sebe ne možeš pobeći. Tako ću u novom kratkom filmu "Berlingrad" koji snimam na leto radnju filma izmestiti van Srbije, a i dalje se baviti istim temama. Glavni junak u potrazi za ženom koju je na kratko upoznao, ali veruje da je to žena njegovog života odlazi u Berlin. Pripada generaciji koja nije imala prilike da putuje, prvi put u životu je van zemlje sam, prepušten sebi. A devojka zbog koje je došao u Berlin kao da je u zemlju propala. Sa najnovijim filmom "Ljubav i drugi zločin", prošli ste mnoge evropske festivale. Kako je prihvaćen film kod inostrane publike, a kako kod domaće?
Nema tu veće razlike. Uspeli smo da napravimo univerzalan film i on funkcioniše na emotivnom nivou. Naravno, postoje izvesne nijanse vezane za iskustvo. U Americi su na njega gledali kao na gorko-slatku ljubavnu priču u kojoj su iscitavali socio-politicke slojeve, dakle sa određenom intelektualnom zainteresovanošću za nešto drugačije što ima taj film otkriva, dok u Istočnoj Evropi i kod nas apsolutno nije bio potreban nikakav intelektualan napor da se shvati društvena situacija, tu je reč o potpunoj identifikaciji. Nikad neću zaboraviti jedan bračni par koji je godište mojih roditelja u Kaunasu u Litvaniji gde smo otvorili festival. Oni su tokom razgovora sa publikom nakon projekcije filma izašli napolje i vratili se sa kesicom čokoladnih bombona koju su mi pruzili. Rekli su mi na lošem engleskom: ovo je za vas jer smo tokom filma plakali. I ja sam mogao samo da pretpostavim zbog čega. Generalno, ljudi plaču na tom filmu i u Edinburgu i u Tbilisiju, i u Helsinkiji i u Ljubljani. To sam video. I onda ja najčesce krenem da se izvinjavam i da obećavam da će mi sledeći film biti komedija, a oni uglavnom govore: ma, ne, smejali smo se tokom filma, ali dobro je ponekad i isplakati se. I ja sam zadovoljan.

Da li silna takmičenja stvaraju dodatni pritisak… da nešto u šta vi verujete i iza čega stojite seciraju ljudi koji možda baš i ne razumeju vašu poruku?
Zanimljiva stvar sa ovim filmom je što je on toliko otvoren, da ga ljudi potpuno različito doživljavaju. Taj film postavlja pitanja. Ne daje odgovore. Odgovore ne znam ni za sebe, a kamoli da sad ja nekome u gledalištu sugerišem da li vredi žvrtvovati sve za ljubav, da li treba otići iz zemlje ili ostati... Moja ideja je bila da ta pitanja postavim na što zaoštrenijim i što zanimljivijim primerima i da pustim da svako nađe svoj odgovor. I sad se dešava da na festivalima, u razgovoru sa publikom posle filma jedan deo publike misli da je film optimističan, dok drugi misli da je pesimističan. Neki kraj iščitavaju kao trijumf ljubavi, a neki kao potpuni poraz. Neki u filmu nalaze nadu, i na širem društvenom planu, a neki besperspektivnost. Ja slušam i zabavljam se. Taj film je ogledalo.

Da li mislite da strana publika može da se poistoveti sa likovima koji su doživeli mnoge stvari koje su njima potpuno strane?
Ta društveno-politička nota nije glavna tema filma. Ona je tu u dubini, ona je pozadina koja na poseban način senci ili osvetljava likove. A glavna tema je ljubav. Najrazličitiji vidovi ljubavi. Protivrečnosti tog osećanja. Slojevitost. To je pitanje koje bilo koji čovek bilo gde na svetu sebi postavlja. I zato identifikacija svuda funkcioniše.

Šta vi, kao mlad reditelj mislite o pravljenju filmova u našoj zemlji?
Pravljenje filma je zahtevan, težak i neizvestan posao bilo gde. U Srbiji je to jos zahtevnije, teže i neizvesnije.

Da li mislite da vam je odrastanje u Srbiji, uprkos svim nedaćama, pomoglo da se lakše odlučite za vas poziv?
Mislim da bih se bavio filmom da sam rođen bilo gde. Jednostavno sam to oduvek hteo. Od trenutka kada sam sa tri godine prvi put ušao u bioskop. Prednosti ovog poziva i odrastanja u Srbiji je što Srbija pruža obilje tema. Jedino što je teško napraviti pravu distancu prema njima.

Kako vidite svoje mesto u ovdašnjoj ili evropskoj kinematografiji i da li mislite da za vaša ostvarenja postoji mesto u Holivudu?
Ovdašanja kinematografija je evropska. I tu ja osećam svoje prirodno mesto.

Da li biste sebe mogli da vidite kako stvarate pod okriljem Holivuda i koliko je on bitan za vas kao kinemotgrafa?
Evropska kinematografija mi je mnogo bliža i zanimljivija jer pruža autoru potpunu slobodu. U evropskom filmu autorski pristup je vrhovna vrednost, dok je u Holivudu to novac. Ne žudim za studijskim sistemom, gledao sam mnoge evropske reditelje kako tamo propadaju, a ipak, ne mogu reći da mi ne bi bilo interesantno da snimam sa Meril Strip ili Džulien Mur, na primer. Holivudski film je dobrim delom formirao moj filmski pogled. To zlatno doba Holivuda. Na žalost, vec duže vreme Holivud je u kreativnoj krizi. U ovom trenutku mnogo zanimljivija ostvarenja dolaze iz ostatka sveta.

Može se reći da su piratski diskovi postali jedno od glavnih obeležja Beograda….mnogi smatraju da oni predstavljaju veliku opasnost kako za domaću, tako i za stranu kinematografiju, međutim tokom svih ovih godina ovdašnje nemaštine činilo se da su pirati imali većeg uticaja u obrazovanju naroda nego biskopi sa svojim izborom, kakvo je vaše mišljenje?
Devedesetih, tokom embarga oni su bili jedini izbor. Piratski dvd-jevi i, ako se sećate, tv stanice koje su prikazivale holivudske hitove ponekad i na sam dan njihove svetske premijere. Ali vremena su se promenila. Ne verujem da se može govoriti o 'obrazovanju naroda' putem tih muljavih kopija distorziranog tona. I, tačno je, pirati direktno uništavaju domaću kinematografiju. Kao reditelj uložite najmanje dve godine svog života i truda u jedan film i samo nekoliko dana ili nedelja nakon bioskopske premijere neko na haubi svog automobila već prodaje najčešće nezavršenu, muljavu verziju vašeg filma. To su trenuci kada se pitate - pa čemu sve ovo? Ne vidim tu nikakvu kulturnu misiju, vec nepoštovanje i krađu.

Sad ćete mi vi na to odgovoriti - da, ali kakvi su tek uslovi u bioskopima. I to je tačno. I to je jedno strašno nepoštovanje. Da postoje jedva dva pristojna bioskopa u dvomilionskom gradu u kojem pozorišta izgledaju kao svemirski brodovi. Samo da se razumemo, jako volim pozorište, ali mi je taj nesklad potpuno nerazumljiv. I takav odnos ubija domaću kinematografiju.

S druge strane, kad smo već dotakli temu obrazovanja, tj. formiranja ukusa mislim da je važno napomenuti da je to jedna od osnovnih funkcija televizije, pogotovo javnog servisa a koja je poslednjih godina potpuno skandalozno zanemarena. Televizija podilazi necemu što se smatra za 'ono što narod želi' i iz godine u godinu snižava standarde. A opet, ja i dalje susrećem taksiste, prodavačice, obične ljude koji kada čuju da se bavim filmom počinju priču o Feliniju, Bergmanu, Skorsezeu, Kurosavi... Decenijama je domaća publika formirala ukus na vrhunskim ostvarenjima. Danas uopšte ne postoji ni mogućnost izbora. Nove generacije stasavaju isključivo na telenovelama, rijaliti šouovima i, u najboljem slučaju, holivudskoj konfekciji.

Za film "Atorzija", 2003 osvojili ste "Zlatnog medveda" u Berlinu. Posle toga došla su i druga priznanja, koliko su za vas bitne festivalske nagrade?
Imao sam sreću da u svojim dvadesetim dobijem neke od nagrada koje mnogi mnogo veći i bolji reditelji od mene nikad ne dobiju. Nagrade su podigla očekivanja od mojih novih filmova, ali ja na to gledam i kao na vrstu oslobađanja. Šta sad, ako sam bio nominovan za Oskara, zar treba svim silama da pokušam i da ga dobijem? Ne. Mada neki od mene to očekuju. Ne zanima me da se na taj način dokazujem. Uspeh filma me zanima samo u onoj meri u kojoj će mi omogućiti da radim dalje. Nadmećem se sa samim sobom, ne sa očekivanjima drugih.

Brojne nagrade i posete festivalima podrazumevaju, crveni tepih, brojne fotografe i medije, koliko obraćate pažnju na vas izgled, da li mislite da se time može postići više, kako kod publike, tako i kod budućih saradnika i poslodavaca?
Što bi rekao jedan moj profesor - kada se kaže film svi pomisle na crveni tepih, a pravljenje filma je ustajanje u četiri ujutru i gacanje po blatu. Crveni tepih je samo deo posla koji zauzima daleko manje vremena u životu reditelja i ja se shodno tome i ponašam. Ne pada mi na pamet da postanem jedna od dežurnih poznatih ličnosti koja se pojavljuje na svim gradskim hepeninzima, ima mišljenje o svemu i smatra da je odmor propao ako fotke sa letovanja ne objave svi tabloidi. Radije sam u blatu, ono je srž moga posla.

Odrasli ste na Novom Beogradu, a postavljen je i kao pozadina vašeg filma. Da li NBG predstavlja autentičnu sliku nekog novog,drugačijeg Beograda…da li su stariji delovi grada polako gube svoju dušu i svoje starosedeoce i počeli da se pretvaraju u jedan veliki supermarket?
Ceo ovaj svet se pretvara ne u supermarket, to je prevaziđeno, već u jedan veliki hipermarket. I stari delovi Beograda i Novi Beograd. NBG nije više ono sto je bio kad sam odrastao na njemu. E sad, možemo da sedimo u uglu tog globalnog hipermarketa i budemo nostalgični za starim dobrim vremenima (koja možda i nisu bila tako dobra, već mi mladi i puni entuzijazma) ili prihvatimo realnost da se stvari uvek menjaju i pronađemo neki kutak, otvorimo neki skriveni prozor i napravimo okruženje koje nam odgovara.

Da li uopšte vidite bilo kakvu perspektivu za mlade ljude u našoj zemlji, postoji li bolje sutra kojem se svi nadamo?
Sve više verujem da je to isključivo individualno. Ne znam šta će biti, ali ne mislim da treba sedeti i čekati da se stvari promene. Da nas neki vođa čudom spasi. Treba se u datim okolnostima boriti kako znaš i umeš za sebe i najbliže. Ako se svako pojedinačno izbori da mu bude bar malo bolje, biće nam svima bolje.

Čini se da se dosta mladih režisera okrenulo temama koje se prvenstveno tiču naše svakodnevnice i odrastanja u društvu koje je čini se opčinjeno pogrešnim vrednostima…da li je to svojevrstan bunt ili način da se ljudima otvore oči….pokušaj da se pronađe rešenje za situaciju u kojoj se društvo danas nalazi?
To je potpuno normalno. Praviš film o onome što te okružuje. Pojavio se i jedan zanimljiv trend. Suočavanje sa devedesetima i njihovim posledicama je mnogo vidljivije i žešće u domaćem filmu sada nego ranije. Konačno je došla ta distanca i imam utisak da postoji velika potreba da se to traumatično iskustvo i pitanja koje je ono otvorilo sagleda, emotivno savlada, kako bi uopšte mogli da nastavimo dalje.

Koliko važnosti pridajete muzici u vašim filmovima?
Iz nekog razloga, uvek u filmu imam jednu pesmu koja se ponavlja u nedogled. Najčešće je to neki stari šlager. Ne znam, verovatno treba da posetim psihijatra kako bih taj problem razrešio. ;)

Da li je svetska slava uticala na vašu svakodnevni život, postoji li više pozitivnih ili negativnih strana slave?
Pa dobro, nije baš da sam napravio karijeru holivudskog glumca, pa da mogu da pričam o slavi. U filmskim krugovima u svetu znaju za mene i to prija jer rađa interesovanje za moje filmove. Krug u kojem se krećem se proširio, proširile su se mogućnosti, horizonti. I to je sve jako pozitivno.

Koliko su vam bitni svakodnevni mali rituali, kako oni kućni,tako i oni na setu, da li ih vi imate i koji su?
O, da. U ovako dinamičnim, nesigurnim poslovima jako je bitno imati neke stvari koje su stalne. Imam niz rituala, a najvažnija mi je jutarnja kafa. Upalim muziku, gledam kroz prozor i pijem prvu kafu. Uvek. Ma koliko rano morao da ustanem, ma koliko malo vremena imao. Tako skupim snagu, saberem misli i posle toga mogu da se suočim sa spoljašnjim svetom.

Postoji li mesto u Beogradu ili inostranstvu, na kojem volite da pijete kafu ili recimo večerate?
Gde god često boravim imam svoje mesto. To su mesta sa opuštenom atmosferom i dobrom hranom, na kojima se osećam kao kod kuće. Stalne tačke na ovom svetu kojima se iznova vraćam. U Beogradu je to Dunja, na Mokroj Gori kafana 'Kod Bojadžije', u Ljubljani gostionica 'Narobe', u Berlinu 'Klarchens Ballhaus' i 'Joseph Roth', u Kelnu 'Drunken Donkey'...

Koliko je za vas bitno da imate svoju oazu, mesto na kojem možete da napunite baterije?
U mom slucaju to je Mokra Gora. Tamo imam porodičnu kuću, rođake i prijatelje, mir i tišinu, domaću rakiju i pršutu i drugi sam najbolji reditelj u selu, bez ikakvih izgleda da se to ikad promeni - tako da nema nikakvog pritiska, vec samo opuštenost i uživancija.

S obzirom da je snimanje film prilično iscprljujući i dugtrajan proces, koliko za to vreme imate prilike da se brinete o svojoj ishrani i izgledu?
Kad snimam brinem samo o filmu. Ništa drugo ne postoji.

Da li mislite da muškarci danas svom izgledu poklanjaju previše ili premalo pažnje. Gde sebe vidite u celoj navali kozmetičkih preparata i Fenomenološki mi je zanimljivo kako su se stvari brzo promenile. Pre samo nekoliko godina nesigurno su pokusavali da nam prodaju kremu za muškarce koja je da bi uopšte doprla do ciljne grupe imala posebnu gedžet-kutiju. Danas je na aerodromima u fri-šopovima najveća gužva ispred police za mušku kozmetiku. Možda zato sto je samo jedna polica. Ali gužva je. I polica se stalno proširuje. Čak i neki sredovečni ljudi isprobavaju testere, ogledaju se, pažljivo čitaju čemu služe novi i novi preparati za koje do malopre nisu ni slutili da im trebaju. Kozmetička industrija je uspela da osvoji i drugu polovinu populacije. I ja sam njena žrtva. Zabavan mi je ceo taj novi svet.

Da li su opsednutost sobom i svojim izgledom, kao i stalna borba za opstanak, kao najnoviji društveni trend uspela da uguši stvari poput osnovnih manira, pristojnosti, ljubaznosti, udvaranja….
Ne mislim da su se stvari suštinski promenile. Samo forma. Ljudi su uvek bili i ostaće ljudi. Egocentrični i povremeno humani.

Koliko je za jednog sineastu bitno da pored poznavanja filmske umetnosti i beskrajnih sati provedenim u mračnoj sali ispred projektora, potrebno i da sam bude u centru života, da prati muziku, književnost, pozorište?
Trudim se da crpim inspiraciju iz svih izvora. Kod mene to ide u ciklusima. Kada intenzivno radim na filmu, potpuno sam zatvoren za uticaje, ne prijaju mi. A onda kad se film završi imam period kada bukvalno gutam knjige, predstave, muziku, sve oko sebe.

Kada biste birali soundtrack vašeg života koje pesme, albumi, knjige, filmovi i mesta bi ga činili?
Umesto svega toga dacu ti jedan strip. Moj omiljeni. Korto Malteze. San mi je da snimim film po tom stripu, a ako ne, onda bar da živim kao Korto. Zasada se na neobičan način ovo drugo dobrim delom ostvarilo.