Izvor: B92

Oskudno je naše znanje, napabirčeno tokom bivšeg života u okviru zajedničke države. Ne očekujemo to što zatičemo – grad habzburške lepote, slovenske opuštenosti i mediteranskog šarma. U Ljubljanu se lako zaljubiti.

Avion se približava ljubljanskom aerodromu kod Brnika. Vedro je i dole se može razabrati Sloveniju iz opštenarodnog klišea: Snežni vrhovi planina, četinari, uredne livade, seoske kuće kao sa razglednice. Slučaj je hteo da u Ljubljanu poletimo iz Skoplja jer je niskobudžetna avionska kompanija ponudila cene za letove do glavnog grada Slovenije, koje su bile ispod cena autobuskog prevoza. Dok avion rola po pisti pomislim da smo vazdušnim lukom obuhvatili nekadašnju jugoslovensku dijagonalu – od Vardara pa do Triglava.

Zapravo smo prvi put u Sloveniji. Bivši tranziti za Trst se ne računaju. Od aerodroma do grada autobus svraća u svako selo, pa se tih 26 kilometara rastegnu na sat vremena. To je dovoljno da se počnemo diviti smislu za red i čistoći seoskih gazdinstava i infrastrukturno urbanizovanih sela – sve to podseća na južnu, slovensku verziju Bavarske.

Autobuska stanica je zapravo plato ispred impozantne zgrade železničke stanice. Za petnaestak minuta hoda Resljevom cestom – nazvana je po jednom od pronalazača brodskog propelera – stižemo do mosta sa četiri zmaja. „Zmajski most“ iz 1901. je nastao kao čedo tada svežeg arhitektonskog stila art nuvo – koji se u Austrougarskom carstvu nazivao secesija.

Foto: Shutterstock/Georgios Tsichlis

Godine ispisane na boku mosta – 1848. i 1888. – odnose se na austrougarskog monarha Franca Jozefa. Njegovi podanici u Lajbahu, kako se tada zvala Ljubljana, odlučili su da mu poklone most za četrdesetu godišnjicu vladavine, upravo 1888. Od odluke do njenog sprovođenja prošlo je više od decenije. Most se posle propasti monarhije nije više zvao po dugovečnom vladaru iz kuće Habzburga, već po dekorativnim elementima na četiri ugla – po zmajevima iz ljubljanskog grba.

Moja lična veza sa mostom jeste glas iz radio-prijemnika, negde u bosanskoj unutrašnjosti sedamdesetih godina. Sva deca su znala kada, recimo, fudbaleri Partizana gostuju u Ljubljani, da će fudbalere Olimpije radio-reporter pre ili kasnije nazvati „zmajčeki“. Otud valjda i zelena boja dresova. Suočen sa kamenim mitskim bićem kao da srećem starog poznanika.

U zmajskom srcu grada

Stanujemo u blizini tog mosta, na obali Ljubljanice. Ulica se od 1952. zove Petkovškovo nabrežje po slikaru Jožefu Petkovšeku. Pre toga se zvala Nasip Svetog Petra. Ljubljanica je i sada, u februaru, zelenkasta i spora. Duž obala se smestilo starogradsko jezgro, a gore, na bregu, stoluje utvrđeni Ljubljanski grad. Sve to zajedno u prvom sporom švenku očima ostavlja ugodan, harmoničan trag.

Klimatske promene su milostive prema februarskim putnicima. Vedro je, trinaestak stepeni. Bašte kafića i restorana na obali su sve punije. Ljudi sede u zimskim kaputima i uživaju u poklonu inače ćudljivog vremena. Prešli smo Zmajski most i prošli kroz pijacu, na kojoj ćemo se češće zadržavati narednih dana. Na Ćiril-Metodovom trgu zamiriše hrana. Čuvena Klobasarna izbacila je nekoliko stolova napolje. Za jednom od njih već uživamo u kranjskoj kobasici i domaćem vinu. Kranjska je na neki način jednako ukus detinjstva, kao što je jedna od njegovih zvučnih zavesa „Dan ljubezni“. Slovenački sastav Pepel in kri predstavljao nas je 1975. na Pesmi Evrovizije u Stokholmu.

Dugo smo mislili i da je dečija pesmica „Solčence zahaja“ – slovenačka narodna pesma. A nije. Nju je za potrebe muzičke nastave u Srbiji stvorio srpski muzikolog Miodrag Vasiljević. Čak i ne postoji reč „solčence“ u slovenačkom. Krhko je znanje. Naročito ono etnomuzikološko.

Ova razmišljanja uz kranjsku kobasicu i „rdeče“ vino idu glatko i neusiljeno. U Ljubljani smo usred zime i ćaskamo za stolom na kaldrmisanoj ulici. Znam da je „rdeče“ slovenačka reč za crveno jer sam je čuo u jednom od ludih slovenačkih autorskih filmova osamdesetih u kojem protagonista doziva svoju crvenokosu ljubav. Tako iz zaboravljenih decenija u godinu 2024. izranjaju pojmovi, refreni, reči, za koje nisam ni znao da ih znam.

Te večeri smo obišli veliki krug, otkrivali šarm ljubljanskog predvečerja, kada se dozivaju zvona sa crkava, ulična svetla se pale da bi se zagledala u svoj odraz na sve tamnijem staklu reke.

Slovenci i Jugosloveni

Imali smo sreću da se na nekoliko stotina metara od ulaza u naš apartman smestio EK bistro. Dolazimo po preporuci poznavalaca. Na obali konobar već sređuje stolove i stolice u bašti. Polako se navikavamo na činjenicu da je u Ljubljani niska temperatura relativan pojam i da ljudi rado sede po baštama kada južnija slovenska braća na to ne bi ni pomislila. Ulazimo u lokal dizajniran u postindustrijskom stilu i naručujemo „sendvič s trgano govedino“. Zvuči obećavajuće, a još je boljeg ukusa.

Ovako okrepljeni prelazimo Ljubljanicu preko Žitnog mosta, obalom šetamo sve do pijačnog trga iza Plečnikovih arkada, te na Krekovom trgu kupujemo kartu za uspinjaču. Vrsta šinskog lifta povezuje utvrđeni dvorac Ljubljanski grad sa podnožjem. Od 2006. ovim staklenim kabinama popelo se nekoliko miliona ljudi. Uspevamo da ugrabimo mesta koja prilikom uspona garantuju lep pogled na Ljubljanu, dok na leđima osećamo zavidljive poglede kineskih turista, koji su u ovakvim prilikama obično brži i bezobzirniji.

I zaista, pogled je nestvarno lep. Ljubljanica sa mostovima, ulice koje vode ka njoj, more krovova. Ljubljanski grad na suncu izgleda kao mnoge druge utvrđene rezidencije vlastele. Ali je besprekorno doteran. Dva gurmanska restorana i jedan kafe, vinoteka, izložbeni i koncertni prostori i muzej. Tvrđava je prvi put spomenuta u 12. veku, današnje obrise poprima tri veka kasnije, a građevine unutar zidina su iz 16. i 17. veka. Posle kranjskih gospodara slede franačka, češka pa vekovna habzburška vlast.

Najpre obilazimo izložbu „Siluete“ čiji je autor poznati vizuelni umetnik Brane Širca. Izložbeni prostor u petougaonoj kuli zaista je jedinstven – on avangardnoj intenciji slika daje okvir od kamena i drveta. Umetnost od tog sudara profitira.

Potom prelazimo dvorište i zastajemo kraj ulaza pored kojeg piše „Kaznilnica“. Ovaj deo Ljubljanskog grada od 19. veka je služio kao zatvor. Ulazimo u bivše ćelije. Iz zvučnika dopiru krici i leleci, pokušavajući da dočaraju surovost tog mesta. Na jednoj tabli je ispisano na stotine imena zatvorenika. Među imenima poznatih italijanskih i mađarskih revolucionara, nailazim na ime koje mi je poznato još iz školske lektire. Ovde je gostoprimstvo Habzburga uživao i pisac Ivan Cankar. Avgusta 1914. neki ga je kafanski doušnik prijavio za srbofilne izjave.

Nekoliko nedelja ovdašnjeg Cankarevog tamnovanja nisu pomogli monarhiji da preživi, ali su njemu zagorčale život. Nije to bilo prvo tamnovanje Ivana Cankara. Godine 1913. za vreme balkanskih ratova on se u predavanju Slovenci i Jugosloveni jednoznačno založio za jugoslovensko zajedništvo. Osuđen je na sedam dana zatvora i kaznu je odslužio septembra 1913.

Sećam se Cankareve priče „Sluga Jernej i njegovo pravo“, koju sam pročitao pre više od pola veka. Potražim odlomak na internetu. Cankar se kroz Jernejeva usta obraća Bogu: „Pravdu si dao ljudima, i sakrili su je; nema je; nema je ni kod pandura, ni kod sudija, ni kod cara…“ Carevine i kraljevine, države i imperije nastaju i nestaju, ali neke stvari ostaju iste.

Pivnica Lajbah

Vraćamo se strmim liftom prema centru Ljubljane. Odlučili smo da potražimo neku baštu i probamo slovenačko pivo. Učinilo nam se da je pivnica Lajbah pravi izbor. Nude zanatska i standardna piva, a može nešto i da se pregrize. Hodamo obalom Ljubljanice prema jugu, pored fensi kafića i restorana, prolazimo već četvrti most od Tromostovaja, i najzad smo tu. Dvorište zgrade sa leve strane puno je stolova, za njima jedva da ima mesta. Ljudi su u opuštenom razgovoru. Sve generacije. Na zvučnicima dominira rok. Česti izleti u jugoslovenske osamdesete. Uspeli smo da pronađemo sto napolju i da lica okrenutog zapadu, prema kojem se sunce već dobrano nakosilo, probamo slovenačko zanatsko pivo i argentinski sendvič. Opet se uveravamo da su ovdašnji napici i hrana u samom evropskom vrhu.

Ovakve trenutke treba pamtiti – dragoceni su. Konobar je ljubazan, ljudi živahno razgovaraju, ali niko ne štrči preglasnim smehom ili telefoniranjem. Svi piju pivo, a nema galamdžija. Ime pivnice me je podsetilo na Noje sloveniše kunst i bend Lajbah. Nisam bio fan njihovih igrarija sa nacističkom ikonografijom. Ali su i na zapadu uspeli da postanu sinonim za čistu provokaciju. Ovaj pab, osim imena, nema neke rođačke veze sa tim lajbahovcima iz osamdesetih. Uz pivo uzalud čekamo neku stvar od Buldožera ili Zorana Predina. Moraćemo da se zadovoljimo Bajagom i Parnim valjkom.

Štruklji ili štrukle?

Sledećeg jutra odlazimo do Plečnikovih arkada, jer nam je na umu sasvim slovenački doručak. U restoranu Moji štruklji Slovenije služe – tako kažu na forumima u internetu – najbolju sortu slovenačke štrudle. Štruklji Slovenci posmatraju kao sopstveni nacionalni specijalitet, iako njihove komšije Hrvati isto tvrde za zagorske štrukli. Dok hrvatska varijanta dozvoljava i kuvanje i pečenje – štruklji koje nam iznose ljubazne slovenačke konobarice provereno su skuvane.

Nismo znali da su komadi veliki pa smo naručili dve slane i dve slatke vrste. Posle smo se pokajali, ali smo se skoro sat vremena junački borili. Ljudi koji su navikli na peciva iz rerne neće biti oduševljeni. Svi ostali koji nisu radikalni fanovi sarajevskog ili niškog bureka, pustiće da ih topla, lepljiva masa zavede izvrsnim ukusom.

Pada mi na pamet da ću jednom morati i u Zagorje, da vidim s koje strane granice su bliži savršenoj, platonskoj ideji štruklji. Kako god, ušli smo u treći dan našeg boravka u Ljubljani – pola vremena smo već potrošili, a još nismo obišli park Tivoli, posetili kafiće specijalizovane za degustiranje originalne južnoameričke kafe. Nameravali smo i da uđemo u nekoliko crkava, muzeja, kulturnih centara.

Podeli:

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.