Srđan Keča: Gde smo se to izgubili?

Postavljajući pitanje zašto si morao da odeš tata, Srdjan Keča pokušava da nađe uzrok smrti svoga oca. Kroz porodične albume, video snimke i razglednice on se vraća u Jugoslaviju sedamdesetih godina i uvodi gledaoce u život njegove porodice. U razgovoru sa starim prijateljima, rodbinom, on nam otkriva kakve su ljudske sudbine na Balkanu posle rata i traži odgovore gde smo se mi to izgubili.

Istražujući porodičnu istoriju i tražeći odgovore, dotičes se ratova i politike devedesetih godina, koji su ostavili veliki pečat na ovim prostorima. Ti se takođe baviš i pitanjem koliko je čovek spreman da ide daleko, preispitujući prošlost da bi pronašao odgovore. Da li je i koliko bilo teško to istraživanje?

"To pitanje koliko daleko je čovek spreman da ide više je stvar prirode filma. Postoji jedan film Žana Ruša u kom on snima ritual prizivanja kiše. U jednom trenutku kamera počne da se udaljava od kruga ljudi koji plešu, a Ruš iz ofa kaže: "Mogao sam da nastavim da snimam, ali sam umesto toga rešio da napravim film." Da smo videli kako pada kiša, da li bi to bio neki dokaz da je ritual bio uspešan? Da smo nastavili da čekamo još satima, da li bi to bio dokaz neuspeha? Na neka pitanja film prosto ne može da da odgovore, pa ne treba ni da pokušava. Trudio sam se da ne pređem tu granicu.

A istraživanje nije bilo teško, možda baš zato što sam pravio film, tu onda uvek postoji element zadovoljstva procesom rada. Da nisam pravio film, bilo bi teže, ili još verovatnije nikad ne bih ni postavio mnoga pitanja."

Film "Pismo ocu" nagrađen je na prizrenskom festivalu "DokuFest".

Srðan Keèa

“Pismo ocu” je film lične prirode i vrlo je intiman. Koliko se razlikovalo snimanje ovog filma od ostalih tvojih dokumentaraca?

"Ne mnogo. Prosto zato što mi je svaki film ličan na način koji nema veze sa mojom direktnom vezom sa temom, pa čak i kad sam posle "Pisma ocu" snimao "Miraž" u Dubaiju, u kom nikad ranije nisam bio. I u "Pismu ocu" film je vodila nekolicina slika koje sam imao u glavi i želeo da snimim, i ceo film je narastao oko tih slika."

S obzrom na to da živiš i radiš u Londonu, ti se vraćaš u Srbiju da bi napravio dokumentarac. Koliko dugo je trajalo snimanje filma?

"Veoma kratko, svega nekih šest nedelja. Pri tom prvog dana snimanja nisam imao pojma šta radim, kakav film pravim, i kako ću da povežem stvari koje sam hteo da povežem. Film je snimljen u jednom dahu, a tako je manje-više i izmontiran. Radio sam sa sjajnom montažerkom, australijankom Ketrin Li. Pokušavali smo da montiramo onako kako se snima, u naletima, brzo i intuitivno, bez previše razmišljanja, i to se isplatilo."

Film "Pismo ocu" prikazan je na prošlogodišnjem izdanju festivala "Slobodna zona".

Interesantno je da u filmu nema intervjua sa bratom Davorom. Zbog čega?

"Brat i ja smo snimili dosta materijala u kom razgovaramo, i bila mi je namera da taj razgovor sa njim bude na samom kraju filma. Ali u montaži smo otkrili da prisustvo obojice u filmu vodi ka ponavljanju. Film je u tom trenutku bio vrlo čvrsto struktuiran, bez velikih redundantnosti. Zahtevao je snažnu koncentraciju i intenzitet svake slike, stvarali smo taj osećaj da ste tokom gotovo celog filma u nečijoj glavi. Zbog toga smo na kraju rešili da moj lik uzme na sebe da na neki način govori u ime obojice."

Kakvu reakciju očekuješ od publike?

"Nezahvalno je govoriti o tome. Film je već dosta prikazivan po Evropi, u Americi, i na našim prostorima, ali da očekujem neku specifičnu reakciju, ne bih pravio filmove."

Američka premijera filma održana je u aprilu, u okviru festivala "Full Frame" u Severnoj Karolini.

Ove godine se prvi put prikazuje tvoj film na BELDOCS-u. Šta za tebe znači učešće na ovom festivalu?

"Svaki prostor za prikazivanje filmova je dobro došao, a situacija u Srbiji zahteva poseban entuzijazam. Da nije nekoliko ovakvih nezavisnih inicijativa, ispalo bi da publika u Holandiji i Nemačkoj ima više prilika da vidi film kao što je "Pismo ocu", nego publika u Srbiji, u kojoj je snimljen. Pre šest, sedam godina to je upravo bio slučaj, sada su stvari nešto drugačije, ali ne zahvaljujući bilo kakvim sistemskim promenama."

Film „Pismo ocu“ biće prikazan u Bioskopu Fontana (subota, 5. maj, 17:30h), Domu kulture Studentski grad (subota, 5. maj, 20:00h) i u Dvorani kulturnog centra (nedelja, 5. maj, 21:00h).