W.A.S.P: Isijavanje tame

Drugo lice je mračnije, hermetičnije, tematski ozbiljnije i - treba li reći - pesimistično.

Rečeno dvojstvo može se upotrebiti kao kriterijum za grubu klasifikaciju kompletne diskografije sastava. U raskalašnu i bezbrižnu fazu spadaju prva tri studijska albuma i nedorečeni „Helldorado“. Ostatak je obojen crno, mada ne uniformno. U njemu je period introspekcije, tu se W.A.S.P. alfa i omega obračunava sa sopstvenim demonima na „Still Not Black Enough“, projektuje svoje sumnje, traume, strahove i unutrašnje sukobe na glavne junake albuma „Crimson Idol“, „Neon God I“ i „Neon God II“, a na „Unholy Terror“ preispituje stanovišta organizovane religije, u čijem je okrilju i sam vaspitan.

Politika, manipulacija masama i besmislene, užasne žrtve prinete fabrikama laži preovlađujući su motivi albuma „Headless Children“ i „Dominator“, „Dying For The World“ je krik besa i jasan poziv na osvetu za događaje od 11. septembra 2001. Nije to svaki put izvedeno koherentno, narativno ubedljivo, zaokruženo i do kraja promišljeno: potpuni konceptualni uspeh Loles je postigao samo na ploči ’Crimson Idol’, gde je idealno sklopio atmosferu, muziku i priču. Obrada političkih i socijalno-patoloških tema danas je zaštitni znak rada grupe; u svemu ostalom, ona se oduvek više nadovezivala na Kis, nego na Elisa Kupera, jer se do ivice ludila spustila samo jednom (ploča „K.F.D.“), dok je Vinsent Furnije po tankoj granici šetao decenijama, a četvorka pod maskama nije joj se istinski ni približavala.

Većinu svog opusa Loles je označio kao mešavinu ozbiljnih ideja, crnog humora i buntovništva, a kao izvođač i umetnik, on sopstveni zadatak vidi u stimulisanju, iritiranju i provokaciji. Ako je davno, davno šokirao ’pristojan svet’ i gospođu Ala Gora lascivnim tekstovima, grotesknim i plastičnim horor efektima, W.A.S.P. se krajem osamdesetih prešaltovao na drugi kolosek, nameran da pruža povode za razmišljanje i zauzimanje stavova, saglasnih sa načelima koje pevač/gitarista/frontmen propagira, ili njima oprečnih.

Cela ova priča služi objašnjenju razlike između prvog beogradskog W.A.S.P. koncerta, održanog u jesen 2006. i nastupa od utorka uveče. Događaj od pre tri godine pamti se po divljoj, neobuzdanoj razmeni energije i ambijentu paklene žurke koju je kvartet za sobom ostavio. Deseti novembar 2009. prikazao je drugu stranu iste medalje, bend koji je u SKC-u posejao drugačije, turobnije vibracije i koji insistira na tome da treći kamen od Sunca sigurno ide dođavola.

Neke stvari lakše naravi bile su i ostale čvorišne tačke, one se ne daju ni promašiti, ni preskočiti. ’On Your Knees’ naprosto mora da otvori veče, ’The Real Me’ i ’L.O.V.E. Machine’ da isprovociraju horski odziv, ’I Wanna Be Somebody’ da bude poslednja zakletva vernosti pre bisa, a ’Blind in Texas’ da sve okonča nekolikim uzvičnicima. Ostalo, međutim, stiže sa tamne strane. Okrenut apokaliptičnoj tematici, W.A.S.P. je u drugom pohodu kroz Beograd publiku poslužio udarnom dozom opisanog ’crnog’ repertoara. Set-lista za SKC koncert identična je onim sa niza prethodnih nastupa, očigledno je opredeljenje da „Beast Of Babylon“ turneja isijava tamu.

Dovodeći u žižu zbivanja novi album „Babylon“, W.A.S.P. su izveli dve stvari, ’Crazy’, pitku, zaraznu, pamtljivu rođenu sestru pesme ’Wild Child’, koja hvata na prvo slušanje, i ’Babylon’s Burning’, numeru do guše u političkom mutljagu. Njen pripadajući spot sačinjen je od klišea. Ekranom defiluju standardni antiheroji, pretežno likovi iz galerije viđene na omotu ’The Headless Children’: Hitler, Musolini, Staljin, Lenjin, Čarls Menson, Li Harvi Osvald, Gadafi, Homeini i - novitet - Barak Obama.

Ovo poslednje nije čudno, Loles je Obamin ogorčeni oponent i još u preizbornoj kampanji optuživao je tadašnjeg kandidata demokrata da je radikal po receptu šezdesetih koji želi da iz osnove izmeni Ameriku. Ponovo stav koji se suprotstavlja dominantnom toku, ali barem u takvima Bleki nikad nije oskudevao. W.A.S.P. lider je političku korektnost i deklarativno otpisao 2001, a ni pre toga nije bio blizak ovoj socijalnoj perverziji, većoj od svih seksualnih o kojima je ikada pevao, od ’F**k Like A Beast’ i ’The Torture Never Stops’ pa nadalje...

Koncert je hrabro vizuelno postavljen, i to ne zbog bilo kakvih efekata - nema, naime ni jednog jedinog - već zato što svaku odsviranu numeru s ekrana prate ili njen spot, ili prikladno odabrane scene koje se rimuju s osnovnom temom. A na klipovima je Loles dvadeset pet, dvadeset, ili koliko-god-već godina mlađi i prilično odvažno dopušta da mu se iza leđa šunja nekadašnji on, ’divlje dete’ bez pivskog stomaka. Kuražno je i tako suočiti nove članove benda s bivšim. Upoređenja idu na štetu aktuelne postave, ipak je najbolje muzičare Bleki oko sebe imao kad su mu sa strana bili Džoni Rod i Kris Holms, a iza leđa Frenki Banali.

Emotivni i koncepcijski vrhunac bila je faza posvećena ’Crimson Idol’ ploči, trijas ’Arena Of Pleasure’ - ’Chainsaw Charlie’ - ’The Idol’, na koji su se odlično naslonile ’Headless Children’ i ’Take Me Up’. Sumornu sliku podvukla je ’Heaven’s Hung In Black’, čija vizuelna pratnja u početku podseća na žrtve Getisburga, a završava prizorima sa Srednjeg istoka, kuda je postojbina Džona Ramba ponovo poslala vojsku da ubija i gine a da pojma nema zašto. Ni postojbina, ni vojska.

Čudno potiskivanje solo gitare, sve vreme podređene i smućene, najozbiljnija je zamerka upućena zvuku. Ruku na srce, ni Dag Bler nije izgledao kao čovek nadahnut za velika dela, iako je prostora za isticanje bilo. Kompletan nastup bio je vrlo profesionalan, ali ipak odrađen, komunikacija s publikom minimalna i bez žara, ako izuzmemo Blekijevu pohvalu Beogradu na račun toplog i burnog prijema od pre tri godine. Ukratko, ništa senzacionalno i vanserijski, bila je to rutina, ali žestoka rutina visokog nivoa.

Apokaliptični milje, mrcvarenje i sluđivanje naroda profitabilnom zarazom i nečim što zaudara na tenderski sankcionisanu, politički podobnu vakcinaciju, postali su naša zvanična stvarnost samo dan pošto je W.A.S.P. otprašio svoje. Ako proglašenje epidemije novog gripa zatvori koncertne prostore na duži rok, mogućnost da je američki kvartet među poslednjima koji je nastupio pre prisilne pauze ispašće crnohumorni štos, saobrazan ’Vavilonu koji gori’ i prizoru četiri jahača sa omota aktuelnog diska.