Ciao, Silvio – odlazak Milanovog "viteza"

Osam Skudeta, pet Liga/Kupova šampiona, ukupno 29 trofeja, to je ostalo iza Berluskonijeve 31-godišnje vladavine u Milanu.

"Odlazim s bolom, ali i s uverenjem u modernu igru, borbu na najvišem evropskom nivou i viski nivo investicija i resursa koje jedna porodica više ne može da omogući. Nikad neću zaboraviti emocije koje mi je vođenje Milana donelo. Ljude koji su ovaj klub učinili velikim. Velike trenere i šampione koji su omogućili da zauvek postanemo deo istorije fudbala. Veliko hvala i milionima navijača širom sveta koji uzvikuju "Forca Milan". Bez njih Milan ne bi postojao nikad. Zbog njih smo osvojili sve što smo mogli", rekao je Berluskoni po predaji kluba 2017.

Poslednje godine na San Siru pretile su da klub zadesi sudbina iz sredine 1980-ih, kada je tada desetostruki šampion Italije jedva "disao", uspeo čak i da ispadne u Seriju B, te dođe na rub bankrota.

Tada se kao mesija pojavio lokalni čovek koji je pre nego što je stekao bogatstvo preko nekretnina i medija preživljavao kao muzičar na kruzeru i trgovački putnik.

Klub koji je bio u dugovima do guše, bez vlasnika jer je pobegao iz zemlje, preuzeo je za sitne novce u svoje ruke i vratio nadu navijačima.

Severna tribina je slavila: "Silvio, Milan te voli", "Sivlio, spasi nas sramote", "Silvio, reši se ovih lopova", ređali su se transparenti na stadionu.

I tako je 10. februara 1986. počela era Silvija Berluskonija, 20. predsednika u istoriji Milana.

Helikopter, Vagnerove "Valkire" i duboki džepovi

Foto: Profimedia

Pre svojih "bunga banga" zabava koje su ga koštale privatnog života i političke karijere, Berluskoni je tada još neviđenim načinom upravljanja klubom stvorio prvi moderni "superklub".

Ono što danas možemo da vidimo u Premijer ligi i Ligi šampiona, temelji se nalaze na San Siru.

U vreme jedne od najšarenolikijih decenija on je doneo revoluciju u fudbal. Doneo je eru modernog, progresivnog, poslovnog stila upravljanja, za razliku od patrijarhalnog i konzervativnog Juventusa.

Stigao je helikopterom, tačnije sa tri za ceo svoj tim, praćen Vagnerovim "Valkirama", dubokih džepova i ogromnom ambicijom obećavajući navijačima ispunjenje najlepših snova.

Dočekalo ga je njih 10.000. Obećao je snove pred kapitenom Frankom Barezijem i trenerskim timom u kojem je bio i tada mladi Fabio Kapelo.

Verovao je da je fudbal jednostavna, laka igra, zabava i spektakl. Upravo ta ideologija je učinila Milan onim što jeste danas u istorijskim knjigama.

Učinio je Milan jednim od najzabavnijih klubova na svetu, i što je još važnije najboljih i najtrofejnijih, redajući trofeje iz godine u godinu.

Majstor marketinga, brzo je privukao pažnju javnosti pa tako i novac, odmah je oboren rekord sa 60.000 sezonskih karata.

"Milan je tim, ali i proizvod koji može da se proda, nešto što može da se ponudi na tržištu", bila je jasna poruka Berluskonija.

Holandski talas

Foto: Profimedia

Ulagalo se u infrastrukturu i omladinsku školu, oprostilo se sa neuspešnim eksperimentom sa Englezima, a klub se okrenuo domaćim adutima.

Pored već dokazanog Barezija uporedo sa rastom milana krenuo je i razvitak budućih legendi Maldinija i Alesandra Kostakurte, a prva kapitalna investcija bila je Atalantina "desetka" Roberto Donadoni, ukraden ispred nosa velikom rivalu Juventusu.

U međuvremenu, stiže neprevaziđeni holandski talas talenata o kojima je pričala cela Evropa, a Berluskoni nije ostao imun na to. Brzo su se obistinile glasine o dolasku Marka van Bastena i Ruda Gulita, a kasnije im se pridružio i Frank Rajkard.

Dve godine po dolasku Berluskonija stigao je prvi Skudeto, nakon devetogodišnjeg posta, a već sledeće sezone pokorena je i Evropa.

Prve titule nisu donele trajnu dominaciju, usledila je kratka pauza, pa je "Vitez" Silvio nastavio da ulaže u tim. To dovodi do nove smene trenera, a klub preuzima Kapelo.

Njemu stižu nove evropske nade Zvonimir Boban, Dejan Savićević i Marsej Desai, jedan za drugim u nizu, koji uz već pomenutu kičmu tima otpočinju najblistaviju eru u Milanovoj istoriji, prvu polovinu 90-ih koja donosi "rosonerima" četiri Skudeta i dve Lige šampiona.

Treći talas nije stigao na sličan način, pa je usledio blagi pad krajem veka, ali 2001. počinje novi, na žalost poslednji veliki Berluskonijev ciklus.

Sa vrha se može samo na dno

Foto: Profimedia

Osmogodišnja era Karla Ančelotija na krilima Andrija Ševčenka, Andree Pirla, Rikarda Kake, Klarensa Sedorfa, Kafua, Filipa Inzagija, Alesandra Neste, Đenara Gatuza. Tri finala LŠ, dve titule i jedan bolan poraz u Istanbulu, te novi Skudeto.

U međuvremenu se dogodila afera Kalčopoli, koja nije koštala Milan statusa prvoligaša, ali je umnogome uzdrmala klub.

Opet nije stigao novi talas naslednika, dolazak Zlatana Ibrahimovića, Robinja i Alešandrea Pata je doneo poslednju titulu 2011, ali je to bio samo poslednji trzaj velikana.

Rast Milanove moći svakako je doprineo i Berluskonijevoj, što ga je dovelo do pozicije premijera, najdugotrajnijeg u posleratnoj Italiji.

Ali, kao što to po pravilu biva, ko dostigne ogromne visine mora zatim i da se vrati na dno. A to se postepeno dešavalo u oba slučaja, kako sa vlasnikom, tako i sa njegovom omiljenom igračkom.

Sve je manje vukao velike poteze, prebacio je veliki deo odgovornosti na svoju ćerku Barbaru i vernog dugogodišnjeg saborca Adrijana Galijana, ali rezultati su počeli da izostaju.

Milan je u prvoj deceniji tekućeg veka i dalje važio za jedan od najprestižnijih timova na svetu, lako su stizali igrači, pa su i rezultati koliko-toliko bili prisutni, ali to je samo odlagalo sunovrat velikana. Uprkos pomenutoj tituli iz 2011, Milan nije uspeo da se vrati na kolosek dominacije.

Tokom Berluskonijeve ere Milan je vodilo ukupno 15 trenera, Saki, Kapelo i Tasoti su imali po dva mandata, a činjenica da su čak šestorica sedela u prethodne tri godine, najbolji je znak stanja koje je dovelo do nove revolucije na San Siru.

Berluskoni je u međuvremenu ostao bez svoje fotelje u Palaco Kiđiju, izgubio je podršku i navijača koji su počeli sve glasnije da se bune zbog klupske politike, a pošto Milan nije mogao da se izbori sa takvom situacijom samo na osnovu velikog imena, nešto moralo da se promeni.

Promena se zovala Rossoneri Sport Investment Lux. Te 2017. završila se era "Viteza", počela je Kineza.

Za 520 miliona evra, uz dodatnih 220 za otpis dugovanja bivšeg vlasnika kompanije Fininvest, Kinezi su preuzeli ključne uloge na San Siru.

"Ostaću pre svega i najviše navijač Milana, kluba koji me je otac naučio da volim kao svoje dete, san koji smo zajedno ostvarili", oprostio se Berluskoni od svojih "rosonera".

Copy Milan – paste Monza

Foto: Profimedia

Berluskoni je San Siro napustio zajedno sa vernim saradnikom Adrijanom Galijanijem, ali nisu dugo ostali van fudbala.

Već sledeće godine preuzeli su treželigaša Moncu, klub iz Galijanijevog rodnog grada.

U prvoj sezoni Monca, kojoj je vraćeno istorijsko ime sa prefiksom A.C, zauzela je peto mesto u Seriji C.

Usledila su pojačanja preko leta igračima sa iskustvom iz Kalča i u martu 2020. Monca je imala 16 bodova prednosti na prvom mestu.

Istog meseca Liga Pro je suspendovala sezonu zbog kovid pandemije, ali je FS Italije formalno proglasio Moncu "šampionom" i tim je promovisan u Seriju B posle 19 godina u trećoj ligi.

Nakon što u prvoj sezoni u baražu završava borbu za Seriju A, Monca već u drugoj stiže do Kalča, nakon dramatične pobede nad Pizom u revanšu finala novog baraža.

Do tog trenutka Monca je bila tim sa najviše sezona u Seriji B bez plasmana u Seriju A, čak 40.

Debitantsku sezonu u Kalču Monca je počela sa pet uzastopnih poraza, da bi 18. septembra srušila veliki Juventus i to potpuno preokreće sezonu.

Čak šest kola pre kraja šampionata klub je obezbedio opstanak u elitnom rangu, što nije uradio nijedan debitant u istoriji Serije A.

Na kraju je Monca debitantsku sezonu završila na 11 mestu sa 52 boda, što je najviše među svim novajlijama u ligama "petice" protekle sezone.

Kakva će biti sudbina Monce nakon Berluskonijeve smrti, pokazaće vreme.