Sve češći odlasci u inostranstvo zbog vantelesne oplodnje

Foto: Travis Swan / Flickr.com

„Tek u 47. godini sam upoznala sadašnjeg muža i poželeli smo da dobijemo bebu. Lekari su nas posavetovali da odmah krenemo sa planiranjem postupka vantelesne oplodnje, što smo i uradili u privatnoj klinici u Beogradu. Nije bilo uspešno. Kvalitet jajnih ćelija opada sa godinama, kao i njihov broj, zato mi je lekarka u domu zdravlja savetovala da idem odmah u inostranstvo, u Prag, gde se radi postupak sa donorskim ćelijama, na šta sam pristala. Dva puta su mi radili oplodnju i uspela sam da ostanem u drugom stanju, ali se trudnoća nije održala. Iako sada imam 50 godina, još nisam odustala od ideje da na ovaj način dobijem bebu. Jedini problem je novac, jer smo intervenciju sa pripremom i ćelijama plaćali oko pet hiljada evra. Dodatno se plaća i prevoz i smeštaj.”

Ovim rečima opisuje svoju borbu za dobijanje potomstva T. V. iz Beograda. Ona je samo jedna od više hiljada žena koja je, zbog prebukiranosti u našim klinikama i ograničavajućih zakonskih procedura odlučila da sreću okuša u inostranstvu. Mnoge žene nemaju odgovarajuće jajne ćelije, a muževi sprermatozoide, pa je nekad jedino rešenje da se potraži donor, što kod nas nije dozvoljeno. U Srbiji ne postoji banka jajnih ćelija i spermatozoida, a žene koje ispunjavaju uslove da budu uključene u program vantelesne oplodnje o trošku države moraju da imaju do 40 godina. Međutim, u gotovo svim klinikama su velike gužve, pa se čeka i šest meseci kako bi se uradila intervencija kod para kojima je ovo jedina šansa za dobijanje naslednika.

Koliko je parova prošlo kroz besplatne pokušaje dobijanja deteta veštačkim putem, kako problem prebukiranosti kapaciteta može da se prevaziđe i da li nadležni možda razmišljaju o tome da se uključi više privatnih klinika u Srbiji kako bi svi parovi u dogledno vreme stigli na red, u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje objašnjavaju da je od decembra 2012. do decembra 2013. godine, na ovu proceduru upućeno 1.798 osiguranika.

– Kako postojeći kapaciteti zdravstvenih ustanova iz Plana mreže nisu dovoljni da bi se zadovoljile prepoznate potrebe svih osiguranih lica, RFZO je u više navrata sklapao ugovore za pružanje pomenutih usluga sa privatnim zdravstvenim ustanovama (za oko 445 osiguranih osoba), a to će i ponovo činiti ukoliko se ponovo ukaže potreba – pojašnjavaju u RFZO.

Procenat uspešnosti samog postupka u Srbiji ne odstupa od onog u drugim zemljama evropskog regiona, tvrde u ovoj instituciji, jer se beleži 38,4 odsto trudnoća završenih porođajem sa živorođenim detetom. S druge strane, stručnjaci iz inostranstva objašnjavaju da su brojni razlozi zašto se parovi sve više njima obraćaju za pomoć.

Kako objašnjava Marija Ćulibrk, iz Klinike za vantelesnu oplodnju iz Češke, uspešnost postupka je samo jedan od razloga zašto naši ljudi dolaze u Prag.

– Među ostalim razlozima navela bih pravna ograničenja koja postoje u Srbiji i koja ne dozvoljavaju, odnosno ne legalizuju određene vrste procedura, na primer, donaciju jajnih ćelija. Takođe, procedura u Srbiji je vrlo spora – smatra Ćulibrk.

I Nataša Strinić, iz grčke klinike „Embriolab”, naglašava da sve više parova dolazi u Grčku na vantelesnu oplodnju iz razloga što su laboratorije savremenije.

– Sve metode koje primenjujemo omogućavaju da se oplodi što veći broj jajnih ćelija i da se na taj način dobije što više kvalitetnih embriona. Na taj način paru se povećavaju šanse za uspeh iz prvog puta. Stopa uspešnosti na našoj klinici je 55 odsto za žene do 35 godina, a za starije od tog doba 45 odsto. U Grčkoj je zakonom dozvoljena vantelesna oplodnja sa doniranim jajnim ćelijama i spermatozoidima. Dozvoljeno je raditi postupak parovima koji nisu venčani, kao i ženama bez partnera. Zakonska granica za žene je do 51. godine – kaže naša sagovornica.

Izvor: Politika.rs