Đuro Radosavović: U Crnoj Gori svi su najpametniji

Izvor: Novi Magazin

Razgovarao: Veseljko Koprivica

Crna Gora je puna pesnika i oni dobro prođu jer ih je lako proglasiti ludim i neshvaćenim. Romanopiscima je teže, jer oni objašnjavaju i analiziraju. U zemlji gde su “svi najpametniji”, na pojavu romana reaguju sa “Ko je on meni da piše?”. Dakle, pisanje romana, a naročito “Crnogorskog romana”, u toj situaciji percipira se kao čin bezobrazluka. Zato je dobro prihvaćen, jer ima i kap drskosti – tako uspeh svog “Crnogorskog romana” i kod publike i kod kritike na početku intervjua objašnjava sagovornik "Novog Magazina" Đuro Radosavović.

Na jednoj od promocija rečeno je da u “Crnogorskom romanu” osvešćujete i rastrežnjujete, raskrinkavate i secirate manjkavosti našeg života kroz vekove…

Verujem da pisac mora da reaguje na društvene anomalije. Lako mi je bilo da detektujem negativno, ali pronalaženje dobrog teže je išlo. Naša istorija je laž, ne zato što su iskrivljene činjenice, već zato što smo mračni deo gurali pod tepih potencirajući dobre strane istorije i isključivo podvige. Ne verujem u objektivnost, a ipak nisam želeo da budem pristrasan. Raskrinkavanje je samo postavljanje ogledala pred čitaoce, da otvore oči pred svim onim što su im govorili da je nemoguće, a desilo se.

U romanu kritikujete i razgrađujete crnogorski socio-kulturni kod i poigravate se sa sadašnjošću i prošlošću, što se u Crnoj Gori ne prašta lako.

Raskorak je kad čovek smrdi, a sapun i voda su jeftini. To mu ne smeta da tumači svetsku politiku i istoriju, da sve događaje tumači kroz porodičnu prizmu, a ne kroz istorijske činjenice. Zato će vam uvek naći manu, jer je sve opipljivo, čega god se dotaknete; vlasti, familije, prezimena, toponima, plemena, tradicija, čak i stila pisanja, sve je u Crnoj Gori tema koju treba izbegavati. Ponavljam, u Crnoj Gori svi su najpametniji.

Slažete li se s tim da je osnovna poruka romana – budućnost je nakon poigravanja sa trenutnim i prošlim sasvim neizvesna ili tragična?

Sve stane u vic, a priča da je Budućnost u Crnoj Gori samo ime fudbalskog kluba nije daleko od istine. “Nije da nije, a nije ni da jeste”. Pojedeni su nam svi resursi, čak i ljudski. Rezerve ne postoje. Moji likovi našli su se u toj situaciji da nemaju uslove da razmišljaju o sutra, pretovareni su pukom tradicijom, oslobođeni su planiranja i žive dan za danom, nešto poput carpe diem pravila, sa izuzetkom što ovde nije reč o boemiji i filozofiji, već je beznađe nametnulo pravilo.

U romanu se poigravate sa svim autoritetima – državom, vlašću, ideologijom, crkvom…

Poigravanje je jedini pristup, jer suprotstavljanje je demode i izgubilo je svrhu. Država, crkva i ideologije na ovim prostorima su krhki i svi smo svesni koliko stoje na lošim nogama, a ipak postoje i traju zato što alternative nema, ljudi su zgađeni i individualci odbijaju da se udruže i preuzmu stvar u svoje ruke. Zato je i moguće da se svi stidimo vlasti koja nas predstavlja i predstavnika crkve koji se ponašaju bahato. Poigravanje je nužno u zemljama kameleona i konvertita. Nikako osim satirom ne može se ukazati na njihovu transformaciju. Treba ih stalno porediti s njima samima iz prošlog života, bivše partije ili ideologije kojoj su pripadali. To boli.

Koje su po vašem mišljenju najveće mane i vrline Crnogoraca?

Crnogorska megalomanija je pleonazam, i potentnost je samo bajka. Mrštenje je kićenje lažnim perjem. Crnogorac je sam, uvek, individualac, ne preterano religiozan čovek koji se uzda samo u ovozemaljski svet i spreman da učini sve da “ćera svoju pravdu”. Takvi koji neozleđeni prođu glavom kroz zid likovi su mog romana. Vrlina, to su čestice časti. Mrvice. To se danas naziva gospodstvom i može se samo istaći kao posebnost, nikako kao opšta osobina jednog naroda. Crnogorci ne poznaju sredinu, ili su ekstremno dobri ili jako loši ljudi. U svemu je tako, pogledajte samo gostoprimstvo, naješće vas i napiti dok ne prsnete.

Rekli ste da je humor u Crnoj Gori brutalan i da više ništa nije smešno ukoliko se neko nije teško povredio ili obrukao do kraja. Šta je za vas humor?

Humor je osnovni sastojak za razumijevanje besmisla. Pristupiti besmislu ozbiljno vodi u rizik po psihičko zdravlje. Ko na vreme shvati besmisao i uvidi neku vrstu smisla u svemu tome, taj je spasen. To se može postići samo uz humor i zato je najbolji i najjači humor u delovima Crne Gore u kojima se najgore živi, što je slučaj sa Cetinjem. Humor kao način preživljavanja.

Kako je došlo do toga da “Crnogorski roman” prvo objavi Samizdat B92, nakon čega je usledila promocija na beogradskom Sajmu knjiga, a potom ga je objavila i Nova knjiga iz Podgorice?

Čudni su putevi izdavaštva i distribucije. Samizdat B92 i urednica Lidija Kusovac svojim renomeom i znanjem učinili su da roman bude perfektno upakovan i sređen. Roman se odlično pozicionirao u Beogradu, da bi kasnije iskoristio odličnu distribuciju podgoričke Nove knjige. Drago mi je što je roman u skoro svim knjižarama u Srbiji i Crnoj Gori.

“Crnogorski roman” je slojevita priča – pripovedač je rastrzan između nekoliko svetova – drugova, porodice, devojke...

To je najlakše objasniti posmatrajući telefonske razgovore ljudi koji menjaju boju glasa i odnos zavisno od toga da li razgovaraju sa majkom, prijateljem, curom ili šefom. Ta kameleonska crta vodi u šizofreniju, jer se desi da ljudi neretko pomešaju uloge od silnog opterećenja i presvlačenja maski.

Jednom ste rekli: “Retki su oni koji uspeju da u svakom društvu ostanu isti, da čak i nesvesno ne stavljaju maske zavisno od situacije. Mačo tip u kući, a na poslu ponizna pi*da; nažalost je to čest slučaj u Crnoj Gori. Možda se prepoznaju i naši političari u ovom opisu, nije daleko od istine…”.

To je kompleks mačizma, političara koji su poslušni prema Briselu, Moskvi ili Vašingtonu i Berlinu, dok u svojoj kući vežbaju čvrstu ruku. Isto je bilo sa JNA, policijom i danas sa politikom. Takav je i pravi Crnogorac, onaj što se srdi u javnosti, a u kući žena samo što ga ne tuče.

Kakav je crnogorski mentalitet u sudaru sa modernim vremenom?

Kao ekser koji udaren velikim čekićem beži u stranu. Iskočio je iz ležišta i odleteo u nepoznato. Egzistira, samoživ je i tvrdi da mu niko ne može ništa, prkosi svemu ubeđujući svet da je nezamenljiv.

Kako biste opisali savremenu crnogorsku književnu scenu?

Oštro je podeljena na dva dela – na književnike koji čine poluge vlasti, namerno zatvaraju oči pred svim društvenim anomalijama i pune džepove, i na drugi deo – lažnu alternativu, koja takođe funkcioniše po monopolskim pravilima, sebi dovoljna, igra na kartu urbanog, a u selu je lako biti alternativa. Hermetičnost je boljka u oba slučaja, a pre svega ono što proizvode najbolje se opisuje kao dosadno.

U Crnoj Gori društvo je trenutno podeljeno na NATO i Anti-NATO, na četnike i partizane, belaše i zelenaše, na Milovce i Momirovce… Pripadate li vi nekoj od ovih grupacija i gde se sve svrstavaju crnogorski pisci?

Uvek se osetim kao Jevrejin kome traže da skine gaće kad me pokušaju svrstati u neke grupe. To je običaj u Crnoj Gori – ako ne odaberete stranu, svrstaće vas. Voleo bih da smestim sebe u Evropejce, ne one iz sedamdesetih, već u nove Evropejce u koje verujem da spadaju Benksi, Damir Nikšić, Roberto Savijano, Begbede. To je vijonovska nit, nešto između dekadentnosti De Sada i apsurda Fransoa Rablea. Za mene je to Evropa, a ne Evropska unija i Brisel. Plašim se da se samo na relaciji NATO – Rusija u Crnoj Gori ne zago*na opet, pa da postanemo nova Ukrajina. Pamet nam ne smeta da nešto tako učinimo.

Kako vidite budućnost Crne Gore za deset, petnaest godina?

Valjda će nas neko konačno kupiti, do sad su nas prodavali malo pomalo. Valjda će neko ozbiljan to učiniti i dovesti nas u red. Bolje to nego da srljamo u nacionalizam ili izgorimo. Rekao sam već jednom – voleo bih za deset godina da se promieni vlast, a da se ne promeni ime državi.

Vi ste i autor vrlo čitane satirične kolumne u podgoričkim Vijestima “Kosmos ispod sača”. Jeste li zbog tih tekstova imali kakvih neprijatnosti?

Naravno, psovke i pretnje su očekivane kad provocirate javnost. Na pitanja “ko te plaća?” obično odgovaram sa: “VATIKAN” , sve velikim slovima. Loše je što postoje televizije i novine koje su sateliti vlasti i služe da se indirektno razapinju neistomišljenici, da kritičari vlasti budu označeni kao izdajnici. Nismo svesni koliko je opasno crtanje meta u tim “medijima” jer može nekoj budali da služi kao izgovor.

U jednoj kolumni napisali ste da treba razmisliti šta bismo to mogli da pošaljemo Americi, šta da spakujemo i nazovemo Milova jaja. Šta vas je inspirisalo za tu ideju?

“Amerika nema Lovćen” je stih iz pesme i dokaz vrhunske megalomanije. Slavlje što je Crna Gora dobila poziv za NATO je apsurd, jer je pozivnica samo sled događaja i procedura, i Crna Gora je tu nebitna kao država, bitne su okolnosti. Trumanova jaja i pomoć Amerike Jugoslaviji naveli su me na to da pomislim šta bi to Crna Gora mogla da upakuje i pošalje kao Milova jaja Amerikancima na dar. Naravno, Amerika ima sve, ali “Amerika nema Lovćen”.

Zašto je za vas život u Crnoj Gori i kazna i privilegija?

Zato što je divno biti okružen morem i planinama, u nasleđu ima takođe toliko dobrog i pozitivnog, i Crna Gora je spoj ogromnih kombinovanih emocija što se iznova propuštaju šanse da se nešto dobro postigne. Kazna je videti da Crnu Goru vode u propast, mediokriteti i skorojevići se bogate i ne daju volan.

Dobitnik ste nagrade Francuskog kulturnog centra za kratkometražni film prikazan na 61. filmskom festivalu u Kanu 2008. godine. Snimate li i dalje filmove?

Ne snimam, za film su potrebni tim i novac, a zasad smišljam i pišem. Nadam se da će se po mom scenariju nekad snimiti film, iako mislim da će pre filma biti snimljen sitkom ili dokumentarac.