Wilco u Zagrebu

U nedelju 11. marta, u periodu između 21:17 i 23:37h, američki bend Wilco je na zagrebačkom Velesajmu održao jedan od najlepših rok koncerata koji se desio na prostoru bivše Jugoslavije u ovom veku.

Kultura

Izvor: Piše: Vladimir Skoèajiæ

Utorak, 13.03.2012.

11:24

Default images

Kada sam bio klinac od 12-13 godina, pronalazio sam uživanje u čekanju raznih stvari. Nekada je to bio dan u nedelji kada izlazi novi strip „Zlatne serije“, nekada povratak simpatije sa mora (uz ogromne nade da ona neće još dugo biti simpatija), nekada žurka kod najboljeg druga iz razreda, a nekada fudbalska utakmica reprezentacije. Sticajem okolnosti, gomila tih „klinačkih stvari koje se čekaju“ bila je upravo to što piše ispod navodnika: često se ispostavilo da je novi Teks Viler isuviše naivno potukao negativce, da se simpatija još uvek nije vratila sa mora ili ako već jeste, na žurku kod najboljeg prijatelja je došla sa svojom simpatijom, a reprezentacija je umela da izgubi i krajem osamdesetih, kada je praćenje reprezentativnog fudbala i imalo neki smisao. Valjda zato što si klinac, ta očekivanja i nemaju neku težinu s obzirom da najčešće nemaš pojma o životu u tom dobu.

Par decenija kasnije, situacija se tek malo promenila. U odnosu na to vreme, stvari koje danas čekam su malobrojne, ali ruku na srce i razočaranja su ređa – one pomenute dve decenije su ipak odradile svoje. Stripove više ne čitam, fudbal odavno ne pratim, a sa „simpatijom“ ne samo da idem zajedno na more, već i živim. Šta onda danas čekam? Kanda nije teško pogoditi ako posećujete redovno ovaj deo B92 sajta – koncerte. Kada znam da bend koji volim svira za nekoliko meseci, u stanju sam da se i u najtmurnije jutro probudim sa osmehom zbog činjenice da sam 24 sata bliži tom koncertu. Pošto sam one dve decenije između svoje 13 i 33 proveo uglavnom u slušanju muzike, nekako je logično da već imam kakvu-takvu predstavu o tome od kog benda šta mogu očekivati. I tako uglavnom i bude – grupa koja se najduže čeka, najčešće i održi najbolji koncert. Dakle, očekivanja se obično ispune, kada je muzika u pitanju.

S obzirom da već vidim urednika koji mrmlja sebi u bradu „'Ajde već jednom pređi na stvar, ljude zanima kako je bilo na koncertu, a ne šta ti (ne)očekuješ i koliko su ti puta ribe rekle „thanks, but no thanks“ u mladosti“, nešto kontam da je vreme da pomenem i grupu Wilco u ovom tekstu. Ne dajte se zavesti navodnom subjektivnošću zbog koje su hvalospevi koji slede plod toga što su Wilco u mom univerzumu jedan od najboljih bendova koji danas svira, jer je upravo obrnuto: baš zbog toga što su Wilco u Zagrebu preksinoć održaili onakav koncert, oni u mom srcu već dugo zauzimaju mesto koje zauzimaju.
Foto: Vedran Metelko

Wilco sviraju od sredine devedesetih i u prvom delu karijere su često menjali članove. Dvojica koja su opstala sve promene su basista John Sttirrat i, naravno, lider Jeff Tweedy (obojica potekla iz grupe Uncle Tupelo). Pored njih dvojice, danas su u bendu još čarobnjak na gitari Nels Cline (nekad bio u grupi „Geraldine Fibbers“), skoro pa bog na bubnju Glenn Kotche, multiinstrumentalista Pat Sansone i klavijaturista Mikael Jorgensen. Ova ekipa svira zajedno već 8 godina, a to je najduže trajanje neke Wilco postave. Upravo u ovoj informaciji treba tražiti ključ njihove koncertne nekonkuretnosti koju su pokazali preksinoć u Zagrebu. Tako usviran bend ne viđa se svaki dan.



Iako većinu ovogodišnjih koncerata počinju sa prvom ili poslednjom pesmom sa aktuelnog albuma „The Whole Love“, svirka u Zagrebu je otvorena klasikom sa ploče „Being There“, pesmom „Misunderstood“ (razloge za to treba tražiti u činjenici da u Hrvatskoj sviraju prvi put). „When you're back in you old neighborhood, the cigarettes taste so good“ zaorilo se iz 2000 grla u sali u kojoj je pušenje bilo dozvoljeno. Pošto je „Misunderstood“ stara 16 godina, danas ima neznatno drugačiji aranžman, no i dalje je to pesma od koje podilaze žmarci, a stihovi „You still love rock and roll“ imaju mnogo veću težinu danas nego 1996. Usledila je „Art of Almost“ tokom koje se neki dječarci ispred mene pogledaše rekavši „Kao Radiohead“, no minut nakon toga Nels i Jeff su napravili takvu gitarsku buku, da nisam siguran koliko su ova dvojica ispred ostala pri svojoj tvrdnji na kraju pesme.

Onaj kratki solo koji je Nels odsvirao u „One Wing“ je jedan od razloga zbog koga su on i Tweedy tako dobar tandem: da nema Jeffa taj solo bi trajao 5-10 minuta duže čime bi broj karata koje su preksinoć prodali bio verovatno duplo manji, a da nema Nelsa, taj solo biste sigurno mogli da definišete u jednoj rečenici. Ovako, ako ga već niste čuli, nema smisla opisivati ga rečima. Duh Neila Younga je lebdeo u drugom delu pesme „At Least That's What You Said“, a publika se njihala u kraut-rok ritmu tokom „Spiders (Kidsmoke)“.

Kao što se i dalo pretpostaviti, najubedljivija pesma preksinoć beše „Impossible Germany“. Poslednjih par godina pregledao sam svaki postojeći youtube snimak na kome su Wilco uživo svirali ovu numeru i još uvek nisam čuo da je Nels isto odsvirao svoj solo deo na gitari. On počne i završi uvek isto, ali ona magija između...Zbog toga se sluša i voli muzika, to je esencija (znam ljude koji bi na ovo rekli „To je ono belo iz Kinder lade“). Potpuno je nebitno da li se ložite na dugačke gitarske solo deonice, da li mislite da su one in, passe ili šta već, tek dok slušate prvo Nelsa kako na šest žica radi „ono“, pa Jeffa i Pata kako se „mačuju“ gitarama, nemoguće je da ne osetite salvu emocija. Biće da je slično i razmišljala i većina publike u Zagrebu, pošto je „Impossible Germany“ dobila ubedljivo najveće ovacije. Da je u publici bio Tom Verlaine, bio bi ponosan na Nelsa. Samo ova pema je vredela svih 25 evra, koliko je inače koštala karta.


U drugom delu koncerta čuli smo mešavinu popa i eksperimenta u „Laminated Cat“ koju su Tweedy, Kotche i Jim O'Rourke originalno snimili kao Loose Fur, zatim „bitlsovsku“ „Hummingbird“, a zvanični deo svirke je okončan potpuno raspojasanom „A Shot in the Arm“.



Bis je počeo nekadašnjom baladom „Via Chicago“ koju Wilco poslednjih godina sviraju u novom aranžmanu, u kome se ističe Glennovo divljanje po bubnjevima u stilu pomahnitalog punk-jazz bubnjara sa „Ring Ringa“. „Box Full of Letters“ sa prve ploče je zvučala iznenađujuće verno originalnoj verziji, što se ne može reći za improvizaciju u „Walken“, na kojoj bi Tweedyju pozavideo i Keith Richards lično. Posle hita „za lepši pol“ i pesme „Heavy Metal Drummer“, usledila je „I'm the Man Who Loves You“, u kojoj su bučne gitare na distorziji sa lakoćom nadomestile nedostatak O'Rourkeovih duvača koje čujemo na ploči. Vremeplov nas je opet vratio u sredinu devedesetih kada se Wilco slušao u dnevnom programu radija B92, pa je tako medley „Red-Eyed and Blue“ i „I Got You (At The End Of The Century)“ pokrenuo još jednu lavinu nostalgije praćene svirkom publike na vazdušnim gitarama. Sve one simpatije koje nikad nisu došle sa mora dobile su pozdrav u stihovima „I know you probably hate me but that's ok with me“ u „Outtasite (Outta Mind)“, što je inače bila 4. pesma sa ploče „Being There“ te večeri. Nakon četrdesetominutnog bisa, i gotovo dva i po sata svirke, uz pesmu „I'm a Wheel“ Wilco su se poklonili i napustili binu praćeni ovacijama.

Foto: Marko Pekiæ
Ukoliko želite da čujete rok koncert koji će vam emotivno prodrmati sva čula, teško da ćete naći bolji od ovog. Wilco imaju skoro sve – znanje, umeće, iskustvo, iskrenost, a pri tome se na bini zabavljaju još bolje nego vi, koji imate time of your life gledajući ih. Takvi su bili i u Zagrebu. Te večeri smo gledali bend koji nema problem da svira bilo koji muzički žanr, koji se prošetao kroz svih svojih sedam ploča kao da su sve juče objavljene, bend koji ima savršen balans kada je u pitanju mešavina melodičnog popa i eksperimentalne buke, odnosno bend za koji već sad može da se kaže da je jedan od najvažnijih u istoriji rok muzike. Bez preterivanja.

Ovde bi sad trebao ići onaj deo u kome lamentiram nad činjenicom da se ovakav koncert desio u Zagrebu, a ne u Beogradu, no ovog puta ćete ostati uskraćeni za isti. Ionako svi znamo da se to neće desiti dok god mali promoteri budu imali malo para, a oni veliki nemaju ono što se rimuje sa „truda“, te nema smisla jadikovati nad surovom realnošću.

Kao što rekoh na početku, brojao sam dane do ovog koncerta i očekivao mnogo. A činjenice kažu da sam dobio i više od onoga čemu sam se nadao. A to se, bar u mom univerzumu, dešava tek par puta po deceniji. Jedan je Wilco.

Zagrebačka set lista:
01 Misunderstood 02 Art Of Almost 03 I Might 04 I Am Trying to Break Your Heart 05 One Wing 06 At Least That's What You Said 07 Black Moon 08 Spiders (Kidsmoke) 09 Impossible Germany 10 Radio Cure 11 Born Alone 12 Laminated Cat 13 Capitol City 14 Handshake Drugs15 Jesus, Etc. 16 Hummingbird 17 Dawned on Me 18 War On War 19 A Shot in the Arm Bis:20 Via Chicago 21 Whole Love 22 Box Full of Letters23 The Late Greats24 Walken25 Heavy Metal Drummer26 I'm the Man Who Loves You 27 Red-Eyed and Blue/ I Got You (At The End Of The Century) 28 Outtasite (Outta Mind) 29 I'm a Wheel

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 5

Pogledaj komentare

5 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: