Tomas Johanson

Na profesionalnom nivou debitovao je 1993. godine, kada je za nadmetanje u Bolcanu dobio ’specijalnu pozivnicu’. Savladao je Novačeka, ali je u četvrtfinalu ispao od Olihovskija. Nije beležio zapažene rezultate u naredne dve sezone, a pažnju javnosti skrenuo je početkom 1996. godine. Tada je u Melburnu izgubio od legendarnog Borisa Bekera sa 3:2 u setovima, iako je imao vođstvo od 2:0.

U 1997. godini došao je do prvog trofeja u karijeri, pošto je u finalu u Kopenhagenu (tepih, 203.000 dolara) pobedio Martina Dama sa 6:4, 3:6, 6:2. Sledeće sedmice trijumfovao je i u Sankt Petersburgu na istoj podlozi, posle čega je ušao u prvih 50 tenisera na svetu. Na šljaci je, kao i obično, bio poprilično slab, a onda je u finišu sezone dva puta dogurao do polufinala i godinu završio u najboljih 40.

Naredne sezone odigrao je najdramatičniji meč sezone u četvrtfinalu US opena – u taj brejku petog seta izgubio je od Marka Filipusisa. Ostali rezultati bili su solidni, dva finala i nekoliko polufinala, ali nijedna titula. U 1999. je u Montrealu osvojio prvi trofej iz Masters serije, pobedivši u finalu Jevgenija Kafeljnikova sa 1:6, 6:3, 6:3.

Godinu 2000. započeo je deprimirajućim skorom 8-16, a potom je imao 14 pobeda i 10 poraza. Ponovo je ušao u četvrtfinale na US openu, ali je ovoga puta izgubio od Toda Martina. U Stokholmu je savladao Enkvista, Normana i u finalu Kafeljnikova za (tada) četvrtu titulu u karijeri. U 2001. je zabeležio 46 pobeda, a proboj u Top 20 nadgradio je dvema uzastopnim titulama na travi – u Haleu i Notingemu. Pobedio je odlične server, poput Artursa i Rusedskog, kao i Kafeljnikova, Bjorkmana, Santoroa...

U tenisku istoriju Johanson se upisao u Melburnu 2002. godine, kada je u finalu Australijen opena savladao Marata Safina sa 3:6, 6:4, 6:4, 7:6. Postao je prvi Šveđanin koji je trijumfovao na Gren slemu još od 1992. i pobede Stefana Edberga na US openu. Ušao je u Top 10, ali je razočarao na Vimbldonu, u prvom kolu je izgubio od anonimnog Brazilca Flavija Sarete.

Veliki peh zadesio ga je u trenutku kada je bio na vrhuncu igre i rezultata. Zbog operacije levog kolena propustio je celu 2003. godinu, a sve do juna sledeće sezone nije dobio dva duela u nizu. Stvari tada kreću nabolje i Johanson je u 2005. pobedio na rekordnih 48 susreta, pritom osvojivši titulu u Sankt Petersburgu. Na Vimbldonu je u polufinalu ispao od Rodika, a trijumf u Rusiji bio je Johansonova „labudova pesma“.

Godine su počinjale da negativno utiču na brzinu i Johanson više nije bio relavantan faktor u u žem svetksom vrhu. Na to se nadovezala i povreda oka, zbog koje je propustio deset nedelja u 2006. godini. Izgubio je status Top 50 igrača, a ni u tekućoj sezoni nema značajnije rezultate. Ima samo 9 pobeda, a u Haleu je eliminisan u prvom kolu od Berdiha.