Rozmarina ameba

Ovaj novi-stari film obrada je jednog od najboljih horora svih vremena, proizvedenog u onoj dekadi kada su zabavljači bili umetnici, i obratno. Čim se pojavilo, ostvarenje Ričarda Donera je svoj apokaliptični sadržaj izlilo u ključali kazan popularne kulture, i od tada su njegovi motivi doživeli na hiljade inkarnacija. Samo scene natprirodnih pogubljenja bile su dovoljne da posluže za zaplet aktuelne franšize "Poslednja ekskurzija". I dan-danas se svako rastuži na pomisao kako li prvi dan u školi izgleda mališanu kome se, eto, zadesilo ime Demijan. Čak je i mitski američki autoput "Road 666" pre nekoliko godina morao da se prekrsti u "Road 491"—ne zato što su brojevi prizivali lošu karmu, već zato što je nesrećnicima koji održavaju drum što spaja države Arizonu i Jutu dozlogrdilo da im zaluđenici mažnjavaju znakove pored puta.

Zato bi se razlozi za pravljenje ovog rimejka mogli pravdati jedino nekom novom vizijom. Pogledajte šta se desilo Hanibalu Lektoru u "Red Dragon": bez dublje razrade, slavni se ljudožder pretvorio u sopstvenu parodiju. Gas Van Sant je pokušao da rekonstruiše "Psiho" prateći Hičovu knjigu snimanja kao da je Biblija (što, u neku ruku, i jeste)—i dokazao da to, nekako, nije dovoljno.

Nije tačno da rimejk ne treba porediti sa originalom. Naposletku, oba se stvaraju istim jezikom, dok promocija novog može u celini da se osloni na slavu starog. U ovom slučaju, komercijalna mašinerija kompanije Foks ubeđivala nas je da reditelj Džon Mur zna kako da "Predskazanje" učini uzbudljivim za novu publiku, ali da, istovremeno, oda počast originalu.

Budalaština.

Da je hteo da oda počast originalu, ne bi potpisao ovu bledunjavu fotokopiju. Ne bi pravio grešku u koracima svaki put kad bi odstupio od stare verzije.

Umesto da scenario star tri decenije iščisti od problematičnih i danas prevaziđenih stvari, i nadogradi ga nečim modernim i kontroverznim, ko god da je bio najmljeno škrabalo toliko se slepo držao izvornika—prepisujući dijaloge, čitave scene čak—da nije zaslužio čak ni da mu ime osvane na špici. (Umesto njega potpisan je Dejvid Selcer, autor originalne partiture).

U pokušaju da se osavremeni pozadina priče, ali ne i priča sama, promenjeni su samo detalji, sa zabušantskim rezultatima. Tako iz prvih par kadrova—koliko se Peđa Bjelac pojavljuje u filmu, ekspresivno zureći u teleskop—saznajemo da u Vatikanu nemaju važnija posla od praćenja kometa. Sledi nepotrebni prolog, u kom se objasni ono što će junaci postepeno saznavati, koji valjda služi da sve nedavne katastrofe—cunami u Aziji, uragan Katrina, napad na Svetski trgovinski centar—poveže u teoriju o rađanju novog Antihrista. To su visine do kojih dopire ziceraška, eksploatatorska imaginacija ovog ostvarenja.

I najnezahvalniji scenario, međutim, mogla bi da izvuče sigurna režija. U rukama Džona Mura, nažalost, čak ni režeći rotvajleri ne izgledaju preterano preteće. Počev od špice kakvu smo od filma "Sedam" mali milion puta imali prilike da gledamo (i tog dizajna se, napokon, zasitimo), on svaki podvig originala zamenjuje spremnim, površnim klišeom iz svog prilično ograničenog zanatskog arsenala.

Dok je Donerov film bio efektan zato što su se jezive stvari dešavale na dnevnom svetlu, Murovo nerazumevanje žanra je toliko duboko da istinski mračnu atmosferu pokušava da nadomesti oskudno osvetljenim scenama i gotskim dekorom. Zaboravite na prefinjeno kreiranje napetosti. Iz sedišta će vas trgnuti jedino agresivni BU! momenti, što je prijatno koliko i da vam neko tejzerom prži zadnjicu.

Za razliku od kolega koji su iz sveta kreiranja reklama uspešno zakoračili u celovečernje holivudske angažmane (Dejvid Finčer, Frensis Lorens), Mur je lišen i najosnovnijeg talenta za pripovedanje. Scene skrpljene u kinematografskog Frankenštajna pucaju po šavovima i nemaju drugo vezivno tkivo do pregledne strukture originalnog scenarija. Čak ni to ne bi bilo presudno kada bi, kojim slučajem, znao gde da uperi kameru—njegov kadar nema dubinu, drugi plan maltene ne postoji.

Scena dadiljinog bešenja ovde je rešena jednako nespretno koliko i čuvena scena tuširanja u Van Santovoj interpretaciji "Psiha", s tom razlikom da se slavne teme Džerija Goldsmita—nalik na Mocartov rekvijem iz pakla—ovde ne čuju. Kada je Martin Skorseze rimejkovao "Rt strave", nije bio toliko nepromišljen da sa saundtraka izbaci matrice Bernija Hermana.

Ipak, nesposobnost rada sa glumcima uspeva da zaseni sve ostale mane. Dramski potencijal trebalo je da proistekne iz dinamičnih likova; bez toga, oni su svedeni na šuplju jednodimenzionalnost. Gledati prvog filmskog Demijana nije bilo ugodno zato što se ovaj vragolan često ponašao i kao sasvim prosečno, pomalo nemirno dete, dok njegov neprestano natmureni naslednik ni za trenutak ne može da prikrije svoje demonsko poreklo. Zbog ovoga je teško shvatiti moralnu dilemu njegovih "roditelja". U redu, klinac je zao, pa zašto ga se već jednom ne rešite? To što Liv Šriber baulja kroz film isto onako kako je bauljao u "Mandžurijskom kandidatu", još jednom besmislenom rimejku, nimalo ne pomaže. Pit Posltvejt kao katolički Kobajaši peni i preglumljuje. Dejvid Tjulis nema šta da radi sem da izgleda odrpano i dobro sa cigaretom u ustima.

Mia Farou ulogu nije dobila zato što je kao stvorena da glumi dadilje prešminkanih podočnjaka i neprirodno prodornog pogleda—satanisti su nekad izgledali ozbiljnije—već da bi filmu dodala navodno pametnu referencu na "Rozmarinu bebu", kao da će to opravdati ovaj rusvaj koji niti pravi otklon od originala, niti pokazuje elementarni nivo samosvesti.

Zbog svega ovoga, pitanje: "Zašto ste ga pravili?" manje je bitno od: "Kad ste ga već osavremenjivali, zašto 2006. godine izgleda staromodnije nego 1976?"

Ili ovog: Zašto Džon Mur nije mogao da napravi "Predskazanje" sa upola strasti s kojom je Ričard Doner, sada sedamdesetšestogodišnjak, režirao ovogodišnji "16 blokova"?

Režija: Džon Mur
Scenario: Dejvid Selcer
Uloge: Liv Šriber, Džulija Stajls, Dejvid Tjulis, Mia Farou, Pit Posltvejt, Šejmus Dejvi-Ficpatrik, Peđa Bjelac