Pavle Vuisić: "Zašto ne dajem intervjue? Zato što je istina o samom sebi uvek gorka"

Američki glumac srpskog porekla oskarovac Karl Malden tvrdio je da se "glumac kao Pavle ne stvara, već rađa".

Pavle Vuisić je važio za nesvakidašnjeg, nepredvidivog čoveka, samotnjaka, boema. Upoređivali su ga sa Žanom Gabenom, Orsonom Velsom i mnogim drugim slavnim glumcima. Čak je i Orson Vels za Pavla rekao da je veći glumac i od njega samog i da mu zavidi.

Detinjstvo legende jugoslovenskog glumišta nije bilo lako - zapamtio ga je po čestim selidbama, tokom tridesetih, sve do rata 1941, kada se porodica vratila u Beograd.

Studirao je pravo, koje nikada nije završio, radio kao novinar, glumio u Pančevačkom pozorištu i bezuspešno pokušavao da se upiše na Akademiju za pozorišnu umetnost. Bez formalnog glumačkog obrazovanja, postao je umetnik koji je promenio dotadašnji trend oživljavanja likova.

Filmsku karijeru počeo je 1950. godine epizodnom ulogom u "Čudotvornom maču", a ubrzo zatim dobio je i glavnu ulogu u "Tri koraka u prazno", za koju je nagrađen Zlatnom plaketom Arena na festivalu u Puli. Važio je za čoveka koji nije strahovao da kaže svoje stavove, za čoveka koji nije želeo po svaku cenu da se dopadne svima. Jednostavno, nije mario. Pa je tako i poznata priča kako je pred Broza došao u papučama. Naime, Udba ga je jednom prilikom kidnapovala na reci u bermudama, u prugastoj košulji, u papučama izbledelim od peska i takvog su ga odveli pred maršala. Ponudili su mu odelo da obuče, Pavle je odbio.

Paja se srčano branio: "Ja ne moram ništa! Možda vi da ga probate, a da se ja vratim na Adu".

Galamu je čuo i maršal, pa je odlučio da sam, bez pratnje, ode do garderobe. Kada je otvorio vrata, Paja ga je pitao:

"Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan".

Oni koji su bili prisutni kažu da se Tito nasmejao, prišao i zagrlio Pavla Vuisića

Nije voleo da daje intervjue i nerado je primao mnoge filmske nagrade. Prema preciznim podacima, Pavle Vuisić je glumio u 129 dugometražnih filmova, 17 serija, 14 televizijskih filmova.

''Zašto ne dajem intervjue? Zato što je istina o samom sebi uvek gorka. Svi ljudi, ma koliko da ih je na svetu, imaju jedan svoj trezor, svog intimnog življenja koji se nikad ne otvara. Nikad! A šifra za taj trezor obično nikom nije data, pa čak i taj vlasnik šifre trezora se trudi da je zaboravi. Eto tako. I onda mislim da je svaki intervju u svojoj osnovi iluzoran. Onaj ko vam priča, koji odgovara, on govori sve drugo, osim ono što je njegovo, intimno, prisno i lično. Sve ono što je pravo, tužno, dobro i loše, sve ostaje u tom čoveku koji ti govori...'', piše Politika. Bard jugoslovenske kinematografije Pavle Vuisić nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Njegove kultne uloge i briljantna gluma svima su ostali u sećanju, a posebno je ostao upamćen po ulozi Paje Čuture u seriji "Kamiondžije", u kojoj je glumio sa još jednim velikanom srpske glumačke scene Miodragom Petrovićem Čkaljom.

Poznata je priča da se Vuisić i Čkalja bili dobri prijatelji samo na platnu. Vuisića je nerviralo to što je Čkalja, prema njegovom mišljenju preglumljivao.

O njihovom odnosu svedočila je i Pajina supruga Mirjana, koja je za knjigu novinara Aleksandra Đuričića ''Posle fajronta'' rekla: "Ja Čkalju nikad nisam upoznala. Kad malo bolje pogledate Čkalju i Pavla, videćete da je to nemoguća fuzija. Čkalja je stopostotni glumac i do krajnjih granica je išao u svojoj glumi. Pavle uopšte nije bio glumac. Znao je reći: 'Ja se samo ponašam.' I istina je - celog se života ponašao". Kada je Televizija Beograd desetak godina posle serije i filma želela da snimi nastavak "Kamiondžije opet voze", Pavle nije hteo ni da čuje. Ali, u tom trenutku njegova supruga i on su kupili plac, i posle godinu dana ubeđivanja Pavle je prihvatio da snima.

"Kako sam ja u tom trenutku počela da gradim imanje, koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave video-kasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac", kazala je ona.

Ali Pavle je imao novi zahtev, da se i Čkalji mora podići honorar bar na 50.000. Tako je snimljen nastavak ''Kamiondžija''.

U leto 1988. otkriveno je da je oboleo od karcinoma. Glumac se sa ovom opakom bolešću borio tri meseca i preminuo u svojoj 62. godini. Njegova poslednja želja bila je poštovana, pa niko od kolega nije prisustvovao sahrani. Sahranjen je na Novom groblju u "Aleji velikana" u porodičnoj grobnici od belog mermera.

Otišao je u tišini, ali njegove uloge stvaraju onu najlepšu ''buku''...smeh, priče o njemu i kako se više takav, poput Pavla Vuisića, neće skoro roditi.

Piše: Sanja Ćulibrk