Slobodan Šijan: U ritmu H. Hoksa

SLIKARSTVO I FILM

„Autoportret sa naočarima za tamu”, fluorescentni akvarel rađen u „psihodeličnom” maniru, jedan je od ranih radova slikara i filmskog reditelja Slobodana Šijana, koji je 1970. najavio promenu u dotadašnjem životnom opredeljenju umetnika pomerajući težište svojih interesovanja sa likovnih slika na filmske.

Ovaj portret naći će se na retrospektivnoj izložbi „Oko filma” Slobodana Šijana, najavljenoj za 16. april u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (kustos i autor teksta u katalogu je Dejan Sretenović), gde posetioce očekuje oko 180 radova u različitim medijima nastalim od sedamdesetih godina do danas.

Slobodan Šijan kaže da ga je za upisivanje studija slikarstva između ostalog motivisalo i nekoliko pohvala nastavnika likovnog vaspitanja Envera Krupića, a „klasići” upisani kod Cuce Sokić sećaju se danas da je mladi Šijan, mada prilično ćutljiv, prilično „odskakao” od ostalih studenata po širini duha i obrazovanja.

Prvu samostalnu izložbu Šijan je priredio u Galeriji Grafičkog kolektiva (1974) kada je, između ostalog, izložio stare kese na kojima je intervenisaoslikom i rečima. Reći će da je ta izložba bila „dobra prilika da se dobije odsustvo iz vojske”.

Najpre blizak novoj figuraciji, Šijan posebno naglašava da mu je Vorhol bio veoma značajan zbog svog multimedijalnog pristupa koji je obuhvatao i snimanje filmova, izdavanje časopisa, ali i korišćenje medijske promocije kao neke vrste umetničkog čina.

Sa intenzivnim zbivanjima u Studentskom kulturnom centru sedamdesetih godina Slobodan Šijan postao je i učesnik tamošnje umetničke scene.

„Bio sam u vojsci 1974. baš kada je u SKC-u na Aprilskim susretima gostovao Jozef Bojs. Da sam tada bio tamo, ko zna kako bih završio”, kaže Šijan i dodaje da se u periodu tranzicije između dve umetničke akademije prilično lomio u kom će pravcu krenuti.

„Nisam donosio odluke da napuštam jedno ili drugo, ali film me je zainteresovao jer je tada već lansirana krilatica o proširenim medijima i slici koja izlazi u prostor”, kaže umetnik.

„Merilin Monro sa brkovima”, intervencija flomasterom na fotografiji iz žurnala sa slikom čuvene glumice, nastala je kao svojevrstan omaž Marselu Dišanu, umetniku koji je po Šijanovom sudu redefinisao odnos prema umetničkom delu.

„Zahvaljujući Dišanu počeo sam bolje da razumem ono što se dešavalo u umetnosti posle Drugog svetskog rata. Dišanovo delo se pokazalo vitalnim, a neodada, konceptualna umetnost i performans, račvaju se iz njegovih početnih zamisli i radova”, kaže Slobodan Šijan.

Naziv izložbe „Oko filma” odnosi se na upotrebu filmske trake kao nosača slike, na video kao nosač elektronske pokretne slike, na papir kao podlogu za fotografije ili skice i ideje mogućih ili budućih filmskih kadrova. Tu su i slike i crteži inspirisani filmom ili stilom nekog reditelja („U ritmu Hauarda Hoksa”).

„Izložiću i foto-sekvence koje sam snimio na lokacijama Hičkokovog filma ’Vrtoglavica’ kao svojevrsno preispitivanje odnosa 'stvarnosti' i sećanja o doživljaju tog filma. Tu su i 43 broja mog ’Filmskog letka’, neke vrste fanzina ili samizdat grafike, koji sam u periodu 1976–1979. izdavao jednom mesečno. Komentarišući tekuću filmsku produkciju, iznoseći svoje stavove na neformalan, često neverbalan način pokušavao sam da i sam fenomen 'filmskog' preispitam, redefinišem i zabeležim drugim sredstvima”, objašnjava umetnik.

Posebnu celinu na izložbi činiće „storibordovi” – likovne i pisanebeleške na papirima sa posebnom istorijom: jedan je kisnuo i sav je blatnjav, drugi je na parčetu otpadne kese, treći istrgnut iz beležnice.

Na jednom piše: „Izmisliti autobiografsku priču i govoriti u ofu preko snimka ređanja kič razglednica.”

„Izloženi storibordovi su zapisi novih ideja, crteži kadrova, ili predlozi nekih neuobičajenih fizičkih interpolacija u samu filmsku traku. Od jednog papira sa storibordom nastao je i filmčić ’Šake’ (1973) u trajanju od 25 sekundi, koji prikazuje šaku koja se otvara i zatvara i koji je predviđen da se prikazuje kao ’beskonačna traka’ – non-stop, ili kako to filmadžije zovu ’šlajfna’, a kompjuterske generacije to poznaju kao englesku reč ’loop’. On neće biti prikazan na izložbi jer bi to zahtevalo više monitora nego što trenutno galerija ima”, kaže umetnik.

Po dolasku sa likovne na filmsku akademiju i snimanja prvih filmova, u ostvarenju „Jutro u ružičastom” (1971), Slobodan Šijan fokusira svoje interesovanje na ispitivanje poverenja gledaoca u mogućnosti filma da reprodukuje stvarnost.

„Već u tom filmu bavim se preispitivanjem moći medija da zaista reprodukuje istinu. Gde je ta granica između naše vere da nam film zaista prikazuje nešto što je istinito u životu i odstupanja od istine? Zato mi je nekad zanimljiviji film koji samo zabavlja, jer je to vrsta manipulacije koja je manje opasna od, na primer, političke.

Ogromno poverenje koje ljudi imaju prema pokretnoj slici, ali i prema mediju fotografije koji se koristi za reprodukciju stvarnosti predmet je mnogih mojih radova, a naročito rada 'Samoubistvo medija' realizovanog u medijima koji se bave reprodukcijom – fotografija, video, magnetofon, fotokopija”, kaže Šijan.

Jedan segment tog rada podrazumeva fotokopiranje razglednice, pa fotokopiranje te fotokopije, i tako redom, do trenutka dok se ne pojavi beli papir. „Isterivao sam stvar dotle dok se sama greška, odstupanje od realnosti ne umnoži do te mere da u stvari sistem prestane da funkcioniše”, objašnjava umetnik i dodaje:

„Mislim da su savremeni umetnici upotrebu medija više problematizovali nego strukovni profesionalci koji su se bavili fotografijom i filmom. Danas je granica razdvajanja između vizuelnih umetnosti sve tanja. Neki likovni umetnici snimaju čak i narativne filmove, da ne govorimo o video-radovima i instalacijama. Možda najbolji naš film koji sam video poslednjih godina predstavlja video-rad Zorana Naskovskog 'Smrt u Dalasu', ili izvanredan video-rad Katarine Zdjelar koji prikazuje decu u jednoj turskoj školi kako se pripremaju a zatim izvode tursku himnu”, kaže Šijan.

Poseban segment izložbe „Oko filma” čine leci A-4 formata spakovani u posebne kutije. Jedan je, na primer, napravljen od liste 63 američka reditelja između dva rata koju je načinio poznati francuski reditelj Žan-Pjer Melvil, i ta lista je imala veliki uticaj na ceo francuski talas i koncept autorskog filma. „Napravio sam i ironičan letak posvećen naturščicima iz mog TV filma 'Najlepša soba', stavljajući njihove likove u ramove zvezda nalik onima na holivudskom Bulevaru zvezda.”

Slobodan Šijan pokazaće i dve slike rađene uljanim bojama, od kojih je jedna posvećena filmu „Prošle godine u Marijenbadu” (1968–1969) Alena Renea, a druga se zove „Moraću da skrenem”(1975).

Na pitanje na šta se skretanje odnosi, Šijan zagonetno odgovara: „Prosudite sami!”