“Lady Gaga je simbol ove kulture“

Pre nekoliko dana hrvatski mediji su objavili da je sud naložio Sajmu knjiga u Puli da uruči književnu nagradu “Kiklop” pevačici i manekenki Nives Celzijus kojoj je nagrada uskraćena još 2008. godine. Direktorka Sajma Magdalena Vodopija odbila je tada da uruči nagradu za najprodavaniju knjigu autorki knjige ,,Gola istina”, a nakon toga i ukinula nagradu.

Takođe pre nekoliko dana, iz štamparije je izašla knjiga ,,Zvezde supermarket kulture” u kojoj dr Maja Vukadinović analizira fenomen medijskih zvezda danas. “Slučaj” Nives Celzijus je svakako deo tog fenomena i otvara niz pitanja: ko su danas zvezde, šta ih to čini zvezdama i kakvo društvo ih proizvodi.

O tome koliko je živopisan taj spektar medijskih zvezda u Srbiji i šta njihova popularnost znači, za B92 govori autorka knjige Maja Vukadinović.

Napisali ste da su se u Srbiji pomešale tradicionalne vrednosti sa vrednostima potrošačkog društva. Kakve zvezde su rezultat tog mešanja?

Sistem vrednosti u Srbiji je potpuno konfuzan. Mnogi trendovi, vrednosti, kulturološke i društvene tendencije su se pomešale. Kada se Svetlana Ražnatović pojavljivala u sudnici, u medijima se više raspravljalo o tome šta je ona obukla, nego šta je rekla u sudu ili za šta je optužena. To je slika potrošačkog društa gde je važno kako izgledaš, dakle, važniji je imidž nego suština. Ceca je primer tog spoja tradicije i potrošnje. Jelena Karleuša, sa druge strane, u potpunosti pripada potrošačkom društvu. Ona sebe plasira kao robu: ljudi će se oblačiti kao ona ili kupovati proizvode koji su brendirani njenim imenom. Sve je u znaku potrošnje.

Sa pojavom tog kvazipotrošačkog društva i divljeg kapitalizma, pojavljuju se i neke drugačije zvezde, “zvezde za jedan dan” ili takozvani celetoidi. To su zvezde rijalitija, starlete, u svakom slučaju, ljudi bez talenta i bez zanimanja. Nekadašnje zvezde, pa čak i one koje su nastale devedesetih godina, imale su karijere, snimale nekakve albume. Sada imamo ličnosti koje postoje samo u medijima. To je globalni fenomen, međutim, u Srbiji ta pojava je veoma vidljiva jer je naše tržiste malo, i medijski i kulturno, i ovakve zvezde zauzimaju veliki deo tog prostora.

Mogu li se zvezde pedesetih godina, poput Merilin Monro, uporediti sa današnjim zvezdama?

Ne mogu se porediti zato što zvezde reflektuju duh vremena. Afiniteti publike pedesetih godina bili su potpuno drugačiji. Današnja publika traži instant zvezde, jutjub zvezde. Današnja kultura je u velikoj meri internet kultura u kojoj je sve brzo i površno. Publika ima kratkotrajnu pažnju, ona samo skenira medijske sadržaje, ali se ne udubljuje u njih. Na isti način se ne udubljuje ni u zvezde. Lady Gaga koja je sva od plastike, simbol je ove kulture u kome je sve brzo, proračunato i instant.

Napisali ste i da današnje zvezde nemaju društvenu moć. Zašto?

Zvezde nisu društvena elita koja može da odredi sudbinu velikog broja ljudi. Tu elitu i dalje čine političari, biznismeni , čelnici vojske.. Zvezde se danas pojavljuju kao aktivisti, poput Anđeline Džoli, Džordža Klunija, Bono Voksa koji se zalažu za humane društvene ciljeve i oni imaju malu moć da možda prikupe novac, organizuju humanitarne akcije. Sa druge strane, zvezde imaju su velike društvene privilegije. Te privilegije su kontakt sa drugim elitama. Vidimo da se medijske zvezde često povezuju sa političarima, da ih političari angažuju u svojim kampanjama. Kada je Monika Beluči došla u Mokru Goru, neki političari su se pojavili samo da bi se fotografisali sa njom. Te društvene veze generišu i zaradu. Sama činjenica da je neko zvezda, privlači pažnju moćnih i uticajnih. To nije nova pojava i nije odlika ovog vremena, ali ono što jeste je da zvezde danas predstavljaju novu elitu zahvaljujući medijima. Zvezde su postepeno postajale elita, a sve je počelo od razvoja filma.

Kako objašnjavate to da su nekadašnje zvezde bili Franc List i Nikolo Paganini?

U to vreme umetnici su imali mecene. Bogati ljudi su nekada umeli da prepoznaju talenat vrhunskih umetnika, a masovna kultura se tada tek razvijala. To je doba modernosti kada su počeli da se pojavljuju kaberei i mjuzik holovi. Ako vratimo vreme još unazad, Rembrant je bio dvorski slikar i Mikelanđelo je svoja velika dela uradio upravo zahvaljujući mecenama.

dr Maja Vukadinoviæ

Hoćete da kažete da danas, na primer u Srbiji, to nije slučaj jer bogati ljudi nisu istovremeno i najobrazovaniji u društvu?

Upravo tako. Oni ne razumeju visoku kulturu, a u tome ne vide ni profit. Kod nas vlada divlji kapitalizam pod sloganom “Ne pitaj kako sam zaradio prvi million”. Kako od tih ljudi tražiti da ulažu u kulturu? Sa druge strane, ne postoji ni tradicija. Ovde se nikada nije primila visoka kultura. Rok kultura je u jednom trenutku dobila na značaju, ali čak i u to vreme o kome mi sa nostalgijom govorimo, pitanje je da li su rokeri mogli da prodaju više albuma od Lepe Brene.

Primećujete li kako se političari u Srbiji prilagođavaju “modelu” zvezda?

Kod nas su politika i estrada isprepletane. Politika je estradizovana, a estrada je politizovana i to na najbanalniji način. Političari usvajaju neka ponašanja ljudi sa estrade: pevaju, pojavljuju se na zabavama, u rijaliti emisijama, ulaze u emotivne veze sa estradnim ličnostima.

Drugi deo te priče su tabloidi. Za razliku od tabloida u svetu, u Srbiji oni nisu posvećeni slavnima, već politici i crnoj hronici. U tom smislu, oni su mnogo opasniji jer informacija koja pevačica ima celulit nije važna, ali srpski tabloidi kreiraju i izmišljaju afere. To nije samo pitanje dobrog ukusa, već i pitanje etike. Jovanka Broz je žena koja je imala veliki uticaj na istoriju nekadašnje države, a mi danas čitamo njeno zdravstveno stanje kao što čitamo da li je neka pevačica ugradila silikone.

Da li je to otkrivanje podataka iz zdravstvenog kartona Jovanke Broz slika našeg odnosa prema slavnim ljudima?

Postoji jedan fenomen u Srbiji. Kod nas se slavne ličnosti često uzdgnu do najviših visina, a onda se, sa ogromnim zadovoljstvom, ta osoba spusti u blato i ponizi. Nekada postoji i treća faza - kada ta osoba tragično skonča. Tada ona postaje ponovo idol. To se dogodilo sa Sonjom Savić. Ona je osamdesetih godina bila kulturna ikona generacije. Onda je devedesetih godina izopštena u kulturnim institucijama. Glorifikacija kreće ponovo posle njene smrti.