Petak, 01.04.2022.

10:00

B92.net GOAT – Kodžak

Malo ko je verovao da će Guljelmo Markoni uprljati ime glavnog grada Emilije-Romanje kada je na zalasku 19. veka šegrtovao kod Nikole Tesle.

Izvor: Dušan Ðukanoviæ

B92.net GOAT – Kodžak
EPA/Paulo Cunha

Dugo je trajao spor dvojice naučnika oko patenta za radio, a naposletku je Vrhovni sud SAD 1943. presudio u korist srpskog. Markoniju počasne titule markiza i Nobelova nagrada, a za Teslu bankrot, večna slava i čista savest. Poštena razmena, zavisi koga pitate.

Imala je Bolonja i vedrije primere. Gotovo da u glavi mogu da stvorim mentalnu sliku pregleda kola Serije A iz 90-ih na note Rafaele Kare u pozadini, dok na tako zaboravljenoj pojavi kao što je televizor sa katodnom cevi svoj “klupski kadril” otpočinje Bobo Vijeri u napadu na gol Đanluke Paljuke.

O pravdi na tom duelu odlučuje pitomac Univerziteta u Bolonji na odseku za ekonomiju – Pjerluiđi Kolina. Rođen je 1960. godine u kontinentalnom području Italije koliko je to moguće, a srećom po njega jer vodu nikada nije voleo. Vođen krilaticom Volfa Birmana, disidenta iz Istočne Nemačke, da može da voli samo ono što sme da napusti, kasnije tokom života se preselio u lučki grad Vijaređo na obali Ligurskog mora.

Otac mu je radio pri Ministarstvu odbrane, a majka je bila učiteljica koja ga je upisala u katoličku školu sa samo pet godina. Ne samo da je bio premlad, već je to bilo i protivzakonito. Časne sestre su okretale glavu i krile ga kada bi inspekcija dolazila.

Kući bi se vraćao zadihan nakon fudbala sa vršnjacima. Često mu je curio nos, što je njegova majka pripisivala tome što ga je znojavog produvao vetar. Ispostavilo se da je samo jedna od brojnih Kolininih alergija.

Dane u školi provodio je gledajući ski skokove na pozajmljenom prenosivom televizoru kada ga je prijatelj upitao da li je zainteresovan da se prijavi za sudijski kurs. Prihvatio je i prošao sa 17 godina, ali ne i njegov prijatelj zbog toga što je nosio naočare. Sudija se postaje kada je strast prema igri velika, ali noge to ne mogu da isprate. Mlađani Kolina bi tokom dana igrao sa prijateljima, a uveče odlazio da sudi mečeve amaterske lige gde je sudio starijim i većim od sebe. Moglo je to da mu izazove problem, da se saznalo.

Tokom igračke karijere je pokrivao zaboravljenu poziciju libera, po uzoru na kapitena Lacija Đuzepea "Pina" Vilsona čijim je “rej ban” naočarama bio oduševljen kao klinac. Sin Napolitanke i engleskog vojnika stacioniranog u Italiji, stigao je među “nebesko plave” tog sudbonosnog leta 1969. zajedno sa Đorđom Kinaljom sa kojim će postati šampion u sezoni 1973/74.

Mala digresija u vezi sa tim timom. Prva šampionska ekipa Lacija je ostala upamćena kao jedna od najagresivnijih, ali i po tome što su funkcionisali uprkos postojanju dva suparnička tabora unutar samog tima. Jedan je predvodio pomenuti Kinalja, a drugi Re Čekoni. Kostobrani su se preventivno nosili i na treninzima, a nemali broj igrača je nosio vatreno oružje. Među njima je bio i Kinalja kom su obili stan i prodavnicu, dok je njegov saigrač pucao na navijače Rome koji mu nisu dozvoljavali da spava. Na pripremama su jednom prilikom pucali u sijalicu jer ih je mrzelo da ustanu i ugase svetlo, a u red priča koje možemo svrstati među urbane legende je i ona o sletanju padobranom Re Čekonija nasred terena u toku opklade među saigračima ko će doći u skupljem autu na trening.

Čudno je i zašto Englezi u toj meri gaje kult ekipe Vimbldona s kraja osamdesetih i devedesetih kao “zločestih momaka”, kada je bila sveža uspomena na tim iz italijanske prestonice čiji su se igrači tukli kako sa fudbalerima Arsenala, tako i Ipsviča.

Najgori je bio Kinalja zbog kog su navijači Lacija polegali na aerodromsku pistu, ne dozvoljavajući avionu da odvede njihovog ljubimca koji će kasnije igrati u Njujork Kosmosu sa Peleom. Pokušavao je Kinalja da se vrati u svoj tim. Bio je i predsednik što se završilo time da je tukao sudiju kišobranom već na prvom meču na toj funkciji, a otišao je nakon afere o pranju novca. Tokom prve decenije novog milenijuma su se pojavili navodi u vezi sa kupovinom Lacija, ali je vlasnik ostao isti i do današnjeg dana – Klaudio Lotito.
Foto: Profimedia
No, o toj ekipi opširnije neki drugi put. Za sada samo kratak opis tima koji je opčinio tada 14-godišnjeg navijača Bolonje.

Kolina je bio vlasnik sezonskih karata za mečeve fudbalskog kluba iz rodnog grada, ali prva ljubav je bila košarka. Njegovim rečima, fudbal je “popunjavao samo 50 odsto srca”. Ni ne čudi kada znamo da je nadimak tog mesta “Basketgrad”.

Večito u senci Virtusa, Kolina je odlučio da ne ide glavnim tokom i obaveže se na vernost Fortitudu koji je poslednju titulu osvojio 2005. kada je trener bio hrvatski stručnjak Jasmin Repeša, a zvezda tima Đanluka Bazile. Trojicu igrača naročito izdvaja: Gerija Šula, popularnog “Barona” čiji je dres sa brojem 13 italijanska ekipa povukla, Marselusa Starksa i Karltona Majersa koji će Fortitudu doneti prvu titulu 2000. godine. Košarkaš iz Londona karipsko-italijanskih korena je 1997. bio najbolji strelac Evrolige, a dve godine kasnije će osvojiti Evrobasket sa “azurima”.
Foto: Profimedia
U nedostatku trofeja, odnosno značajno manjem broju istih u odnosu na gradskog rivala, jedino što je njegovom timu ostalo jeste revanšizam u direktnim duelima. Tu mu je u pomoć pritekla supruga koja je postala Fortitudova amajlija. Vezali su osam pobeda u nizu u derbijima protiv Virtusa, a kada bi Kolina najavio da će sam doći na utakmicu iz kluba su ga molili da ubedi da sa sobom povede i nju.

Kolinina opsesija je toliko duboko pustila korenje da je tokom 1996. sudio prvu prijateljsku utakmicu Kine i jedne evropske zemlje (Engleska), a nakon meča je odlučio da izmisli izgovor i odleti ranije iz azijske zemlje samo da bi stigao na meč njegovog tima sa Stefanelom. Fortitudo je od tada, pa sve do 2006. godine čak 10 puta igrao za titulu, a uzeo je dva “Skudeta”.

Igrao je Fortitudo i finale Kupa Radivoja Koraća davne 1977. godine kada je poražen od Jugoplastike, a krivicu za taj poraz Kolina je svalio na suspenziju Karlosa Rafaelija. Studentske dane je proveo balansirajući između učenja, suđenja, ali i vojnog roka u vatrogasnoj stanici u rodnom gradu. Kolina je na odsluženju roka doživeo povredu kolena zbog čega je morao da se pordvrgne operaciji meniskusa. Pretpostavljalo se da će oporavak trajati taman toliko dugo da se završi i njegova vojna obaveza, ali se vratio na fudbalski teren čim mu je bilo malo bolje. Na njegovu nesreću, to je primetio vatrogasac na dužnosti i prijavio ga komandantu.

Ne samo da je preostalih nekoliko meseci radio kao vatrogasac, već je i gulio krompir. Diplomirao je po povratku studijama i upisao prava što je bilo previše zbog toga što je već radio kao sudija i za jednu medijsku kuću iz Milana.

U međuperiodu ovih dešavanja, ostvario se muški košmar. Kolina je zapatio alopeciju koja je postepeno prouzrokovala gubitak kose. Odlučio se na tada radikalan potez brijanja glave, što ga je umalo koštalo karijere. Problem je bio u tome što je ćelavost izazivala podsmeh u mnogo većoj meri nego što je to danas slučaj. Pušten je da sudi meč kao zamorče, očekujući da vide reakciju navijača. Niko nije ni primetio.

Da lakše pregura ovaj period pomogao mu je prijatelj Luka Borgi, koji se u to vreme podvrgnuo hemoterapiji. Njih dvojica su igrala na amaterskom nivou u argentinskim dresovima na terenu koji su zvali “Mali raj”. Borgi je bio polušpic i na leđima mu je bila Maradonina “desetka”, nekadašnjeg fudbalera Napolija koji je sa Apenina otišao sezonu pre nego što je Kolina počeo da sudi u Seriji A i ostao njegov najveći žal.
Foto: Profimedia
Negujući gotovo bratski odnos, zajedno su posetili stadion “Saria”, nekadašnji dom fudbalera Espanjola prodat i srušen 1997. zbog finansijskih problema katalonskog tima. Italija je na tom stadionu igrala grupni deo takmičenja na Mundijalu 1982. koji su osvojili, što je bilo dovoljno za dvojicu prijatelja da preskoče ogradu i uzmu busen sa terena.

Borgijeva strast, gotova filmska, sezala je dotle da mu je amputirana noga, ali se na teren vratio čim je naučio kako da koristi protezu. Taj gubitak je prebrodio, ali je rak, nažalost, po njega bio koban.

Kolina je ostao jedini “ćela” zbog čega je prozvan “Kodžak” po tadašnjem njujorškom detektivu Teu Kodžaku koga u istoimenoj seriji iz sedamdesetih godina glumi Aristotelis Savalas uz Silvestera Stalonea kojem je to bila jedna od prvih TV uloga. Ono što je smatrao svojim nedostatkom će mu pomoći da postane najprepoznatljiviji sudija u istoriji fudbala, a i donelo mu je dozu straha koju bi kod prisutnih na terenu izazivao svojom pojavom – samim tim i autoritet. Nešto poput Japa Stama ili Tomaša Repke sa kojim je podelio jedan od upečatljivijih momenata na Evropskim prvenstvima.

Igralo se 2000. u Belgiji i Holandiji, a problematični Čeh je pokušao da eskalira sukob sa Edgarom Davidsom. Repka je toliko bio uporan, da je Kolina morao da mu se unese u lice i počne da viče kako bi prestao. Italijan je kasnije priznao da se kaje zbog toga, te da nije trebalo tako da reaguje. Drugi protagonista tog susreta Edgar Davids ga je jednom prilikom pitao zašto uopšte izlazi na teren, tačnije koji je njegov motiv naspram onog fudbalera da pobedi. To je podstaklo Kolinu da napiše knjigu “Moja pravila igre” gde na 150-ak strana više priča o svojoj rutini i životu sudije, a u manjoj meri o anegdotama zbog kojih svi uzimaju to štivo u ruke.

U istoj govori o još jednoj sceni koja uključuje njega, a da je obišla svet. Tri godine pre događaja sa prgavim Čehom, bio je glavni arbitar na “Derby d‘Italia”. Na “Meaci” je više od 80 hiljada duša, a već u osmom minutu se dogodila sporna situacija kada su u vazdušnom duelu bili Paolo Montero i Ivan Zamorano. Lopta stiže do Mauricija Ganca koji iz druge uspeva da savlada Anđela Perucija, a Kolina gleda ka pomoćnom sudiji koji ne signalizira ofsajd.

U pokušaju da udalji Ćira Feraru koji je zapenio, čuje pomoćnika koji objašnjava da nema ofsajda jer je poslednji loptom igrao Montero. Kolina je siguran da je pas odigrao Zamorano i pita asistenta da li je Ganc bio u ofsajd poziciji bez obzira na to ko je uputio pas. Dobio je potvrdan odgovor nakon čega je poništio gol u grotlu milanskog stadiona. Tu dolazi do izražaja ono što će kasnije isticati, da nije tačna floskula da je najbolji sudija onaj koji se najmanje vidi, već onaj koji ima karakter da donese odluku u teškim situacijama.

Kolina je smatrao da svoju odluku treba da objasni kapitenu “neroazura” Đuzepeu Bergomiju, ali i njihovom tadašnjem treneru Roju Hodžsonu. Klupa sa rezervama je bila ispod nivoa terena, zbog čega je Italijan morao da klekne dok razgovara sa Hodžsonom. Na kraju mu je engleski stručnjak pružio ruku i lakonski odgovorio: “U redu.” Možda je daljoj eskalaciji doprinela i činjenica da je Kolina bio veliki obožavatelj Valtera Zenge koji tek što je napustio Inter. Njegove simpatije bi pobrao bilo koji klub za koji je italijanski golman nastupao i uvek se bunio zbog čega sudija ne može da navija za neki klub, kad igrači poput Zenge bez problema igraju protiv onog u kom su ponikli i čiji su navijači.

Prvu važnu utakmica na međunarodnoj sceni vodio je u finalu 1996. na Olimpijskim igrama. Meč između Nigerije i Argentine okončan je slavljem afričke selekcije (3:2), a pobednički gol je postigao Emanuel Amuneke čime je zavredeo transfer u Barselonu od kada mu se gubi svaki trag (1994. proglažen za najboljeg igrača u Africi ispred Žorža Vee, koji je osvojio nagradu “Frans fudbala”, a potom i “Zlatnu loptu” godinu dana kasnije). Kolina je imao običaj da u ranoj fazi meča podeli žute kartone i onda umiri meč, ponekad nikoga ni ne sankcioniše do kraja.

Tako je bilo 1996, ali i u meču pod čijom se egidom skuplja čitava njegova karijera šest godina kasnije. Svetsko prvenstvo u Japanu i Koreji je bilo isprepletano peripetijama za Kolinu. Na pripremu je prolazio kroz groznicu, što mu je otežalo ispunjavanje norme na proveri fizičke spreme. Srećom po njega, samo mesec dana ranije je prošao UEFA testove, te mu je FIFA progledala kroz prste.

Kada ste sudija iz velike fudbalske zemlje, postoji još jedan problem. Činjenica je da vaša zemlja ima velike šanse da stigne do same završnice, što znači i automatsku eliminaciju za arbitra. Tako Kolina nikada nije sudio finale Evropskih prvenstava, a postojala je šansa da se isto dogodi kada su Mundijali u pitanju. Ne samo što mu je četiri godine ranije to uskraćeno zbog dobrog nastupa “azura”, već je i na azijskom šampionatu postojao problem zbog Kolininog sponzorskog ugovova sa “Adidasom”. Brazilci su nosili “Najkovu” opremu”, a Nemci njihovog proizvođača u čemu su pojedini videli sukob interesa.
Foto: Profimedia
Na kraju je ipak dobio zasluženo priznanje i u prvih 10 minuta podelio žute kartone Rokeu Žunioru i Miroslavu Kloseu, samo da posle toga nikoga više ne bi opomenuo.

Naročito je zanimljiv detalj sa kraja tog meča kada je Kolina signalizirao fudbalerima da želi loptu sa kojom se igralo za sebe. Niko ga nije čuo ili razumeo, te je uzeo stvar u svoje ruke. Dosudio je faul u samom finišu meču, a potom najpre prišao i uzeo loptu pre nego što je odsvirao kraj. Ujedno i njegov poslednji zvižduk na Mundijalima, sledeći će zajedno komentarisati sa Zvonimirom Bobanom.

Turci ga dobro pamte sa tog Prvenstva, a u toj zemlji ima kultni status jer nikada nisu izgubili kada je on bio sudija – ni na klupskom, ni na nacionalnom nivou. Međutim, to se ne odnosi na Nemce, a naročito na Olivera Kana. Sem što je bio protagonista poraza od Brazila, Kan je bio među stativama “pancera” i dve godine ranije u čuvenom porazu od Engleske (5:1), kada je Majkl Oven het-trikom najavio nikada ostvarenu karijeru.

Bio je tu i u čuvenom finalu Lige šampiona 1999. između Bajerna i Mančester junajteda, kada je engleski predstavnik u nadoknadi vremena sa dva gola preokrenuo meč zaslugom Tedija Šeringema (njega, a ne Solskjera). Defanzivac minhenskog tima Samjuel Kufur se našao na zemlji, a Kolina ga je podigao uz reči da nastavi da se bori i da ima još 20 sekundi. Kolinina poslednja utakmica u karijeri je bila u kvalifikacijama za upravo to kontinentalno takmičenje. “Karamele” su bile previše razređene da zapuše propeler “žute podmornice”, a Kolina je ostao veran sebi do kraja postavljajući na mesto Dankana Fergusona koji je uvek imao nešto da dobaci. Naročito nakon poništenog gola, možda i neopravdano.

Da Kolina nije tek neki Đanluka Paparesta, potvrdio je i nekadašnji železničar Lučano Mođi kada ga je prilikom razgovora sa delegatom Bergamom osudio zajedno sa kolegom Robertom Rosetijem.

Optužba je bila “previše objektivan” u doba “Kalčopolija”, zbog čega je ozloglašeni direktor Juventusa zahtevao da se kazne, saopštivši to služeći se karticama iz Švajcarske ili Slovenije – tada oprobanim metodom. Italijanska policija nije mogla da prisluškuje pozive sa inostranih kartica, ali su iznašli rešenje povezujući pozive i sklapajući širu sliku.
Foto: Profimedia
Dok afera nije ugledala svetlost dana, Kolina je 2005. sudio svoje poslednje mečeve. Fudbalski savez Italije je želeo da mu učini plezir i podigne starosnu granicu za arbitre kako bi sudio još jednu godinu. Plan je propao nakon što je snimio reklamu za “Opel” što je bio sukob interesa s obzirom na to da su logo nemačkog proizvođača automobila na svojim dresovima nosili igrači Milana. Isti oni “rosoneri” koji su godinu dana kasnije zbog “Kalčogejta” mogli i trebalo da budu izbačeni iz Lige šampiona, samo da bi istu umesto toga osvojili.

U tom periodu se pojavila prilika da pređe u Premijer ligu, ali je izabrao penziju.

Par godina pre toga je postao prvi sudija koji je delio pravdu na meču francuske Lige 1 i to u derbiju između Liona i Marseja.
Foto: Profimedia/ AFP PHOTO PHILIPPE MERLE
Isticao je važnost treninga i ishrane navodeći primere poput Zemanove Fođe čiji bi golman degažirao loptu daleko u protivničko polje, te bi nespremni i loše pozicionirani sudija imao problem da isprati ekipe poput te. Pred mečeve bi jeo pastu sa paradajzom ili uljem i kolač od marmelade, nekoliko sati pred početak. Bio je protivnik mesa jer se sporo vari, a nakon utakmice bi svoj obrok počeo sa voćem nakon čega bi usledio još jedan tanjir testenine.

Poznat je kao sudija koji se temeljno pripremao za utakmice. Na sastancima pred meč bi govorio o tome kako smatra da će se odvijati, karakteristikama pojedinaca, gde očekuje najveće probleme, signalizirao bi pomoćnicima na šta da obrate pažnju, a voleo je i da odradi trening na stadionu na kom će se igrati meč kako bi osetio uslove i teren. Gledao je i do 15 sati materijala pred pojedine mečeve, a TV ekipa koja je bila u poseti njegovom domu je svedočila o naslaganim video kasetama koje se uzdižu do plafona. Zato je bio spreman na centaršuteve Siniše Mihajlovića sa 50 metara, kao što je mogao da anticipira da će desnonogi Del Pjero šutirati pre nego centrirati ako je postavljen na levu stranu terena.

Govorio je da sudije po svojim primanjima pripadaju višoj srednoj klasi i da pored toga moraju da se bave još jednim poslom, dovoljno fleksibilnim da ga usklade. Kolina je bio agent osiguranja, ali i nije baš najbolji primer, s obzirom na to da se njegovo bogatstvo procenjuje na nekoliko miliona evra.

Tome su doprinele brojne reklame koje je snimao od onih za japansku zamrznutu hranu, sve do, pa MB piva. Njegove temeljne pripreme su išle dotle da je dobio poziv da snimi reklamu za internet kompaniju, ali je detaljnom proverom utvrdio da je to laž tj. šala njegovih prijatelja.

Jedini je sudija sa kojim je neki igrač tražio da razmeni dres. U pitanju je bio Dejvid Bekam koji mu je jednom prilikom dao i majicu sa zagrevanja. Avaj, nju je “aneksirala” Kolinina ćerka. Bekam je ujedno i njegov omiljeni fudbaler, ali kada pitate ko je najbolji reći će Ronaldo.

Gol koji je ostavio najveći utisak na njega je Ronaldinjov protiv Čelsija u osmini finala Lige šampiona 2005. godine. Prvi je arbitar i koji se našao na omotu fudbalskih igrica "PES 3" i "PES 4" zajedno sa Tijeri Anrijem i Frančeskom Totijem, kao i "PES 5" u pojedinim izdanjima.

Uvršten je 2011. u Kuću slavnih italijanskog fudbala i to pre Paola Maldinija i Dina Zofa. Čak šest puta je proglašen za najboljeg sudiju na svetu i to u nizu (1998-2003), a u domaćem šampionatu jedan put više.

“Frens fudbal” ga je proglasio za najboljeg sudiju svih vremena, a po okončanju karijere bio je predsednik Sudijskog komiteta UEFA koji je napustio, ali istu poziciju i dalje drži u FIFA. Bio je nadležan i za sudije u Ukrajini, a sa tog mesta je otišao posle brojnih kritika.

Sudio je jedan meč Jugoslaviji protiv Irske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2000. godine. čemu je prethodilo sporenje oko toga da li će našim fudbalerima biti izdate vize.

Meč u Dablinu nije održan, a pet dana kasnije je prekinuto NATO bombardovanje. Uz kazne za Irce, meč je odigran tri meseca kasnije uz slavlje domaćih fudbalera (2:1). Gol za Jugoslaviju je postigao Dejan Stanković. Dug je put od oca koji vas vozi na udaljene lokacije kako biste sudili na mečevima opštinske lige, dok nezainteresovan za fudbal čeka da završite čitajući novine, plaćanja hotela na gostovanjima iz svog džepa, najvećih svetskih smotri i nagrada, pa sve do pojavljivanja u kultnom spotu Džordža Majkla.

Pjerluiđi nije oklevao, jer kao što svi znamo – život "ne ceka". Dušan Đukanović

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

11 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: