Beograd, već smo bili prava Evropa

Najlepša su zdanja iz druge polovine XIX veka i one podignute do četrdesetih godina XX veka. Obnovljene fasade osvežavaju ulice, vraćaju im nekadašnji izgled i sjaj, mada ih ima još mnogo koje čekaju obnovu. Mi Beograđani promičući neprekidno gradskim ulicama često ne primećujemo fasade, pogotovu ne napise na njima.

Primetivši „Assicvracioni generali“ na fasadi jedne kuće na Terazijama, verovatno podignute ranih godina prošlog veka, Đuzepe, potpuno neupućen u prilike u zemljama bivše Istočne Evrope i naše nekadašnje zemlje, se raspituje od kada ta italijanska osiguravajuća kuća radi u Srbiji, da li joj je još sedište u toj zgradi? Da li su još aktivni u Srbiji? Objašnjavam mu da je zgrada pre II svetskog rata pripadala tom osiguravajućem društvu, da je poput drugih „nacionalizovana“ - eufemizam za oteta vlasniku, nakon uspostavljanja diktature Komunističke partije 1945. i da su se od tada menjali stanari. Oni devedesetih, zatečeni u „nacionalizovanim“ zdanjima, otkupljivali su, od tog nelegalnog vlasnika, delove zgrada koje su do tada koristili kao zakupci. Danas, novi vlasnici koriste stečeni posed ili su ga prodali nekim novim vlasnicima, a neki objekti su od tada već promenili više vlasnika.

Zainteresovan, Đuzepe postaje pravi „lovac“ na napise na fasadama zgrada, koji označavaju prvobitnog vlasnika i namenu objekta. Otkriva u Knez Mihailovoj zgradu nacionalizovanog „Prvog srpskog osiguravajućeg društva - Srbija“, kao i takođe nacionalizovane „Prometne banke“, dok na zgradi gde se danas smestio Zepter muzej primećuje uklesan tekst koji svedoči da je zgrada pripadala nacionalizovanoj „Prvoj hrvatskoj štedionici“. U Kralja Milana, naspram nekadašnje skupštine Srbije, poslanici su mogli svakog dana da gledaju zgradu na kojoj piše „Dom srpsko-amerikanske banke“. Iako ih je podsećao na nacionalizaciju, nikako da ne donesu zakon o restituciji.

Pokazujem, mom gostu, akcije nacionalizovane „Vračarske štedionice“ sačuvane, uspomene radi, u porodici. Na sedištu te nekadašnje banke, na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša još uvek čitamo „Dom Vračarske štedionice“. Na mnogim objektima ispisi koji otkrivaju nekadašnjeg vlasnika su uklonjeni bilo dogradnjom, bilo namerno da bi se zatro trag pravih vlasnika. Tako su zgradi prekoputa Vračarske štedionice, u koju se danas smestila „Alfa banka“, još uvek vidljivi nosači nekadašnjeg uklonjenog napisa.

I dok je kako tako Đuzepe razumeo moja objašnjenja za otete banke i osiguravajuća društva, nikako ne razume kako je nova vlast 1945. mogla da prisvoji zadužbine i zgrade koje su pripadale predratnim penzionim fondovima, poput „Zanatskog fonda“, o čijem nekadašnjem postojanju još uvek svedoči zgrada u Nušićevoj. Nekadašnje kafedžije, piljari, zanatlije, mesari... vlasnici radnji uprkos uplatama u te privatne penzione fondove ostali su bez penzija i radnji. Samo su zaposleni kod njih dobili kakve takve penzije od državnog penzionog fonda. Začuđeni prijatelj me pita kako je vlast posle 1945, koja se nazivala „socijalistička“, mogla da otme „zanatskoj omladini“, zgrade koje su im zaveštale Nikola i Evgenija Kiki, kako to još uvek piše na fasadama u Knez Mihailovoj i Hilandarskoj. Šta bi sa zadužbinama Sime Igumana - Prizrenca (Terazije), Magdalene S. Pavlović i „brata joj Sime“ (Jakšićeva), Hadžija Roksande i Lazara Knjaževčana (Kralja Milana)...

I pored truda, nisam mogao da pokažem prijatelju nijedan objekat u gradu, koji je neki od novo bogataša zaveštao nekom udruženju, organizaciji.