Susret sa idolima

Sine čovečiji,
Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo
Hrpu razlupanih slika

U antičkoj mitologiji, bogovi su se pokazivali ljudima metamorfozirani u oblike koji su ljudskom oku i razumu prihvatljivi. Verovalo se da epifanija božanstva u svom punom sjaju automatski dovodi do smrti jer ljudska čula ne mogu da podnesu pravu božansku svetlost. Umetnost šesdesetih mnogima danas izgleda kao praistorija, ali i kao vrhunac kulturnog i umetničkog razvitka posle kojeg se sve ciklično ponavlja. Ljude iz tog perioda doživljavamo kao ikone, a kada takve dve ikone siđu među ljude i mi ih vidimo u obliku dvojice simpatičnih dekica, gubimo se između onoga što bismo želeli da vidimo i onoga što možemo. Onog trenutka kada su Gilbert Šelton i Robert Kramb zakoračili na postolje velike sale SKC-a oni su razrušili predrasudu. Oni žive.

Povodom jubilarnog 10. Međunarodnog salona stripa u Beogradu, organizatori salona i izdavač iz Novog Sada „ Komiko

“ odlučili su da svojoj vernoj publici prirede nezaboravan događaj: Komiko je objavio stripove Šeltona i Kramba koje su autori lično promovisali od 5. do 8. septembra u SKC-u. Samim tim mlada publika mogla je bolje da se upozna sa izdanjima Mačka Frica i Famozne čupave braće Frik, a starija da obnovi stare, iznova prelistavane stripove. U svemu tome najvažnija stvar je to što smo mogli da vidimo i čujemo njihove autore verovatno jedini put u našim životima.

Andergraund strip ide ruku pod ruku sa andergraund kulturom koja se šesdesetih razvijala u Evropi i Americi. Paralelno sa njom razvijao se i hipi pokret kao podkultura andergraunda. Strip tog vremena uglavnom je bio ili u obliku akcionog stripa iz tridesetih godina, revitalizovan pedesetih i šezdesetih ili u obliku Diznijevog i japanskog bajkovitog sveta. Dakle, strip kao kompleks književne i likovne umetnosti već je bio deo velike produkcije i masovne potrošnje. Umetnici šezdesetih su kao reakciju na postojeće stanje pisali i crtali psihodelične postere, parodije na super-junake, te ih izdavali u manjim tiražima i u sopstvenoj „režiji“.

Mnogi korene fenomena andergarund stripa traže u ranijim radovima poput „Tijuana bibles“, međutim Kramb i Šelton negiraju ovaj uticaj. Ono što se može tvrditi jeste da je andergraund strip svoje ideje crpeo iz društvene, ideološke i političke struje svoj vremena. Obojica umetnici, socijolozi, muzičari i reditelji u pokušaju našli su svoj izraz u humoru. Crtanom humoru.

Gilbert Šelton razvija humor na bazi kritike savremenog sistema. On govori o statičnom posleratnom društvu koje suprotstavlja aktivoj omladini. Kao proizvod ovakve stvarnosti, on kreira junake koji žive na ivici ovih krajnosti. Oni su izgubljeni u svetskom poretku i kao takvi svoje jedino uporište nalaze u okviru svoje porodice. Braća po krvi, veri, ideologiji, Frikovi su svojevrstan pandan monaha koji u svom manastiru (komuni) ne upiru pogled ka jednom vrhovnom, već lutaju u sferi tripova, LSD-ja i hedonizma.

Sa druge strane, Robert Kramb predstavlja čudaka za sebe. Za razliku od Šeltona čija je umetnost proizvod svog doba, Kramb izvor svoji ideja nalazi u arhetipskom zabludelom čoveku, sebi. Njegov genij bi našao svoju ekspresiju gde god i kad god da je živeo. Hipi i kontrakultura su u ovom slučaju bili idealno tle za njegove ideje. U stalnoj negaciji hipija, mačak Fric, Jaja Rica i Kuranjonja žive u tom prostoru i vremenu kao ludaci, čudni i čudnima. Njihov svet postaje svet za sebe, omeđen žicama realnosti, ali suštinski nadrealan.

Gilbert Šelton

Upravo smo ove dve legende andergarund struje stripa mogli da čujemo kako govore o svojoj umetnosti, vremenu, uzorima i životnim putevima. Oni su dokaz davno izgubljenog vremena i umetnosti koje se izborila za svoju reč u eri heroja, deus ex machina i bajkovitih mangi. Oni su ti koji govore da je svet jedna farsa, jedan trip i da nas niko neće spasti osim nas samih.

Dok je Šelton govorio o svojim počecima i prvim crtežima braće Frik, odgovarao na pitanja upinjući se da se seti šta je nekad bilo, videla se dvojnost njegove ličnosti. On sam je Frik, razbijen na tri lika i tri života. Kramb je sebe predstavio kao da se nalazi u svakom svom crtežu. Njegov unutrašnji svet odigrava se ispred nas i govori nam iz perspektive neobičnih kreatura, da smo sve to zapravo mi.

I onda kada samo shvatili da su to pravi Kramb i Šelton, u Beogradu, u SKC-u i obraćaju se samo nama, ušli smo u polje onog što oni nazivaju “egzistencijalni strip”. Mi smo zakoračili u svet umetnika, mi smo postali materijal za obradu. “Žene su ovde prelepe”. Mi smo postale Krambove cure, vi ste postali Frik braća. Na taj način, publika i umetnost postali su živi organizam koji diše kao jedno. I taj osećaj je nezamenljiv.