Bled i Blejska kremna razina

To modro jezersko oko između tamnozelenih četinarskih gora, uokvireno besprekornim travnjacima i pešačkim stazama sa hotelima, restoranima, kavarnama i ostalom ugostiteljskom menažerijom u pozadini, deluje smirujuće i okrepljujuće.

Naročito okrepljujuće, i to zbog jednog novog bledskog brenda - Blejske kremne rezine, vrste kolača, poslastice, krem-šnite, koja nije samo krempita, ni šampita, ali jeste i jedno i drugo - istovremeno. To čudo od prijatnosti na nepcima ne da se opisati, jer svaki put kad ga se setite, imate neodoljivu želju i da ga probate. Za kvalitet - posle vožnje od šest i po sati, na degustaciji u Beogradu (uz minimalno hlađenje) doživele su - ovacije.

Blejska kremna rezina može se kušati, bar tako piše u jednom bedekeru - turističkoj ponudi, u desetak od 45 bledskih restorana, kavarani, poslastičarnica, kafića, ali zaštićeni brend - samo u hotelu „Park“. Posebno uživanje je ako to radite u Kafeu „Park“ čija je terasa na samoj jezerskoj obali, a da ste tamo bili 1. oktobra 2009. mogla je da vam zapadne i desetomilionita Blejska kremna rezina - napravljena u poslastičarnici hotela „Park“.

Blejsku kremnu rezinu je pre 56 godina smislio, napravio i gostima poslužio - Ištvan Lukačević, šef poslastičarnice u starom hotelu „Park“. Ištvan je rođen u Senti 1912. godine, a na Bled se sa porodicom doselio 1940. godine i odmah zaposlio u starom hotelu „Park“. Proizvodnjom krem šnita ili kremnih rezina rukovodio je do 1977. godine - gotovo četvrt veka. Legenda kaže da je Ištvan te 1953. praveći krem-šnitu, u stvari samo malo nadogradio jedan stari vojvođanski recept o pravljenju krempite, odnosno, umućena jaja je nadgradio ulupanom slatkom pavlakom u odnosu pola-pola, plus donja i gornja korica od lisnatog testa, bogato zasuta šećernim prahom.

Prepisujemo tehnologiju kojom je Lukačević pravio krem-šnite (nije reč o receptu jer ne sadrži neophodne detalje): prvo je zamesio dobro masleno (lisnato) testo, koje je dobro umesio i na kraju sedam puta presavio i ostavio da „odmara“ do sledećeg jutra, a onda ga ispekao i ohladio; od najboljih prirodnih sastojaka (brašno, buter, jaja) napravio je finu kremu puštajuči je da vri tačno sedam minuta; u još vrući krem je dodao šne od tvrdo umućenih belanaca; tako dobijenu kremnu masu je sipao u pleh (dimenzija 55x55 centimetara) na čijem je dnu bila ispečena „korica“ od lisnatog testa; kad se krem potpuno ohladio po njemu je prelio-dodao ulupanu slatku pavlaku i prekrio je drugom-gornjom „koricom“ koju je „bogato“ poprskao mlevenim (prah) vanilin šećerom. Tako dobijenu poslasticu isekao je na 60 komada dimenzija 7x7 centimetara.

Taj standard dimenzije kremne rezine zadržao se do danas, ali ne i broj parčića u plehu. Naime, posle renoviranja hotelske poslastičarnice (2006), kada su instalirane nove peći, poslatica se priprema u manjim plehovima (35x50 centimetara), tako da iz jednog pleha „izlazi“ 35 krem-šnita.

Kafe „Park“ kod jezera je tačka gde se proda i pojede najviše poslastica. U lepim prolećnim i jesenjim vikendima posluži se od 2.500 do 3.500 komada. Rekord je zabeležen 70-ih godina kada je pripremljeno i prodato 6.000 komada. Za proizvodnju 10 miliona krem-šnita u poslastičarnici „Park“ razbijeno je 4,3 miliona komada jaja, a kada bi se sve kremne rezine poređale jedna iza druge - „stigle“ bi do Frankfurta, a jedna pored druge prekrile bi trećinu jezera.

S obzirom na to da se blejska kremna rezina, osim kod pratvorca hotela „Park“, proizvodi i na mnogim drugim mestima oko Bleda, i to više decenija, sa sigurnošću se može tvrditi da ih je do sada pojedeno bar 25 miliona komada.

Radoš O. Dragutinović