Treba izlečiti strah od slova

“Knjiga je čudo! S njom drugujući, stigneš gde želiš, a sediš u kući. S knjigom u ruci, ako me pitaš, sav svet unakrst lako proskitaš. Al` treba jedno: treba da čitaš!” - poručuje pesnik Dragomir Đukić. Jesu li mu naša deca poverovala, da li su drugovala sa knjigom dovoljno da bi “stigla” i do ovih stihova, te da li su uopšte željna “skitanja” ove vrste - pitanja su na koja možemo čuti najrazličitije odgovore, od toga da smo “najnenačitaniji” narod makar na svom kontinentu, do toga da deca u Srbiji u stvari čitaju, samo ne “pravu” literaturu.

- Svakako ne čitaju toliko da bi ovakvi tekstovi bili suvišni - izričit je pisac Uroš Petrović. - Ima puno dece koja se druže sa knjigom, ali moramo pričati o ovome i raditi na promociji čitanja kod dece u svakoj prilici. Ne zbog nas, nego zbog njih.

Ovaj autor izuzetno čitanih knjiga namenjenih “deci svih generacija, od 7 do 87”, smatra da je “najveća avantura koja može da se dogodi - ona koja se dogodi u mozgu”.

- Dete koje ne čita u ranom detinjstvu, u nižim razredima osnovne škole, neće imati bogat rečnik. Dete koje nema bogat rečnik, neće moći da obavlja mnoga zanimljiva i lepa zanimanja u životu - upozorava Petrović.

Imaju li naša deca zbilja “strah od slova” uz koji izrastaju u pripadnike “najnepismenijeg naroda u Evropi” ili je ovde reč o senzacionalizmu, a deca ipak čitaju, samo ne ono što bi “odrasli” želeli - upitali smo i pesnika Ljubivoja Ršumovića.

- Deca verovatno imaju otpor prema odraslima, ona starija deca, koju zovete omladinom - smatra Ršum. - Da smo najnepismenija nacija u Evropi, nažalost jesmo! Ali, to za naše vlasnike vlasti nije nikakva senzacija, to im pogoduje. Što nepismeniji narod, to nepismeni poslanici lakše opstaju u Skupštini i u medijima. Što nepismeniji narod, to mu je lakše uvaliti prostakluke, poput “farmi” i “rijaliti” programa. Nepismen narod ne čita, nego mora da pita, a kad pita onda mora da veruje u odgovore koje dobija od “odgovornih”. Legendarni poeta, čiji su stihovi obogatili detinjstvo nebrojenih generacija, veruje da je čitanje “privatna stvar”, ali da deca u svet knjige stupaju upravo sa onim što im škola ili roditelji daju u ruke.

- Malo starija deca se snalaze sama, biraju po nekom svom, često pomodnom, afinitetu - kaže Ršumović. - Ali, bolje je i tako nego nikako. Vrlo je važno da roditelji imaju knjige u rukama i u kući, makar oni i ne čitali! Da deca rastu među knjigama.

Pored tih “knjiga u rukama i kući”, da li je moguće uraditi još nešto, i šta se radi sa ciljem popularizacije čitanja među decom i mladima - pitanje je na koje Ršum odgovara:

- Moguće je, ali potreban je novac. Međutim, taj novac ide na “podmazivanje” glasačke mašine, a ne na opismenjavanje naroda, koje počinje uvek od opismenjavanja dece. Pojedinci, u koje i sebe svrstavam, pokušavaju o svom trošku, ali čak i mali privatni trošak je mnogo teži od velikog državnog “troška” koji ide u privatne džepove. Čak sam i “Bukvar dečjih prava” štampao o svom trošku, mada je država bila obavezna, po članu 42 Konvencije UN o pravima deteta, da na taj način i decu upozna sa njihovim pravima.

Petrović naglašava da je sve što uradimo na polju širenja čitalačke kulture veoma dragoceno i isplativo, i navodi istražavanja koja govore da deca koja ne čitaju imaju čak za trećinu manja postignuća u školi i u životu. Problem dece koja ne čitaju je prepoznat kao ozbiljna pretnja u Evropi gde se dosta ulaže u promociju čitanja - rad sa najmlađima ozbiljne države smatraju prioritetom. Osim uloge države, i Petrović naglašava značaj uticaja onih koji su pored deteta do desete, jedanaeste godine - roditelja, vaspitača i učitelja, a veruje da je problem i to što od te tri kategorije samo za roditelje ne postoji škola.

Tanja Lebović Zečević iz izdavačke kuće “Propolis buks”, koja se obraća deci svih uzrasta i svima onima koji sa decom rade, kaže da ključne uloge u približavanju pisane reči deci imaju svi: i porodica i škola i bibliotekari i mediji i izdavači, svi zajedno na istom zadatku.

- Mi iz “Propolisa” najprepoznatljiviji smo po projektu “čitalačkih radionica” - kaže Tanja. - Sa većom grupom školaraca čitamo određeno delo, usput malo glumimo, pravimo kvizove, igramo se pantomime, razgovaramo o pročitanom delu i piscu i osluškujemo reakcije dece. Insistiramo na njihovoj kreativnosti, mašti, razmišljanju i promišljanju, te radionice završavamo njihovim novim izmaštanim krajevima.

Deca čitaju samo ako im se knjiga predstavi na pravi način, uverena je ona. Voljna su da knjizi daju šansu, ali i olako odustaju ako su im očekivanja izneverena. To što se plaše obimnosti nije ništa novo.

- Svako čitanje je nova avantura, i kao što u životu imate ljude koji vole neizvesnost i one koji biraju poznatost i sigurnost, tako je i sa čitanjem: ponekad su nastojanja uzaludna, junak ne želi da pođe u avanturu, što ne znači da treba prestati sa pokušavanjem - objašnjava Lebović Zečević. - Kada imate naviku da odlazite u biblioteku, knjižaru, na sajam, da knjigu nosite uvek u torbi, vi u njoj imate i prijatelja i pribežište i utočište i sabesednika i utehu i potporu i zaštitu od neželjenih uzurpatora vašeg vremena.

BEZ PANIKE

Upitan da li veruje da je budućnost knjige neizvesna, i da li će ona morati da “sarađuje” sa drugim, novim medijima, Ršumović kaže:

- Ti novi mediji već sarađuju sa knjigama, kao krpelji hvataju se za teme i sve lepe mogućnosti koje knjige vekovima nude, pa se onda prikrpeljišu za dečju pažnju, i tako opstaju. Deca će i sama shvatiti da je ta agresija elektronike dosadna, i vratiće se knjizi. Shvatiće da moraju ljudi da gospodare svojim slobodnim vremenom, a ne elektronika. Kompjuteri, tableti, mobteli, biće sluge ljudima, dobre sluge dobrim gospodarima! Ne treba paničiti. Knjiga, kao fenomen i velika tajna, ipak, postoji dve i po hiljade godina!

Izvor: novosti.rs