Prevarant

Ćale je rođen, a ni sam ne zna da l' petog ili šestog, aprila 1964. u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Izvor: Dušan Ðukanoviæ

Utorak, 28.12.2021.

16:03

Prevarant
Foto: Profimedia/PA Images

Društevno-političke prilike tih godina činile su normalnim da jedan Srbin navija za hrvatski klub, onaj splitski, posrnuli gigant današnjih vremena.

Vrata od starog kredenca u selu izlepljena sličicama Hajdukovih igrača i priče o "šalu od dva metra" koji nije skidao svedoče o bezrezervnoj ljubavi kakvu samo mladost može da priušti.

"E, moj majmune, ne znaš ti šta je Hajduk bio tad", brecne se kada ga pitam zašto nije navijao za Zvezdu, Partizan ili lokalnu Mačvu.

Potom kreće rasprava o tome ko je osvojio više titula u periodu do raspada Jugoslavije, Partizan ili Hajduk, u kojoj ja, uprkos blefu, budem u pravu. Za utehu, pusti polufinale Kupa Uefa 1984. Pikseli prečnika dva santima prikazuju "bile" predvođene Blažom Sliškovićem, Vujovićem, Gudeljom i Prekazijem.

"E taj je bio brz u pi*ku materinu", rekao bi on kada bi se silueta popularnog Prekija stvorila na ekranu. Avaj, sa druge strane je Totenhem, potonji šampion, predvođen Arčibaldom, pretečom Kejna i nekadašnja zlatna kopačka engleske lige.

To sve u osam ujutru, dok podbuo bečim oči ne bih li uspeo da raznam ko je ko na arhivskom snimku, a komšija, obožavatelj Moce Vukotića, purnja petu cigaretu. L&M, naravski, kao i svaki fudbalski znalac prošlih vremena posle dvadesetog u mesecu.

Elem, floskula, ali godine prolaze. Hajduk je Dinamova prćija, odnosi između zemalja, da kažemo to eufemistički, nisu sjajni, te je i ćaletova ljubav prema klubu sa Poljuda splasnula.

Ono što ostaje su simpatije prema Ivici Šurjaku, bez nade ka spoznaji da on baš i nije dobar onoliko koliko je bio u njegovim očima. Epifanija u smislu shvatanja o stvarnim igračkim kvalitetima fudbalera je i tema ovog pisanija. Bez da oduzmemo išta od Šurjaka o kom govorimo u ćaletovom kontekstu „najboljeg“, ovaj tekst se bavi radikalnijim primerom.

Gregoar Akselrod (ne mešati ga sa prezimenjakom Džordžom čije se ime slično piše, scenaristom „Doručka kod Tifanija“ i „Mandžurijskog kandidata“) je Francuz koji je izigrao svet fudbala.

Kao detetu njegova ljubav prema igri je bila kao i kod ostalih vršnjaka. Svi ili gotovo svi smo želeli da budemo profesionalci, ali je postojao jedan sićušan problem – bili smo užasni.

E pa, Akselrod je bio toliko loš da mu je otac zbog sramote zabranio da trenira.

„Kada sam prvi put igrao pred njim bilo je to kao finale Lige šampiona. Igrali smo protiv dobre ekipe i poraženi smo 4:0. U autu, na putu ka kući, mi je rekao da je toliko uznemiren koliko sam bio loš. Dodao je da sam lenj i da nikada više ne želi da me vidi na fudbalskom terenu. Bio sam šokiran.“

Sve do 18. godine njegov trening se sveo na onaj u sopstvenoj bašti. To nije sputalo Grega na putu ka profesionalnim bavljenjem fudbalom, ali više od toga da dokaže da njegov otac nije u pravu.

„Bio sam napadač, bio sam loš i debeo. Nisam imao nijedan kvalitet, sem ljubavi prema igri. Sate sam provodio u bašti. Popravio sam tehniku, ali nisam bio ni prosek.“

Predma jeste bio, to svakako nije opstruiralo Akselroda koji je našao zaobilazni put. Napravio je sopstveni veb-sajt (tačnije kopirao Ronaldov) na koje je kačio L‘Ekipove izveštaje sa mečeva i umesto imena Nikolasa Anelke stavljao svoje. Važno je naglasiti da govorimo o periodu sa početka novog milenijuma, kada informacije nisu bile toliko lake za proveriti, a uz to je i mali broj ljudi raspolagao računarom i bio povezan na mrežu.

Njegova odluka nije bila bez posledica. Porodica mu je okrenula leđa, baš kao što je i on izabravši fudbal ispred obrazovanja. Završio je kao radnik u Mekdonaldsu i živeo u maloj garsonjeri. Neočekivana peripetija za unuka udovice koja je nasledila bogatstvo oskarovca Morisa Ševalijea.

„Ljudi misle da kada si bogat automatski imaš dobar život. Istina je da smo bili bogati, ali i da smo vodili loš život. Kada sam bio mali sve je bilo u vezi sa novcem i biznisom, ali su mi roditelji dosadili. Fudbal tokom sedmice sa prijateljima je bilo jedino vreme tokom kog sam se zabavljao.“

Uz sajt je imao i CV koji je poslao na adresu velikog broja engleskih klubova. Odbili su ga u Čelsiju i Sitiju, dok su mu iz Arsenal čak poslali i pismo u kom objašnjavaju svoju odluku. Međutim, prilika se javila u Svindonu koji ga je pozvao na probu.

„Prvog dana probe sam bio potpuno fizički nespreman i taktički izgubljen. Golman je uputio dugu loptu, pokušao sam da je udarim glavom, ali me je pogodila pravo u lice. Svi su se smejali.“

Iako nije pozvan, pojavio se i drugog dana. Kada su ga videli upitali su ga zašto je došao, na šta je on odgovorio da mu engleski nije dobar i da ih nije razumeo. Njegova upornost je primećena, ali mu nije ponuđen ugovor.

Srećom po njega, finansijski urušen Bornmut nije imao luksuz ikoga da odbije. Štaviše, postigao je gol za „trešnjice“, nakon čega je usledio novi poziv Svindona.

Drugi mandat u tako kraktom periodu obeležio je sa dva pogotka. Ne samo da su navijači tome prisustvovali, već i kamere „Skaj Sportsa“ za koji je po okončanju susreta i dao izjavu.

„Voleo bih da mi navijači omoguće ugovor, ali moram da sačekam trenera i vlasnika.“ Navijači su agitovali za Francuza, ali do saradnje ponovo nije došlo. Televizijske kamere su učinile svoje, te je dobio priliku i u Noričevim rezervama, ali je i tu odbijen.

Pored ta tri kluba u Engleskoj je bio na probi i u niželigašu Pul Taunu, da bi se potom za ugovor borio u Škotskoj u ekipama Falkirika i Dandi junajteda. Sve epizode završene bezuspešno.

Potom se preselio u Vels i Belgiju gde je neko vreme nastupao, samo da bi se za praznike vratio u Pariz. Gledao je treći kanal nacionalne francuske televizije kada je video da PSŽ traži igrače za razvojne timove.

Akselrod je upao u poslednji, peti koji se takmičio u tamošnjoj beton ligi. To nije bilo važno, dokle god se ime slavnog kluba provlačilo.

„Možeš biti Kristijano Ronaldo u tom timu, ali niko te ne gleda“, prisećao se kasnije.

Dve godine bez novih ponuda frustrirale su Akselroda. Prilikom posete klupskoj prodavnici prodavac mu je rekao da izgleda depresivno, te da bi pokušao da ga oraspoloži posetom „Parku prinčeva“. Video je priliku u onome u čemu su drugi samo prijateljski gest.

Kupio je dres sa svojim prezimenom rekavši da ga uzima za brata, ušao na stadion i napravio nekoliko fotki. Potom ih je objavio na sajtu, važan momenat u daljem razvoju karijere.
Iz Pariza je otišao u Latinsku Ameriku u ekipu Tigresa, gde je iskusio novi način na koji fudbal može da se igra. Tokom ovog perioda odbijao je ponude profesionalnih timova iz Luksemburga jer su „premali za njega“.

Ispostaviće se da je tako i bilo s obzirom na to da je u leto 2009. stigla ponuda iz Bugarske. CSKA iz Sofije, samo četiri godine ranije eliminisan iz kvalifikacija za Ligu šampiona od potonjeg šampiona Liverpula, je srljao iz jednog u drugi problem.

Godinu dana pre toga bili su šampioni i obezbedili plasman u Ligu šampiona, da bi ubrzo bili izbačeni zbog neisplaćenih obaveza.

Narednog leta su tražili pojačanja za Ligu Evrope, a među njima se nalazilo i Akselrodovo ime. Klub je igraču, za kog su zavedeni objavama na sajtu mislili da igra za rezervni tim PSŽ-a, ponudio 15 hiljada funti mesečno na tri godine, ali saradnja nikada nije ozvaničena. Internet je tada već bio sveprisutan, a navijači tima iz bugarske prestonice su se javili na forum simpatizera PSŽ-a kako bi se raspitali o najnovijem pojačanju. Međutim, niko nije znao za njega.

Ubrzo se ispostavilo da je Akselrodov sajt lažan, što su navijači preneli novinarima.

„Bio sam dva dana na probi i trener je rekao mom agentu da žele da potpišu ugovor sa mnom. Fotografisali su me u dresu i na sajtu je objavljena vest. Ugovor je trebalo da potpišem sutradan. Navijači PSŽ-a su me uništili.“

Francuz je tog jutra video svoje lice na naslovnim stranama novina, ali je osećao da to nije dobra vest. Kada je došao u klub na doručak poručeno mu je da se pakuje i ide kući, a to je označilo i kraj zenita njegove karijere.

Imao je posle toga probe u Kini, Grčkoj, Kuvajtu i Kanadi gde je i igrao godinu dana pre nego što je odlučio da okonča karijeru (samo da bi se niotkuda aktivirao skoro 10 godina dana kasnije kada je potpisao za amaterski tim Atletik Amerika iz Andore).

Bilo je vreme za ono što radi bolje nego igra fudbal – marketing.

Greg je osnovao svoju agenciju putem koje pomaže mladim igračima da potpišu profesionalne ugovore, ali ne koristeći metode kojima se sam služio. Među najpoznatijim klijentima je nekadašnji štoper Liona Bakari Kone, kao i fudbaler Omonije Erik Boteak koji je sa kipranskim klubom učestovao u izbacivanju Crvene zvezde iz kvalifikacija za Ligu šampiona.

Akselrod je stigao i da napiše autobiografiju „Profesionalac po svaku cenu“ u kojoj je istakao da se kaje zbog pojedinih apsekata svoje karijere, iako ističe da nikada nije uzimao novac od „prevarenih“ klubova.

„Nikad nisam ukrao ni peni. Sam sam plaćao hotel i avionske letove. Klubovi su trošili samo svoje vreme, ali tako je to ponekad.“
Ono što iza njega ostaje su probe u 23 profesionalna kluba u 20 zemalja i pet kontinenata, kao i baškarenje u vili na Azurnoj obali.

„Mislim da je život šala i da morate da uživate koliko možete. Da mogu da ponovim, uradio bih sve isto.“

Priču o Gregoaru Akselrodu možemo posmatrati kao onu o prevarantu, ali hajde da to ipak bude priča o čoveku koji je imao sve i toga se odrekao zarad ispunjena dečjih snova i prkosa.

Priča o čoveku koji je materijalno zamenio doživljajnim, pre nego što ode u Selenićevo „bljutavo ništavilo“.

Dušan Đukanović

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

23 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: