Kod sudbine

Verujete li da ništa nije slučajno? Da li vam se čini da je sve povezano? Ili pak mislite da su slučajnosti samo slučajnosti i da su događaji oko nas nasumični i bez naročitih međusobnih veza? Većina ljudi će u pokušaju da odgovori na ova laka ali teška pitanja uglavnom slegnuti ramenima a mnogi će pokušati da razumom dođu do nekakvog srednjeg stanovišta. Jer, iza ovih upitnika stoji još krupniji znak pitanja, onaj na kraju ultimativne ljudske dileme – ima li Univerzum oko nas smisla ili ne, odnosno: ima li Boga ili ne?

Što se profesora astrofizike Džona Kostlera (Nikolas Kejdž) tiče, odgovor je jednostavan: ne znamo, jer nemamo dokaz. Tako rezonuje njegov ateistički naučni um. Od kako mu je voljena žena poginula u slučajnom hotelskom požaru, njegova osećanja pak – koja se ne ustručava da podeli sa svojim studentima na elitnom univerzitetu MIT kraj Bostona – govore mu određenije: ne, stvari nemaju smisla.

Kostler je slomljen tugom i sklon flaši, ne razgovara već godinama sa svojim ocem koji je (naravno) sveštenik – ali se zato veoma trudi da bude najbolji mogući otac svom sinu Kejlebu (odlični Čendler Kenterberi), slatkom, pametnom, starmalom klincu koji po ceo dan gleda Discovery i gugluje. Posvećen i brižan, profesor mu roštilja viršle i smešta ga u krevet u potkrovlju divne viktorijanske kuće okružene šumom, ali je emotivno nemoćan kad treba da uteši Kejleba koji je depresivan zbog majčine smrti.

Skeptik kakav je, profesor Kostler je prikladan glavni junak ovog natprirodnog trilera u čijem prologu vidimo kako je 1959. godine u dvorištu Kejlebove osnovne škole zapečaćena "vremenska kapsula" s pismima tadašnjih učenika upućenim današnjim. Prilikom svečanog otvaranja kapsule 50 godina kasnije, umesto veselih crteža koji prikazuju kosmonaute, nuklearne bicikle i leteće automobile – kako su već generacije koje su uz mali crno-beli TV odrastale na Dizniju i Hladnom ratu zamišljale život u XXI veku – Kejleb dobija kovertu s papirom ispunjenim hiljadama misterioznih brojeva: opsesivno ih je ispisala tadašnja učenica, poremećena devojčica Lusinda (Lara Robinson).

Tokom jedne pijane noći papir s brojevima privlači pažnju profesora Kostlera, čije oštro matematičarsko oko uviđa u njima strašan obrazac: ispostavlja se da je mala Lusinda pre pola veka zapisala precizne datume i geografske koordinate i tačan broj poginulih za sve važnije američke i globalne nesreće koje su se od tada desile. Na kraju papira ostala su još samo tri datuma – sva tri smeštena u veoma, veoma blisku budućnost, a poslednji od njih odnosi se (pogađate već) na sam kraj sveta... Može li profesor da spreči Armagedon? Hoće li povratiti svoju veru u smisao života? Da li će se usput zbližiti sa Dajanom (Rouz Birn) – Lusindinom kćerkom, koja je i sama samohrana majka starmale Ebi (koju, što je zgodan mada u suštini nebitan štos, igra ista klinka, izvrsna Lara Robinson)? I ko su tajanstveni blanširani stranci u crnim mantilima, zvani "Šaptači", koji progone Kejleba i Ebi? Jesu li utekli s omota nekog albuma grupe Kraftwerk?

Dobićete odgovore na većinu ovih pitanja (ali ne i sva), mada ne onom brzinom kojom biste želeli: dva sata ovog filma čine se dužim no što jesu, dok se apokaliptična atmosfera gradi na uštrb brzine razvoja radnje a Nikolas Kejdž baulja okolo otvorenih usta, iznova zapanjen saznanjem o tome koliko malo u stvari zna o Univerzumu i, još gore, koliko nema kontrole nad njim... No, zanimljiva stvar u vezi sa "Kodom sudbine" je da nisu svi odgovori na pitanja koja zaplet postavlja žanrovski predvidivi – štaviše, neki su u filmskom smislu dosta iznenađujući.

Otprilike isto kao što verujete ili ne verujete u sinhronicitete ili nasumičnost, tako će vam i ovaj film biti relativno simpatičan i zanimljiv, ili možda pak smešan u svojoj samoozbiljnosti. Ako vas priča ponese i uzmete je za ozbiljno, možda će vam se film i dopasti. Kraj filma – kog svakako nećemo odati – ostavlja prostor i za naučno-fantastična i za religiozna (i hrišćanska) tumačenja i takođe će podeliti publiku: ili ćete misliti da je savršeno prikladan završetak priči kakva jeste ili ćete smatrati da je nepojaman kič.

"Kod sudbine" je povremeno idejno provokativan triler koji olako pokreće i ovlaš ukršta mnogobrojne i važne teme. Iako Nju Ejdž numerologija na kojoj počiva originalna priča Rajna Daglasa Pirsona deluje pomalo žanrovski polovno (videli smo slične motive zabavnije obrađene u prosečnoj epizodi Martija Misterije, ili pak iz intelektualno složenijeg ugla, kao u "π" Darena Aronofskog), film ipak treba pohvaliti što pokušava gledaocu i da saopšti smislenu (čak duhovnu) poruku, umesto da se samo osloni na specijalne efekte i glavnog glumca iz holivudske prve lige.

Međutim, ova priča o maloj grupi običnih ljudi, odnosno porodici suočenoj sa neizbežnošću Sudnjeg dana ne uklapa, na žalost, glatko sve svoje elemente. Reditelj, veliki vizuelni stilista Aleks Projas – zapamtili smo ga po modernim klasicima kao što su "Vrana" (1994) i "Grad tame" (1998) – pokušava da paralelno ispriča porodičnu dramu o ocu i sinu, majci i kćerci, a i da isprati okultni zaplet sve do kataklizmičnog kraja. Krajnji rezultat je katkad čudna kombinacija dugih i sporih roditeljskih i dečijih pogleda i reakcija sa prilično brutalnim, hiper-realistički tretiranim sekvencama masovnih katastrofa u kojima vrišteći živi gore i ljudi i životinje. Padovi aviona i eksplozije u metrou izvrsno su realizovani, s jednom manom: teško je pobeći od svesti da gledate kompjutersku animaciju, pa rikali zapaljeni jeleni koliko žele.

Ukratko, "Kod sudbine" (koji je, zanimljivo je spomenuti, snimljen skoro u celosti u Melburnu, te Australija glumi okolinu Bostona i Njujorka) nije baš hrđav film – iznosi neke intrigantne ideje i ima par odličnih scena – ali je površan i neujednačen i prilično se oslanja na dobru volju gledaoca. Kao takav, solidno je prošao na bioskopskim blagajnama u Americi i Evropi, što valjda govori nešto o dobroj volji.

Što se pitanja s početka teksta tiče – elem, američka premijera ovog filma bila je 20. marta a beogradska 30. jula. 20 + 03 + 2009 daje zbir 16, a 30 + 07 + 2009 daje zbir 21. Dalje, 16 možemo svesti na 2 x 8, a 8 je šesti član Fibonačijevog niza, dok je 21 – osmi član. Između njih je u nizu sedmi član, 13, što je upravo 21 minus 8. Fibonačijev niz je inače matematička sekvenca brojeva koja u prirodi geometrijski određuje spiralne oblike cveća i morskih školjki, između ostalog. Da li mislite da se film raširio svetom sledeći numerološki obrazac ili da je to puka slučajnost?...