Kasni poziv - izabrane pesme

ČARLS SIMIĆ - KASNI POZIV
Izabrane pesme

Otkrovenje, Beograd (2001)

Ovaj izbor pesama sačinjen je iz triju pesničkih knjiga:
- A Wedding in Hell (Venčanje u paklu)
Harcourt Brace, New York, 1994
- Walking the Black Cat (Šetnja s crnom mačkom)
Harcourt Brace, New York, 1996
- Jackstraws
Faber & Faber, New York, 1999

VENČANJE U PAKLU

MOTEL RAJ

Milioni mrtvih; svi nevini.
Ostao sam u sobi. Predsednik je govorio
O ratu kao o nekom magičnom ljubavnom napitku.
Širio sam oči zaprepašćen.
Moje lice u ogledalu podsećalo je
Na dvaput poništenu poštansku marku.

Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan.
Toliko je vojnika bilo toga dana,
Izbeglice zakrčile puteve.
Prirodno, svi su nestali
Jednim dodirom ruke.
Istorija je oblizivala svoja krvava usta.

Na plaćenom kanalu, čovek i žena
Razmenjivali su gladne poljupce i kidali
Odeću jedno drugom dok sam ja posmatrao
Isključivši ton u sobi potpuno mračnoj
Osim ekrana na kome beše
Previše crvenog, previše ružičastog.

ODSUDNI ČAS

Kao što je mrav bespomoćan
Protiv podignute čizme,
I ostaje mu tek čas
Za dve-tri jasne misli.
Crna čizma tako izglačana
Da on vidi sebe
U odrazu, izobličenog,
Možda uveličanog
Poput mrava monstruma
Koji drmusa udovima
Preteći?

Čizma možebiti okleva,
Snebiva se, sluti zlo,
Skuplja paučinu,
Rosu?
Da, i očigledno ne.

UZLET

U tiganju
Na šporetu
Našli smo se goli
Moja ljubav i ja.

Seckani luk
Padao je po nama
A mi smo plakali.
To ti je kao parada,
Rekoh joj, konfeti,
Znaš kao kad neko
Stigne na mesec.

„Prevozno sredstvo“,
Reče dvosmisleno
Dok smo se pekli.
„Prevozno sredstvo!“

BUVA LJUBAVI

Uzeo je buvu
Ispod njenog pazuha
Da je čuva.
I neguje
U kutiji šibica,
Čak bi ponekad bocnuo

Svoj prst
Da je hrani
Kapima krvi.

LJUDI OBOŽAVANI ZBOG SVOJE SVIREPOSTI

Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

VELIKA KONSPIRACIJA

Svet je prepun detektiva amatera
Zabavljenih nerešenim slučajevima.
Oči su im otvorene a uši naćuljene kad naše nisu.
Ulica inih prikrivenih zločina
Tako lepa u jutarnjem suncu.

Zlodela su drevna a dan nov.
Pištolju na stolu neko šapuće,
Divan si.
Zver u noći, je l’ to bio on?
Grebao je po vratima, tražio da telefonira.
Evo ga, deset godina kasnije
U njenoj kuhinji pere sudove.

Sunce sija. Lanac nagoveštaja vodi do
Kokošaka nastanjenih u starim mrtvačkim kolima.
Susedno dvorište.
Belina njihovih jaja opaka je bez sumnje.
Tog istog dana poštar priznaje da se verio
Ženom iz visokog društva
Nakon jedne lude gradske noći.

Božja Pravda, postoji i to.
Magnat monoman sa poslovnim interesima svuda po svetu
Čiji službenici uživaju status robova na galiji,
Ali koji isto tako voli da se po potrebi prikaže
Poput stidljive devojčice obučene za prvu pričest.
Shvataš šta hoću da kažem?

ŠETNJA S CRNOM MAČKOM

MRAČNI KUTAK

Reci, kako si me pronašla?
Obično se pravim nem i gluv, ali sa tobom
Nije isto. Stalno izlećeš iz kuće
U kuću, vrebaš me
Kao crna mačka.

Pogledajte ove budale, vikao sam
Svetu. Uzalud.
Samo su me preskakale pridržavajući šešire,
Ili pak malo zadizale suknju
Na putu do pakla.

Mora da je lud, ovako izvaljen
Na pločniku, raskopčanog šlica,
Zatvorenih očiju. Samo si se ti vratila
Da vidiš kako sam,
Samo si ti zavirila u svaki mračni kutak.

Ja sam ptica koja lepeće krilima, letim.
Nađi mi lep, veliki kavez, otvorenih vratnica.
Izvuci me odavde svojim poljupcima.
Mojim cipelama nedostaju pertle.
Mojim pantalonama potreban je tvoj prst da ih pridržava.

ODMOR U LUDNICI

Već su bili okačili večernje suze na prozorska okna.
General je imao pune ruke posla oko fabrike mrava u sopstvenoj glavi.
Sveci su goreli u svojim grobnicama, svi osim jednoga koga beše zarobila crnomanjasta filmska zvezda.
Mojsije je nosio lažnu bradu kao i Linkoln.
X je ponovo izumeo sokratovski metod isleđivanja demonstrirajući neukost tavanice.
„Ukrali su mi tajnu muzičke kutije šibica“, poveravao se Adam.
„Najveći svetski pevac samo što me nije načinio slavnom“, rekla je Eva.
O, jurcati go, u sumrak, po livadi nakon ledenog pljuska!
U belom paviljonu bolničarka je pretvarala vodu u vino.
Požuri kući, tamni oblače.

MOTEL ZA BUBAŠVABE *

Strahovi moje majke,
I ja, koji ih projektujem
Ručnim projektorom.

Veče crnog filma.
Tu je električna stolica,
Pa tako i policajci.
Pušim jeftinu cigaru,
Igram poker sa ubicom čije lice je puno ožiljaka
I jednom debelom ženom rapavog glasa.
Ona ispija džin iz flaše,
Njiše kukovima na muziku sa radija,
Namerava da se uda.
U svitanje, ogromni ventilator sa plafona
Zabacuje mrežu od isprepletanih senki.
Imam rupe na čarapama,
Ropac astmatičara
Kad kleknem da se pomolim.

Takođe, imam dugačak rep
I ličim na majmuna
Budući da neprestano lažem.

* Roach Motel, kako glasi naslov ove pesme u originalu, naziv je veoma popularnog sredstva za eliminaciju bubašvaba. Reč je o kutiji jednostavnog oblika u koju namamljena žrtva može da uđe, ali nikako i da izađe. Ovaj izum je dostupan u svim američkim samoposlugama (prim. prev.)

HERAKLITOVI PRIJATELJI

Umro je tvoj prijatelj
Sa kojim si tumarao ulicama
U svako doba, vodio razgovore o filozofiji.
I tako, danas si krenuo sam,
Zastajući često da ti i tvoj
Zamišljeni prijatelj zamenite mesta,
I prepirao se sa sobom
Po pitanu pojavnog sveta:
Svet koji vidimo u mislima
I svet koji svakodnevno gledamo,
Tako teško razdvojivi
Kada se od tuge i bola povijemo.

Vas dvojica biste se toliko puta zaneli
I obreli u čudnim krajevima grada,
Izgubljeni među podozrivim svetom,
Morali da pitate za pravac
Baš na samoj ivici vrhunske spoznaje,
Ponavljajući svoja pitanja
Nekoj starici ili detetu
A oboje su mogli biti gluvonemi.

Koji to beše Heraklitov fragment
Kojeg si pokušavao da se setiš
Kada si nagazio na mesarevu mačku?
U međuvremenu, i sam si se izgubio
Između nečije nove crne cipele
Ostavljene na pločniku
I užasa i radosti pred iznenadnim
Prizorom devojke koja sva doterana
Za neku žurku, reklo bi se,
Proleće kraj tebe na rolšuama.

PSI ČUJU

Ova mašina je prastara.
Tutnji tu prema meni
A svaki zarđali deo klopara.
Neviđena novotarija sačinjena od vazduha,
Sačinjena od utvara.
Točkovima nije ni do čega. Prašina ih davi,
I odvratni šljunak
Ispunjen sopstvenim žarom.

Neke noći su tako hladne.
Sedeo sam uspravljen u krevetu.
Hamletov duh šetao je po hodnicima
Nekog motela u Vegasu –

Izvlačio je sličnost za sličnošću
Onoga što je nedostupno ljudskom pogledu –
Ko? Ko? Vikao sam, preneražen,
Dok mi mlada i mladoženja iz susedne sobe
Ne rekoše da začepim gubicu.

MEDITACIJA U SLIVNIKU

O, stvari neopisive!
Stvari neizrecive!
Miris letnje noći.
Zečja pašteta spravljena s vuvrejskim vinom.
Flaute u Andima.
Crne krošnje naspram mesečine.
Ulica u sumrak
Ističe kao sećanje na zlatni trenutak
U tački nestajanja.

Sedeo sam naslonjen na poštansko sanduče
U koje spustih ljubavno pismo neke davne godine.
Još je bilo tamo, šaptalo mi,
A potom više ne.
Tih, suncem obasjan ugao, prazan
Taman za crnu mačku koja se upravo sprema
Da pređe ulicu na ćošku,
Jedna joj šapa u vazduhu
Kao da oseća te vešto ispredene niti
O kojima život jednako visi.

OBELEŽENE KARTE

Odneo sam televizor i kontrabas u zalagaonicu.
Potom su mi ukrali auto i sve sto je u njemu bilo.
Od jutros ne skidam vindjaknu i kućne papuče,
Ali veseo sam, premda pada sneg.
Ovo dokazuje da me ona voli, saopštio sam gomili
Na autobuskoj stanici. Plašili su se i da me pogledaju.

Namerno idem u dronjcima, objasnio sam.
Obeležio sam karte kako bih samog sebe varao.
Čitavog života podižem ulog, znajući da sam svakim
Novim gubitkom sigurniji u njenu bezrezervnu ljubav.
(Autobus je kasnio pa su morali da me saslušaju do kraja).
Rekoh im da je nikada nisam sreo, ali da ne sumnjam
U njenu jasnu slutnju o mom postojanju,
Kao što ja slutim nju. Možda je baš ovo čas
Kada će naići i prepoznati me dok stojim tu?

I pošto mi je naš prvi poljubac obuzeo misli,
Nisam ni čuo kada je autobus došao i otišao.
Visoko iznad krovova, nebo se već razvedravalo.
Umašćene karte bile su i dalje u mom džepu.
Pošto sam baksuz, računao sam, neće se pojaviti do sumraka.
Vukući noge kroz sneg, drhtao sam.
I bio spreman da založim ostatak odeće kladeći se na nju.

ĆORAVE BAKE

Smrt je ranoranilac.
Moraš da budeš zaista brz
Da joj isklizneš iz ruke
Pružene ka tebi na ulici.

Dok te češka noktima,
Pribij se uza zid.
Širom otvori oči
Kad se oko tebe zavrti,

Sa belom koprenom preko očiju
I rukama poput holandskih vetrenjača,
Ili pak džinovskih makaza
Na ulici gde već sve vrvi
Od dece koja idu u školu.

PASTORALNO ČEMBALO

Kuća i trem sa mrežama na prozorima
Na putu u bespuće.
Gospa naga do pasa zbog vrućine,
Na krilu kesa sa čipsom.
Na televiziji predsednik Buš
Motri na svaki njen zalogaj.

Loš prijem slike, to je jedna od prednosti
Nas ovde,
Objasnio sam džukcu koji mi je ležao uz noge
Uzdišući pun saosećanja.
Na drugom kanalu pojavio se sveštenik
U pratnji svog duha
I sklopio oči pune suza
Moleći se za dolare.

„Dodaj mi još jedno pivo“, obratih se gospi,
A kada je odbila da posluša,
Izađoh napolje da sviram kamernu muziku
Za suncokrete u dvorištu.

CRVENA POMORANDŽA

Tako je mračno da je moguće da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.

KASNI POZIV

Poruka za vas,
Govnaru:

Prešli ste nas.
Trebalo je da budete
Razapeti
U ime istine...

Ko, je l’ ja?

Tek puka mrvica, zahvalna,
Izmakla pogledu na kuhinjskom stolu,
Bez entuzijazma...
Jedan prosečan niko.

Ah, te brige...

U crnom ramu prozora
Moje usne zjape poharane.
Prestravljen.
Skup sudija sa crnim kapuljačama.

Ovo mora da je šala.
Nesporazum, ljudi.
Pogrešan broj, je l’ da?
Omaška?
Eratum?

JACKSTRAWS *

* Jackstraws je vrsta igre u kojoj igrači najpre naprave malu hrpu od slamčica, a potom se takmiče odvajajući jednu po jednu slamčicu iz gomilice tako da se ostatak ne pomeri. I mi smo nekada igrali sličnu igru, zvali smo je mikado. Ova reč takođe znači strašilo, nešto što samo nalikuje ljudskoj figuri a zapravo je lutka napunjena krpama, ili, prenosno, neka potpuno beznačajna osoba. (prim. prev.)

GLAS U 3 UJUTRO

Ko je ubacio smeh iz konzerve
U moju scenu raspeća?

ULICE POPLOČANE ZLATOM

Naši zatvori su opasno krcati
I sve vrvi od nasilja, čitam danas.
Je li zato ovaj gradić tako prazan?
U izlozima prodavnica znak „Lokal zatvoren“.
Čak je i glavni bioskop zamandaljen daskama,
A svetleća reklama rezervisana za reč ČUDOVIŠTE.

U nekoj prčvarnici o kojoj su nam pričali usamljena
Kelnerica beše se popela na stolicu
I sve vreme vešala božićne ukrase o kanap.
„Ona je poput idealiste u pogrebnom zavodu“,
Šapnula si dok smo čitali iz umašćenog jelovnika
Čekajući da se ona okrene i primeti nas.
„Život u ovakvim zabitima nikada se ne poklapa
Sa bilo čijom životnom filozofijom, tvojom ili
mojom“,
Hteo sam da kažem, ali bilo je suviše hladno za reči.
Na ulici sve beše zadobilo onaj potišteni izgled
Koji neminovno prati spoznaju ovakvih istina.
I parkiralište posta velika prostirka crnog leda.

MOJ PRIJATELJ NEKO

Nalet hladnog daha iznenada.
Možebiti, otvorio je vrata.
Negde u večernjoj tišini.
Neko okleva na pragu
Uz jedva vidljiv smešak
Kakvoj lepoj slutnji.

Na ovaj dan bez datuma,
U zabitoj uličici gde je sunce već zašlo,
Ali svetlost TV ekrana oglašava se
Tu i tamo,
Jedno usamljeno drvo u cvatu
Vuče za sobom kao voz
Čitavu kompoziciju belih latica i senki.

NOĆNI PIKNIK

Beše nebo, beskrajno, bez zvezda –
Dom svih nas naših mračnih misli –
Vrata širom otvorena tmini.
Dok ti, poput kasnog trgovačkog putnika,
Nudiš samo svoje uzlupano srce
Ispruženo na dlanu.

Sve postojeće prožeto je Božjim bićem
(Rekla si stišanim glasom
Kao da je njegov duh mogao da nas čuje) –
Crna šuma svuda oko nas,
Naša lica koja ne vidimo,
Hleb koji upravo jedemo.

Promišljao si detalje
Svoje kosmičke beznačajnosti
Između usporenih gutljaja vina.
U nastupajućoj tišini, čuo si
Njene male, oštre zube kako krckaju koru –
A onda i kako je konačno ovlažila usne.

NA ULICI

Kleknuo je da zaveže pertlu, što je ona pogrešno
Shvatila kao bračnu ponudu.
- Uspravi se, uspravi, dragi, rekla je dok su joj se
oči caklile od suza, a ljudi ih žurno zaobilazili kao
da ih je ubola pčela.
- Provešćemo dan ploveći vazduhom u balonu,
objavila je sva srećna.
- Bubne opne će mi popucati, pobunio se.
- Odeću ćemo baciti preko ograde i leteti sve
više i više.
- Zapaliću tompus što može da izazove vatromet.
- Ne brini, ljubavi, zagrlila ga je. I kada sve izgleda
crno, ja imam tajni izlaz.

JACKSTRAWS *

Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.

U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.

* Jackstraws je vrsta igre u kojoj igrači najpre naprave malu hrpu od slamčica, a potom se takmiče odvajajući jednu po jednu slamčicu iz gomilice tako da se ostatak ne pomeri. I mi smo nekada igrali sličnu igru, zvali smo je mikado. Ova reč takođe znači strašilo, nešto što samo nalikuje ljudskoj figuri a zapravo je lutka napunjena krpama, ili, prenosno, neka potpuno beznačajna osoba. (prim. prev.)

PRAZAN RAM ZA SLIKU

Svuda te srećem u nastojanju da uramiš
Skromni delić Njegove veličine,
Što, pretpostavljam, znači puno neba
Vedrog i u nijansama plavog,
Nad starim grobljem, recimo,
Ili ponad đubrišta novoga grada
Sa poljem i tri strašila u pozadini.

Jedno od njih mogao bi biti onaj nemački monah, Ekhart,
Koji kaže: „Ako je čovek u potrazi za ničim,
S kojim pravom se žali ako nađe ništa?“
Tačno. Pošto se nije našao ni jedan jedini kos
Da motri na mladi kukuruz,
Podigli smo ram malo više
Tamo gde tišina saopštava sve.

TRI FOTOGRAFIJE

Mogao sam da budem taj klinac
Na staroj fotografiji iz srednje škole
Koju sam pronašao u svaštarnici,
Bezazleno lice zaokruženo crnim.

Na drugoj, pružao se pogled na Bruklinski most
I krov neke zgradurine gde lete golubovi,
A dečaci ih dugačkim motkama
Love u olujnom nebu.

Na trećoj, videh starca kako kleči
Sa ustima punim čioda
Pred visokom, bezglavom ženom u belom.

Bio sam bez novca a radno vreme je isteklo.
Osećao sam nesigurnost
Hodajući ka izlazu u večernju tamu.