"Dark": Serija u kojoj svaka priča vodi u slepu ulicu

Piše: Hristina Mitić, studentkinja treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

DARK uspeva u isto vreme da pokupi i kritike koje upućuju na sasvim suprotan slučaj, a to je da priča (koja je na svoj sopstveni način previše zakomplikovana, a zapravo se iza cele “fame” ne krije apsolutno ništa) nema smisla ili da je čak, zapravo, izuzetno loše smišljena i izvedena. DARK svakako “probija led” i nalazi se među prvim Netflixovim serijama (Club de Cuervos, Španija, 2015. 3%, Brazil, 2016. Suburra: Blood on Rome, Italija, 2017.) čija se priča ne dešava u Americi, prateći sve učestaliji trend velikih produkcijskih kuća da u potrazi za inovacijama televizijski sadržaj snimaju na autentičnoj lokaciji, na izvornom jeziku sa lokalnim glumcima, angažovajući lokalne scenariste i reditelje dok na svojoj platformi pružaju opciju nahsinhronizacije. Kreatori serije su hteli mnogo i isto toliko započeli, ali na kraju ne samo da se odgovori na postavljena pitanja ne dobiju, već publika ostane i uskraćena za zaključak, što se može lako objasniti - druga sezona je najavljena ubrzo nakon objavljivanja svih deset epizoda prve sezone. Kao i svaki Netflixov orginalni sadržaj, i ova serija je predviđena za takozvano “bindžovanje”. Prva epizoda poziva na gledanje sledeće i ne daje gledaocima da predahnu i razmisle. Naizgled savršen zaplet i savršeno napisani likovi kreiraju sasvim novu i nikad pre viđenu avanturu, ali - sve nas to podseća na nešto što smo već videli ili na nešto što se već dogodilo. O tome govori i sama serija, prateći istovremeno tri vremenska toka, smeštena u 2019, 1986. i 1953. godinu. Godine su povezane specifičnim brojem 33 i teorijama vezanim za njega (lunarna godina od 33 ciklusa gde se nakon svakog desi isti događaj, odnosno, brišu se granice između vremenskih tokova; kao i religijski aspekt o Isusovih 33 godina, rođenje Antihrista i jevanđelje po Marku koje likovi iz serije često citiraju) dok se događaji objašnjavaju kroz hermetiku.

Radnja serije je smeštena u mali nemački grad Winden u kome se nalazi nuklearna elektrana, gde su svi stanovnici na neki način povezani i obeleženi mestom u kome su odrasli i žive. Oni se ne podnose i to otvoreno pokazuju. Svako ima svoj razlog i tajne koje se kroz epizode razvezuju kao Arijadnino klupko. Kroz česte fleš bekove saznaje se predistorija likova i razlog za njihovo ponašanje, ali se unapređuje i sama radnja, objašnjavajući (donekle) kako je do svega toga što se dešava sada (odnosno u 2019.) došlo. Američki kritičari zameraju što likovi nemaju ljudskosti u sebi, ali tako je samo na prvi pogled. Oni su hladni, ali se njihova toplina ispoljava kroz porodične odnose i empatiju koju osećaju, kroz njihovo pokajanje i kroz poricanje očiglednih činjenica. U Windenu je hladno i stalno pada kiša, što se ne čini kao da im smeta jer se likovi često zatiču ispred nečijeg praga gde im voda lije s kapuljače preko lica i tako u skoro svakoj epizodi, dok npr. u 1986. od iste te kiše beže tvrdeći da je radioaktivna. Skandinavski detektivski zaplet, vešto izveden u Nemačkoj koja odiše emocijama koje su nama bliže i prepoznatljivije, zapravo govori o smeni generacija, dekadenciji jedne nekada moćne države, kulturni šok koji junaci doživljavaju u sopstvenoj zemlji koja je za njih sada neprepoznatljiva, ekologiji i vremenskim promenama. Sve ovo DARK pokušava da obuhvati i sprovede uzimajući za svoj žanr sve - krimi/detektivsku seriju, melodramu, porodičnu dramu, triler, horor i najviše obuhvaćenu naučnu fantastiku koja prelazi u stimpank. Likovi ono što znaju kriju od publike na isti način kao što se kriju rupe u scenariju, svi sve znaju, a svi o svemu ćute, dok nam demostriraju svoje znanje kroz tragove koji su i više nego očigledni. Kada su srednjoškolci na času književnosti oni obrađuju Geteovog Fausta, kasnije pričaju o Ničeu, za školsku predstavu je odabran mit o Minotauru, a sve se može vrlo brzo povezati i sa Edipom. Oslanjajući se na logički determinizam za objašnjavanje putovanja kroz vreme koje je u ovoj priči vođeno bez ikakve logike pravi kolaps u priči, događajima, ali i u glavama gledaoca. U pitanju je crvotočina napravljena usled dugogodišnjeg odlaganja nuklearnog otpada, ali neki od junaka imaju i mašine za putovanje kroz vreme koje, po potrebi priče, nekad rade, nekad ne, nekad rade kako treba, a nekad nekog i ubiju ili pošalju tamo gde ne treba. Odabir protagoniste je takođe upitan jer se priča u početku vodi preko Jonasa (Louis Hofmann), momka čiji je otac izvršio samoubistvo, ali glavni lik je zapravo policajac Urlih (Oliver Masucci), otac dečaka koji nestaje u šumi. Trudeći se da otkrije gde je njegov sin, Urlihove tajne razaraju njegovu porodicu i svojim glupim odlukama on uspeva da poremeti redosled i motivacije određenih likova, ili da ih osigura da se dese baš onako kako je predviđeno. Ostali bitni likovi se pojavljuju previše kasno, što dodaje nerazumljivosti narativnog toka, kao i toga šta je u suštini bitno, a šta ne. Isto tako, događaji iz 1953. godine se uvode tek u osmoj epizodi, a na samom kraju poslednje epizode je radnja otputovala u 2052. godinu što po mašini za putovanje nije moguće jer ona ima samo tri slota koja kontrolišu putovanje kroz gore pomenute godine. Da li to znači da prelaskom u jedan vremenski tok, drugi ostaje takav kakav je i večno se (hermetički) zatvara ili nestaje ili je to još jedna rupa u priči saznaće se u drugoj sezoni čija će radnja biti smeštena u 2053. godinu.

Muzika u seriji DARK nosi veliku ulogu, dočaravajući vreme u kojem je smeštena radnja i koristi se velikim hitovima iz osamdesetih godina kao što su Irgendwie, irgendwo, irgendwann (Nena), Pleasure to kill (Kreator), I ran so far away (A flock od seagulls) You spin me right round like a reccord (Dead or alive), Shout (Tears for fears), ali i novijim pesmama koje pogađaju atmosferu same serije; Familiar (Agnes Obel), Keep the streets empty for me (Fever Ray).

U toku najavljivanja serija DARK je bila poređena sa nekoliko popularnih serija; Stranger Things (2016, Netflix) braće Dafer, Twin Peaksom (1990-1991, ABC; 2017, Showtime) Dejvida Linča, skandinavskim hitovima Bron/Broen (2011; SVT1, DR1)i Forbrydelsen (2007, DR1), kao i naučnofantastičnim klasikom, filmom Back to the Future (1985). DARK postiže sličan uspeh svojom gledanošću, ali se priča i emocije brzo zaboravljaju, ostavljajući samo zbunjenost za sobom. Jedan veliki haos na nemačkom jeziku, prelepo snimljen američkim novcem i savršenom atmosferom nudi razočarenje na nekoliko planova. Haotičnost i šizofrenost u stilu i poetici kao i nelogičnost i apsurdnost priče više podsećaju na jednako najavljivane serije Legion (2017, FX) i Dirk Gently’s Holistic Detective Agency (2016, BBC, Netflix, AMC) kojima je predviđen ogroman uspeh, ali nikada nisu uspele da isprate svoje ideje do kraja. U seriji DARK skoro svaka linija priče vodi u slepu ulicu, ali može da posluži kao dobar primer upravo kao nešto što bi trebalo izbegavati. Gledaocima je neophodno naoružanje u vidu kokica, porodičnog stabla, popisivanja događaja, godina i likova i kreiranja sopstvene policijske table, nerazmišanje o logici i već usaglašenim naučnofantastičnim tropovima i tek onda, kada se sve loše i glupe ideje zaborave se može spoznati jasniji tok ove priče i ono što je u njoj iskreno i funkcionalno - odnosi likova i porodica, ljubavni problemi i otuđenost evropskih tinejdžera, obrazovanje i zatupljivanje u malom gradu i želja za odlaskom iz istog, tajne koje se šire kao korov i truju sve koje dotaknu, kao i to na šta su sve roditelji sposobni kako bi spasili ili makar još jednom videli svoje dete.